(Svetolik Jozić u gostima kod Mirjane Đurđević, Istočni Vračar)
Papagaj i ja smo hteli neprimetno da izađemo iz stana, ali je maman već navlačila kaput i dreknula na oboje:
– Nećete vi bez mene! Obojca ćete se napiti, pa ko posle da vas vodi kući!
I tako krenusmo kod Mirjane Đurđević na ručak. Beskrajno dugo smo se klackali u osamdesetrojci, izašli na prvoj iznad Slavije jer je mama insistirala da svratimo do Kalenić pijace da kupimo ratluk i kafu, ipak idemo u goste. Na pijaci je maman ugledala mrtvu lisicu sa staklenim očima i cenkala se sa zbunjenim prodavcem, mislim da je se pomalo i plašio, Kićolik se razleteo od tezge do tezge. I naravno, kasnili smo. Ispred stana smo se dugo raspravljali da li da zvonimo ili kucamo. Ja sam obuo dve različite čarape i uhvatila me panika – da li treba da se izujem ili ne treba, obuzeo me hamlet, opet, mama je insistirala da kucamo, utom je Mirjana, širom otovirla vrata:
– De ste, oladi mi se supa! – dreknula je ko pribogu maman, a onda nastavila da frflja sebi u bradu dok smo ulazili. Nažalost, ja uvek savršeno čujem sve ono što ne bih želeo. – Bože, šta mi je sve ovo trebalo? Ovaj je delovao sumanuto još dok smo se dogovarali, ali baba?! Jedu li papagaji supu i u šta da mu je sipam? – pa nasavila opet da se dere: – Ne, ne, ne, ne izuvajte se, Svetoliče, mačke su razvukle pesak po kući! Smrdeće vam noge do… Ej, silazi s te garnišne! Kako se zove? Silazi, strovalićeš sve! Sedite ovde, gospođo, mogu li da vam sklonim lisicu u degažman? Zbog mačaka, da joj ne isteraju to stakleno oko? Ma kakvo oko, raskupusaće je ko miša iz pet šopa!
– Jako vam je cakan stan, gospođo Đurđević, Svetoliče, dete, ispravi se! – prekinula ju je maman, guzeći se na ponuđenoj barskoj stolici. – Nego, jeste li sami sređivali ili unajmili enterijeristu? Neka lisičicu, volim da mi je pri ruci… Ne brinite za mačke, imaju neku alergiju na mene pa mi neće prilaziti.
– Sređuje mi žena, al nije davno dolazila, izvinte na prašinčini i ja kijam. Ispravite se, Svetoliče, kad vam mama kaže! Dakle, ko je sve za supu, podgrejaću – gleda papagaja na garnišni. – Šta ti jedeš, cakani? Bojim se da nemam semenke, a kikiriki sam pojela dok sam vas čekala.
– Žedan, žedan, žedan! – razleteo se Kićolik po sobi.
– Ups! Limunada, kokakola zero? Ej, sklanjaj se od te činije, ako se probudi Cvetko naje… Na, evo ti! – otvara slavinu na sudoperi, elegantno postavljenoj u kraj salona, i okreće se gostima. – Je l ume da pije sa česme? Nema veze, sad ću da donesem Đoleta, naučio je Cvetka naučiće i letećeg drekavca, pardon, šalim se, baš je sladak. A Đole je malo dementan, u godinama je, pa moram da ga donesem i pustim vodu. A ti beži odatle i gledaj šta treba da radiš. Nemam ni saksiju da te saranim ako te se ova dvojica… Izvinite, malo je mračan stan pa ne držim cveće.
Sudeći po Mirjaninom izrazu lica već se bila smorila. No, iznela je posluženje. Činiju žute supe od kokošketine, čiji su posmrtni ostaci, okruženi šargarepama i paškanatom, ležali u stanju raspadanja na velikom porcelanskom tanjiru, prekuvala se sirotica dok je maman ganjala lisice po Kaleniću. Ren u mileramu obaška, u sosijeri.
– O, češki porcelan, jako otmeno – divila se maman, Kićolik srećom nije prepoznao kuvanu rođaku inače bi pao u fras. – Pa da, kad živite na Kaleniću, ima na tezgama, jeftino, rasparen, ovo ste baš lepo složili, ko da je servis.
– Posle imam neko mesište, neka ga u još u rerni, ukrutiće mi se krompiri ako se oladi. – Mirjana je srećom ne sluša, ili se dobro pretvara. – Salatu, naravno, nego nismo ništa popili? Uglavnom držim književne junake, najopasnija je Anđelka, volim otresite ženske likove, muški su mi između jedanaest i trinaest posto alkohola, Anđu držim na četrestri…
– Meni nešto od dvanaest posto – prekinula je maman. – Svetoliku je dovoljno jedanaest.
Maman je dobila čašu grašca iz 2017, Majstor i Margarita, meni je naravno dopao Knez Miškin pošto sam bio toliki idiot da se ne iskradem iz kuće još u cik zore dok je maman čitala novine u klozetu. Kićolik se zamalo nije udavio u čaši za konjak, tu Anđelku je Mirjana sipala sebi, što u potpunosti razumem. Meni bi najviše prijala kaustična soda zbog ove bruke, ali na repertoaru su isključivo etikete koje ona sama, glavom i bradom, proizvodi. Brendovi Patkovog vinograda doo. Kaustičnu sodu ne pravi u vinariji, nju piše.
Maman se posle trećeg gutljaja, sve muljajući onu ofucanu lisicu po krilu, već blago zacrvenela i započela moj intervju:
– Mirjana, a kako ste došli na ideju da pravite vino?
– Vidite, poznato je da su pisci ljudi bez ideja. Tako da je i u ovom slučaju ideja stigla od…
– A kako ste muljali grožđe, nogama? – prekinula je maman. – Zapisuj, Svetoliče, zašto sam te dovodila.
– Ahahaha – nasmejala se domaćica, dosula sebi Anđelke i ćušnula mi Kneza Miškina preko stola. – Svetoliče, sipajte sami idiota, vaša mama neće više da pije. Vidite, gospođo, ta tehnologija je napuštena otkad su na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, ili je bilo negde u Francuskoj, zaboravila sam, ustanovili da gljivice na nogama devojaka koje gaze grožđe reaguju s kvacem i mogu da ugroze…
– A vozite i traktor? – opet je prekida maman.
– …vrenje! – ne odustaje Mirjana. – Mada, dali ste mi odličnu ideju. Sad kad je dr Nestorović izumeo lek protiv nožnih pečuraka, mogla bih da vratim devojke u proces proizvodnje takozvanih organskih vina, to vam je sad mnogo kurentno…
– Traktor? – ali ne da se ni maman. Ovo je sudar divova. Da mi je četvrt njihove koncentracije, Bog da me vidi.
– Baš ste zapeli, moraću ponovo da podgrevam supu – umesto da odnese činiju, poteže Anđelku, damski kucnuvši kažiprstom Kićolika koji se smestio na ivicu čaše. – Vozila sam traktor samo jednom, kad smo skupljali slamu.
– Vino se pravi sa slamom? – zagrcnula se maman.
– Ama ne, nego za zid.
– Kakav sad zid? – mislim da sam progovorio.
– Zid od slame, ekološki, za vinariju, šta je s vama, ljudi… Nego, moram da zapišem ono za lek za gljivice i organsko vino, kaže dr Nestorović da je i lek organic – pokušava da ustane, ali…
Odjedared se TV prijemnik sam uključio! Svi smo zanemeli, Mirjana Đurđević je iskolačila oči i oklembesila vilicu od čuda jer uopšte nema televizor, Kićolik se opet razleteo i aterirao Cvetku na glavu. Ovaj je samo mrdnuo brkom i nastavio da čmava.
TV prijemnik: OVO JE VAŽNO OBAVEŠTENJE, ZA TAČNO 3H i 17 MIN OVAJ SVET ĆE NESTATI, ZBRISAĆE GA KOMETA, SVE ĆE NESTATI, NADE NEMA. PRIJATAN DAN.
Tajac! Cvetko je šapom sklonio Kićolika kao smorena tinejdzerka šišku.
Mirjana Đurđević i maman u isto vreme blago zevnuše na obavest, mene je prodrmao da li idiot, da li sama vest da za ovaj svet nema nade, napetost mi je prošla kroz kičmeni stub kao najlon čarapa kada se raspara po šavu. Papagaj se primirio ko pred Dnevnik.
Maman se, sve gledajući u rub čaše i ne pogledavši našu domačicu, oglasila sad tihim i pomalo promuklim glasom:
– Vi, Mirjana, pored traktora i vina pišete neke romane?
Tu sam se nekako prisabrao kao kada je Miškin poverovao da će svet spasiti lepota:
– Lepo je ovo vino! – izgovorio sam preglasno, svi su se upiljili u mene, pa i Cvetko. – Mama, pričao sam ti o Harijeti, njen pas je išao u crkvu…
Maman je spustila svoju flašu u krilo, na lisicu, i zagledana u etiketu šapatom mantrala sebi u bradu:
– Anuška već kupila zejtin, ne samo da ga je kupila, nego ga je i prolila, na ovu skupoću…
– Vala je isprosipala ceo Vital iz Vrbasa, globalno, i zejtin, i majonez, i margarin, sve što se kliza, krajnje vreme bilo… – nadovezuje se Mirjana Đurđević s dosadom u glasu, ali se Kićolik ipak uznemirio, razleteo, upalo mu krilo u supu i poprskao nas sve ko svetom vodicom. Nije baš načitan, pa nije reagovao na maman, ali obožava majonez, verovatno zato. Mirjana je pogledala s gađenjem supentof i masnog papagaja, ali se brzo trgla. – Ova supa više nije ni za krivi. Uostalom, ko jebe supu. E, Svetoliče, nebilo vam zapoveđeno, donesite mi iz spavaće sobe, eno ih pored kreveta, još jednu Anđelku. Na izmaku je, a ne bih da dangubim dok završavam ovu. Ladan idiot vam je u frižideru, vadičep… Tu je negde oko sudopere, pogledajte.
Nisam stigao da je poslušam kad je nešto zatutnjalo i kao da se sve blago zaljuljao. Uhvatio sam se za praznog idiota na stolu, ne znam ni kad sam stukao flašu, pogled mi odlutao do prozora, mislim da sam u daljini video četiri jahača apokalipse iznad Istočnog Vračara.
– Pino noar – frflja Mirjana kao da mi čita misli. – Njega ćemo uz mesište, samo da popijemo aperitiv.
– Ispravi se, sine! – i maman se trgla iz letargije.
– Ispravite se, Svetoliče kada vam mama kaže! Ustanite i odmarširajte u spavaću sobu po Anđelku, kad vam jakažem.
– Ispravi se, ispravi se, ispravi se! – drečao je papagaj. Cvetko je otvorio jedno oko.
Ne samo da sam se ispravio, nego sam i ustao, ali sam momentalno i seo.
– Pa, mama, čitala si Čuvare svetinje – pokušavam da dobijem na vremenu i ravnoteži.
Maman se dosetila uvodnog citata, I tako, sine moj, čuvaj se onoga što je preko ovoga, jer nema kraja
sastavljanju knjiga, a mnogo čitanje umor je tijelu. Lisica se otkotrljala sa njenog krila i krenula ka toaletu,
jedno stakleno oko joj je ispalo, Cvetko ga je šapom zafrljačio negde duboko pod kauč…
Mirjana je iskapila Anđelku i dosula sebi poslednje kapi iz boce. Drugi put je zatutnjilo, Cvetko je zagrlio činija sa granulama, dok je papagaj snažno zamahnuo krilima, kao da brani paškanat od nevidljivog neprijatelja.
– Ovo je prekardašilo! – Đurđevićka je skliznula s barske stolice i oteturala se nekud levo, u mrak.
– Što se toga tiče, držimo se drugog mišljenja – gunđa maman.
– Ti uvek! – gunđam i ja.
– Ostavite je, samo citira Bulgakova s etikete – dernja se domaćica iz onog mraka i čangrlja staklićima. – Gospođo, izgleda da ste i vi za još jednu flajku. Saću da donesem, kako ste vaspitali malog, ne može dame ni pićem da posluži…
Ovaj put sam ustao i uspeo da ostanem na nogama, pronađem frižider, izvadim Bulgakova za mamu i idiota za sebe, ali vadičepa ni od korova?!
– Cvetko, Cvetko, Cvetko! – navodio me Kićolik u kupatilo. Gde sam zatekao Cvetka kako se tuče s lisicom u mačijem pesku i pokušava nestalim vadičepom da joj istera i drugo oko. Među nama rečeno, navijao sam za mačora.
– Dajte mi to – Mirjana mi je otela flaše. – Imam drugi štopciger.
Poslušao sam.
– Dakle, romani – sabrala se maman pošto smo se kucnuli svako sa svojom čašom u ruci i flašom pri ruci. – Koliko ste ih napisali? Ti zapisuj tamo…
– Nemam pojma – odgovara Mirjana. – Nego, šta ćemo sad da radimo? Ako sad krenete kući, što bih najviše volela, stići će vas negde na pola puta. Glupa smrt. – Maman se složila klimanjem glave, ja sam se presekao. – Još mi je gluplje da mene stigne s vama u mojoj kući, nisam tako planirala, al sad šta je tu je… Ko je za mesište?
– Mi! Mi! Mi! – povikaše u glas s vrata toaleta Cvetko i ćorava lisica, složno kao da se do malopre nisu čerupali, na šta im se pridružio i Kićolik u letu. – Mi! Mi! Mi!
Odnekud se ko utvara pojavio i mrškasti crno-beli mačak, to je valjda bio taj Đole, nije se predstavio, stao nasred salona i upiljio se u mene. Ili kroz mene, šta ja znam.
– Ja! – rekao je.
– Puj, mamicu vam gladnu, na! – Mirjana Đurđević je skočila, izvukla đuveč s pečenjem iz rerne i spustila ga patos pored Đoleta, nama za leđima, mal nisam ušinuo vrat prateći zbivanja. – Najedite se, crkli majci!
– Mogla bih i ja nešto da čalabrcnem – klatila se maman na barskoj stolici ko nacvrcana, u stvari je mortus pijana.
– Ja ovde nutkam, nutkam već satima, supa, rinflajš, niko… Pa izvolte sad, poslužite se – domaćica je odmahnula rukom prema životinjama koje su navalile na meso.
– Nisam gladan – osetio sam se prozvanim. Ali i potrebu da istaknem Kićolikovu agilnost u otimačini za hranu. – To, kondore! Nema tice do prasice!
– Logika vam nije baš jača strana – gospođa me pogledala podsmešljivo ko da mi je ona mama.
– Svetoliče, ne lupaj. Smiri se ili idi kući, ostavi me da radim – javlja se i rođena maman. – Dakle, traktor, to jest roman? Šta više volite, traktore ili romane, gospođo Đurđević?
– Vi niste čitava!
– Da li je taj vaš pas, koji je išao u crkvu, bio kršten? – ne odustaje mila mati.
– E, oćete da igramo domine? – odgovorila joj je Mirjana.
– Neee! – povikali smo maman i ja u isti glas kao da smo vežbali, što nam je na tren popravilo raspoloženje, pa smo se i kucnuli, majstorom po idiotu, ili obrnuto, i eksirali.
Eksirala je i Mirjana, nije pokazala nameru da se kuca sa nama, spustila čašu i ugnezdila glavu u dlanove:
– Koji ste vi smarači! Gori ste, bre, smarači od smaka sveta! Kolko je sati? Kolko još moram da vas gledam? – osvrtala se po sopstvenom stanu, valjda tražeći neki sat, nije ga bilo. – I još mi doveli lisicu u kuću. Šta ako je besna? Uostalom, što pa da vas gledam, idem u svoju pisaću sobu. Eno vam frižider, uživajte. Cvetko, Đole, kaman!
Đole ju je odmah poslušao, Cvetka je morala da uzme u ruke. Otimao se. Ne sećam se u koliko je to sati bilo.
TV prijemnik se opet oglasio, ovoga puta nežnim ženskim glasom, gotovo šapatom:
DRAGI ZEMLJANI, OSTALO VAM JE JOŠ 23 MINUTA I 16 SEKUNDI, PA VI VIDITE ŠTO ĆETE.
Mislim da se u pozdani čula i najtiša violina ever ili sam ja to hteo da čujem. Mirjana se sa mačkama i Anđelkom povukla u svoje odaje. Ja sam se zagledao u svoje šake, više nije bilo ni onih linija, bile su potpuno prazne, tabulla rasa, naravno, Kićolik mi je sleteo na ono nešto malo kose što imam. Pogledao sam u mamu, zbunjeno je grlila bezoku lisicu u pokušaju da se nasmeši.
– Matora, odo ja. Ti operi sudove – procedio sam odlučno i strogo kao nikad, pokupio još jednog idiota iz frižidera, čašu i vadičep, i zaključao se sa papagajem u kupatilo.