Tamaročka, u tebe dete?, razvukla je lice u spokoj i prislonila dlanove na grudi, pa blago zanjihala ramenima. Bio je to osamnaesti sat njenog bega iz Krivog Roga i sedmi sat našeg poznanstva. Dakako da sam još prilikom upoznavanja potegla Gugl prevodioca na telefonu, ali to je samo doprinelo njenoj uznemirenosti. Ona je bila žena od sedamdesetak godina, sa zastarelom dioptrijom i stečenom potrebom da ne putuje sama. Ta se je ogledala u napetom sedenju i neprestanom kontrolisanju stvari koje je ponela, iako smo bile same u autu. Zato smo instinktivno prešle svaka na svoj pojednostavljeni maternji jezik; bez priloga, participa i prošlih vremena. Malo smo se potpomagale tonom glasa, malo rukama, još malo pokretima glave, mimikom, i krenulo je, sporo i ljudski. No hotel, no! Split. – Dobro, dobro, autobus, Split, klimnula sam, potvrđujući da idemo direktno dve države dalje, u moj grad, da čekamo njen autobus. I, uspele smo da se povežemo, toliko, da je nju, sada, kod putokaza za javni WC u zgradi autobuske stanice, zanimalo da li imam dete. Mogla je da ćuti. Mogla je da vergla na svom jeziku, da kune sve redom, psuje svetski poredak, da peva, mogla je da plače. Od svega, tražila je dete u ovoj priči.
Nemam, Tamara. Imam urnu od juče kremiranog psa. Držala sam je na zadnjem sedištu, privezanu sigurnosnim pojasem i krenula ka ukrajinskoj granici. Tog dana kad je počelo, dok sam sastančila sa slušalicama na glavi i gledala televiziju krajičkom oka, pas je zahroptao. Stigla sam da mu stavim ruku na grudi. Mislim. Znam da život napusti telo pre poslednjeg mišićnog grča, logično je, ali se svakog trenutka nadam, da se to, ipak, dešava istovremeno, da je moj pas znao da sam tu, za njega, da mi je zaista važniji od Zuma i još jednog prenosa još jednog rata.
Nemam decu, Tamara. Imam mrtvog roditelja u kutiji na zadnjem sedištu. Ljudi tretiramo kućne ljubimce kao decu, kako bismo ih posvojili, jer nam treba svojina; što ličnija, to sigurnije po sopstveni ego. A meni čak ni dete nije umrlo, zamisli to, Tamara, umro mi je život koji je trpeo moje greške, trudio se da mi se prilagodi, učio me strpljenju, saosećajnosti, poverenju, bez reči, kazne i transakcije. Ako to nije, šta je onda roditelj?
Nemam decu, Tamara. Nikad ih nisam ni želela. Baš tako. Nisam stigla da shvatim da li ih želim od nemoj, pazi, obuci se, šta si to obukla, ostvari se, kad ćeš, ima još vremena. Prepadnuta od sopstvene okoline, nisam sanjarila o usnulom detetu, kako ću je podučavati životu jednog dana, koriti, kalupiti, dok sama u kafani ne sedim, noću gradom ne hodam, skrivam bradavice, dlake, nagonski se smešim i čekam da prođe. Ljudi imamo decu da bismo prebacili odgovornost sa sebe; ako je loše, dečica su naša nada, ukras sveta; ako se sami loše ponašamo, to je zato što moramo, treba porodicu izdržavati.
A mogla bi mi ti biti dete, Tamara. Doživela sam tvoju nevericu pre tebe, proveravala i potvrdila da nema utešnog odgovora. Kad širiš ruke i ponavljaš, brati, brati, pokušavajući da jednom rečju sažmeš strah, zaprepašćenost, da li stvarno kuvaš jaja za doručak a slušaš prelet raketa, ja sam već bila na tvom mestu, slušala sam nebrojeno puta rakete i tu prevrtljivu reč, braća. Kako mogu bratski narodi, a ne može bratstvo klasa, Tamara, kako špricaju ljubav svima samo da su iznad, naučila sam to pre tebe i zato se zaputim ka tvojoj državi kao da idem na spa vikend, sestrinski ponudim pomoć, ne pitam ni ko si, ni gde je tvoje dete.
Eno ga u gepeku, spava. Nisam sigurna da bih uspela bez upišavanja od smeha ovako da ti odgovorim, nisam sigurna ni odakle bi trebalo da počnem da nižem – stabilan posao, natprosečna plata, suv, osunčan stan, podnošljiva kirija, vrtić, proverena bejbisiterska služba, par prijateljica od razumevanja, muž ili žena voljni da me čekaju kod kuće, mame, tetke, strine, dostupno zdravstvo – ko mi je i šta mi je sve potrebno, da bih imala dete i mogla da upoznam tebe, Tamara. O, kako bih ih sve zamenila za kuću s dvorištem i ćoškićem za male mrtve, sahranila psa prema preporuci veterinarke, negde u dvorištu, izrekla je, kao da je kuća s dvorištem prevaziđen evolucioni normativ, a možda si ti živela u jednoj takvoj kući, okopavala baštu, ljutila se na oblake, milovala cveće. I po tome sam starija od tebe, Tamara. Znam kako izgledaju večeri bez svojega.
Čim sam čula da me oslovljava iz milošte, znala sam da sledi trik pitanje. Što je slađi nadimak, to je brža strela. Takvo obraćanje se uči u svim vremenima, na svim jezicima. Kako sam se pojavila na graničnom prelazu, od čega i u čemu će živeti u turističkoj meki, ko bih sve mogla biti, šta volim da pijem, gde da nađe lekara da joj pogleda koleno što ga usput masira pa mislima potiskuje bol, ima li duboke starosti u mirnoj budućnosti za ljude kao što smo nas dve, sve se to sabilo u tačku reprodukcije. Jer smo tako naučene da se prepoznajemo i vrednujemo. Mogla sam da ćutim. Mogla sam da urlam. Nemam, uzvratila sam s osmehom. Dovoljna kazna nam je bila ta, da čak i javni WC ima radno vreme.
