Maltezer je nezgrapno kao na ledu skakutao prema Ireni dok je laktom otvarala ulazna vrata roditeljske kuće. Piskutavo je lajao i prijeteći gledao putnu torbu i kofer dok mu se tresla mašnica kojom mu je netko zavezao čuperak kovrčavih bijelih dlaka na vrhu glave. Oko vrata mu je lamatala slabo privezana trokutasta marama ukrašena sitnim šarenim suzicama zakrivljenog vrha.
Kuš, kuš, tjerala ga je Irena mašući koferom.
– Koji je sad ovo… di ću obisit jaketu – mrmljala je u bradu tražeći mjesto na zidnoj vješalici u hodniku.
– Sister! – začulo se iz jedne od soba.
Oko Ireninih ramena za tren su se našle Majine ruke, a njena oštra kratka kosa grebala joj je vrat. Irena joj je prokuštrala kosu, lagano je odmaknula od sebe, obujmila obraze rukama, utisnula zvučne poljupce u oba i još je jednom jako zagrlila. Maltezer je za to vrijeme uporno skakao po njenim nogama, mašnica se tresla, lamatala marama.
– Šta je ovo? upitala je Irena sestru.
– To je Kika.
– Kakva Kika?
– Gospon Fulir je doveo Kiku.
– A gospon je još tu?
– Dođi vidi šta radim, ide mi rad na izložbu akademije.
Desetine crteža prekrivalo je pod. Velike crne precizno iscrtane bunkere, osmatračnice i vojne kule probijali su crveni avioni od papira, prozirni, s tek ocrtanim rubovima. Kika je stajala na vratima pokušavajući se probiti u sobu, a Maja ju je odgurivala nogama. Kikina se pažnja brzo preusmjerila na papuče.
– Majo, ovo je genijalno.
– Kužiš, ta statičnost, monolitnost, neprobojnost, a s druge strane avioni od papira, lagani, krhki, djetinji, a opet jedini koji prolaze kroz njih, kužiš. Jel se odmah kuži, reci, jel odmah jasno, je li?
– Je sister, odlična si.
Maja je stajala iznad svojih crteža, približila se jednom, podigla ga prema svjetlu kao da gleda rendgenski snimak.
– Vidi ovu crtu, jebemu… Mater kaže da je mračno. Da san lipše crtala u osnovnoj školi.
– Dobro mater, znaš mater. Ne možeš ni očekivat…
– Ma šta mater, majku ti materinu, vamo dolazi da te vidin, drznice jedna, materi se ne javit, ni pozvonila nisi- vikala je majka tobože ljutito kroz hodnik.
– A od kad se to u svojoj kući zvoni? promrmljala je Irena.
Njena je majka žustro koračala kroz hodnik u crnoj plišanoj trenirci čiji kroj, rekli bi pristojni modni znalci, nije laskao figuri. U pet koraka do Irene dva je puta povukla rub plišane jaknice prema dolje a na crnini se isticao crveni lak na izgriženim noktima.
– Dite moje pa di si ti, nije Zagreb priko svita pa da dođeš jedanput u godinu dana.
Stajala je majka ispred Irene, gledala joj oči, lice, trbuh, noge, ispružila ruke kao da će je zagrliti pa onda spustila lijevu, a desnom je lagano dodirnula po nadlaktici.
– Ti ćeš se sad naljutit kad ja kažen, al ja ću reć jer san ti mater. Mršava si i pušiš sto posto. Ne govori da nisi.
– Dobro majko. I ovo mi je drugi put ove godine. Kako si ti?
– Ajde, ajde, raspremi se, ugrijala san ti sobu. Oprala san koltrine. Stavila san i malo cvića u vazu. Dođi. Ja san dobro. Dobro san.
Kao da u njima nema ništa, majka je podignula Irenine torbe i unijela ih u njenu djevojačku sobu.
– A di ti je aparat? Nisi valjda došla bez aparata, ja san mislila da ćeš nas slikat.
– U autu je osta majko, i još neke kese, poslije ću to.
– Ne, ne! Majooo, Majooo, aj otiđi u Irenin auto po aparat i još neke kese. I oprezno, znaš! Ajde ti Renči lipo se raspremi pa dođi u dnevni. Tamo je on, znaš, rekla san ti na telefon već…- pognula je majka glavu i čupkala zanokticu.
– Znam, vidila sam – odgovorila je Irena otvarajući torbe.
– On će bit još koji dan. A volio bi te upoznat, znaš?
– Dobro je majko, upoznat ćemo se.
Žena u trenerci otišla je do prozora, razmaknula zavjese, malo tako stajala pa rekla:
– Koji lipi dan, a? Nije ovako u Zagrebu, jok. Vidin ja na dnevniku, magla od jutra do mraka. Ne vidiš ti sunca ćerce moja. A vidi ovde, divota.
– Je majko. Aj pusti me sad, prisvukla bi se.
– Ajde, ajde, iman ja njoke dovršit.
Irenina majka otišla je u kuhinju tepajući Kiki koja joj se petljala oko nogu. Za njom je ostao trag nekog slatkog parfema s notom prženog luka. Na vratima sobe pojavila se Maja.
– Reci čiiiiz, čiiiiz – smijala se dok je škljocala fotoaparatom.
Snimila je kako Irena otkopčava košulju, kako je skida, kako je baca na krevet, kako se u grudnjaku naginje pronaći pamučnu majicu, našla se tu i fotografija dok otkopčava hlače i kako poseže rukom za aparatom dok u drugoj drži rub hlača koje su već pale na koljena.
– Ostavi aparat! I to nježno! To košta ko tri moje plaće. I ne kaže se čiiiz nego Ema. Kad govoriš Ema usne ti prirodnije stoje. A najbolje je ne govorit ništa.
– Najbolje je skidat se i šutit– smijala se Maja dok je pažljivo odlagala aparat.
Irena se presvukla i sjela na krevet. Maja je virila u kese u kojima su se sjajili ukrasni papiri.
– Jesu ovo pokloni?
Irena je podignula ruke iznad glave, i bacila se leđima po krevetu.
– Mater je nalakirala nokte – rekla je gledajući u strop.
– Al je? čudila se Maja.
– A ti nisi primijetila?
– Nemam pojma, ja ti il crtam il sam na faksu il tipkam.
– Šta tipkaš? podignula se Irena na laktove.
– Ono, na mobitel. Nešto s profesorom. O radovima i to – skrenula je Maja opet pogled prema poklonima
– O radovima? I to?! Koje to?
– Ma ništa, bezveze. Oćeš ić upoznat gospon Fulira?
Irena je opet spustila laktove i ležeći na leđima gledala u strop na kojem su vijugale sjene stabala što ih je njen otac posadio ispod prozora kad se rodila. Sad su te dvije jabuke dosegnule prozor njene sobe na katu, a trešnja je još ovu godinu bila manja od kuće. Nove će joj grane na proljeće donijeti pobjedu, nadvisit će kuću.
– Znaš da je pokojni stari reka da moran imat dvoje dice kad trišnja preraste kuću?
Maja je otišla do prozora, otvorila ga, izvirila glavom vani i uperila pogled u visinu.
– Bogme, sister, misliš li poslušat ćaću, morat ćeš se drugih aparata laćat.
Tada je majka tiho otvorila vrata, rukom otresala brašno s plišane trenirke pa šaptom prozborila:
– Ajde, on već pita di si. Nije u redu da se nisi došla pozdravit. Ajde vidit ćeš, krasan je čovik, jel tako Majo da je. Zatvori Majo prozor, bura je. Ajde Irena dušo, ajde, čeka on.
Irena se uspravila i uzela košulju s kreveta. Krenula je prema ormaru.
– Evo majko, samo čas, da spremim robu u ormar – govorila je otvarajući vrata ormara.
– Ajde, nemoj dugo, poslije možeš spremit. Samo se javi pa se možeš vratit.
– Sad ću.
– Ajd ti Majo s materon, ona nek se raspremi, pomozi mi malo oko njoka.
Maja i majka izišle su iz Irenine sobe, a ona je otvorila ormar. Pune vješalice savijale su drvenu dršku, komadi odjeće gužvali se jadan na drugom. Razmicala je Irena komad po komad ne bi li pronašla koju slobodnu vješalicu. Očev kaput, njena stara zimska jakna, očevo odijelo za sprovode, Majina vijetnamka, očeva jakna za lov, njegove tri košulje na jednoj vješalici, džemper za po kući, komplet za misu. Gurala je zatim njegovu jaknu za na selo, mamin stari džemper za oko kuće, dvije kućne haljine, svoju staru trenirku, Majine odjevne eksperimente. U ormaru nije bilo ni slobodne vješalice ni slobodnog mjesta. Otvorila je zatim druga vrata, nadala se kojoj slobodnoj polici. Na jednoj su stisnute stajale njene djevojačke majice, čarape, ručnici, rukavice i kape, a ostale su bile zauzete majčinom starom odjećom. Kad je zatvorila vrata nešto se zaljuljalo sa strane u onom uskom prostoru između ormara i zida. Jedna pletenica češnjaka i par redenika sušenih kobasica stisnulo se u tom tjesnacu okačeni kukom na vrh ormara. Irena je složila košulju i hlače, stavila ih u kofer, obula kućne papuče i zaputila se u dnevni boravak. Pokucala je.
– Evo Irene, dok se ona presvukla i odjenula kućnu odjeću.
Mirko je sjedio u fotelji, Irena mu je vidjela hlače, kožne kućne papuče, naboranu i pjegavu desnu ruku u bordo kućnom ogrtaču i u njoj daljinski upravljač. Na ekranu su se izmjenjivale slike tv kalendara. Na današnji dan, 23.prosinca 1888. Van Gogh si je odrezao uho, 1947. svijetu je predstavljen tranzistor, a sedam godina kasnije obavljena je prva transplantacija bubrega. U kutu je stajao okićen bor, lampice su uhvatile dramatičan ritam glazbe tv kalendara. Mirko je ugasio televizor, uvukao stopala u papuče, ostavio daljinski upravljač na stolić, lagano se rukama odgurnuo o naslone fotelje, ustao, pritegnuo pojas na ogrtaču pa se potom okrenuo prema Ireni. Ogrtač je zapravo bio kućna jaknica, sezao je do pola bokova, točno kako treba. Ispod njega nosio je košulju, a oko vrata satensku maramu vezanu u velik čvor čiji su rubovi nestajali u grudi ispod košulje. Imao je tanke sijede brkove ostavljene tek da uokvire gornji rub usana.
– Neizmjerno mi je zadovoljstvo, gospođice Irena- govorio je pružajući joj ruku – da nakon toliko vremena slušajući o vama, a bogme i gledajući vaše radove, imam priliku i osobno vas upoznati. Ja sam, kao što vam je vaša cijenjena majka već rekla, Mirko. Mirko Runjić.
Irena mu je pružila ruku a kad je zaustila izgovoriti svoje ime, Mirko Runjić se nagnuo, primaknuo njenu ruku svojim ustima i mokrim joj usnama dodirnuo nadlanicu.
– Irena, drago mi je – rekla je izvlačeći ruku.
Mirko se okrenuo uzeti čašu koja mu je ostala na stoliću, a ona je brzo obrisala ruku o hlače pa se još malo očešala o trosjed.
– Nemojte zamjeriti, ne okrećem vam leđa, samo želim da nazdravimo ovom trenutku. Ja čašom soka, a vi? Marija, ulij kćeri malo šerija.
– Evo, evo – pohitala je Irenina majka u vitrinu po bićerin i domaći šeri – mogla bi i ja kapljicu. Ajde, eto, može i Maja danas.
Pa je nalila tri čašice šerija, zvonko udarila prvo u Mirkovu zatim u Ireninu pa u Majinu čašu i rekla:
– Živjeli!
Popila je par kapi likera, uzela tek načete čaše od obe kćeri i brzo ih otišla oprati. Njihov dnevni boravak bio je sve; i dnevni boravak i kuhinja i blagovaonica. Stari masivni regal vladao je prostorom. Gutao je u sebe kristalne čaše, zdjele i vaze, televizor, par redova knjiga i uokvirenu Ireninu fotografiju na kojoj ona fotografira toga koji je fotografirao nju. Ispred regala stajao je stolić, trosjed i fotelja, a u drugom dijelu prostorije veliki stol koji se oslanjao na tanak pregradni zid tek nešto širi od stola, s čije se obje strane moglo ući u kuhinju. Majka i Maja zamakle su svaka sa svoje strane zida i mijesile tijesto za njoke. Od nekud tamo učestalo je dopirao zvuk poruke na mobitelu. Irena je stajala pored trosjeda, Mirko je utonuo sa svojom čašom u fotelju. Naginjući se da je vrati na stol, prozborio je:
– Irena dušo, sjedi pobogu. Štono bi se reklo, kao u svojoj kući. Kika, Kika, dođi milo moje.
Uzeo je psa, sjeo ga u krilo i popravio mu mašnicu na glavi. Kika se ušuškala u kućnu bordo jaknicu.
Irena je sjela na trosjed, izula papuče, podignula jednu nogu, savinula je ispod stražnjice pa je brzo vratila na pod i u papuču.
– Pratim tvoj rad, znaš. Jako si kvalitetna, sve bolja, sve bolja.
– Da, hvala vam. Nije to ništa posebno, uglavnom po zadatku, pošalju me da fotkam pjevačice, političarke i tako.
– Aaaa pa nije to sve, vidio sam ja da si potpisana, nećeš zamjeriti što sam prešao na ti, i ispod nekih jako dobrih modnih fotografija, neku si kampanju radila ako se ne varam. Vidim ja, znaš, imam ja oko za te stvari.
– Pa eto, zovu me nekad i to. I hranu. I apartmane. Idem se ja malo osvježit, umorna sam od puta, pardon.
Irena se ustala, a majka je provirila glavom iz kuhinje.
– Ajde, al brzo se vrati, ručak će svaki čas.
Za Irenom je otišla Maja, a za Majom Kika. Irena se bacila na krevet, za njom se bacila Maja, a Kiku su izgurale. Maja je uzela mobitel, napisala Javim se za seci okrenula se sestri. Ona je gledala strop, na stropu je plesala trešnjina sjena.
– Isusati dragoga, Gospe ti blažene šta je ono? Clark Gable u fotelji našeg ćaće! Hugh Hefner!
– Tiše! Čut će te! – šapnula je Maja gledajući OK na ekranu mobitela.
– Mater govori književno, Bog ti jadan! Odjenula! Živjeli! Pa ona u životu nije rekla ije.
– Ma ono, smišno, dobro je, ok je to sve – govorila je Maja i pisala poruku.
Irena je krajičkom oka čitala sadržaj. Došla sister, čudi se gospon fuliru. Smajli.
– Kome to pišeš? Jel to tipkanje?
Maja je naglo okrenula ekran prema sebi.
– To je profa. Pita dokle sam stigla s radovima.
– Pa zna za Gospon Fulira?
– A ono, nekako sam to spomenula, nemam pojma.
Kika se pohitala motati oko mirisne plišane tute kad se majka opet pojavila na vratima Irenine sobe.
– Dođite, dođite. Morate ovo vidit.
Irena se nevoljko ustala i krenula u dnevni boravak, Maja je tipkajući pogađala vrata. Majka je na prstima ušla u kuhinju i glavom im pokazala da dođu. Mirko je stajao u kuhinji za radnim stolom, kućnu je jaknicu ostavio na naslon stolice, oko vrata vezao pregaču i nježno uzimao jednu po jednu njoku. Nečujno ih je valjao kroz brašno pa lagano pritiščući spustio niz ribež. Na njokima su ostajale sitne udubine, mjesta na koje će se poslije hvatati umak od pašticade. Majka je laktom podbola Irenu.
– Vidi ga – šapnula je ne mičući pogled s Mirka- vidi mi ga.
Irena je pogledala sestru. Ona je tipkala. Gospon F. radi njoke. Ludilo. Mirko je pogledao Mariju pa Maju i naposljetku Irenu. Na njoj je zadržao pogled, osmjehnuo se i rekao:
– No, no, što ste stale, netko bi morao vodu pristaviti. Njokice su dobile majstorski dodir.
Brašnjavim je prstom dodirnuo Marijino uho.
– Jeli tako, ljepotice moja?
Irena je klapala loncima, a njena majka spuštenog pogleda brzo obrisala brašnjavo uho i promrljala:
– Nemoj sad. Djeca. Ona.
Maja i Irena postavile su stol, Mirko donio zdjele s pašticadom i njokima, a njihova se majka pojavila na vratima dnevnog boravka u zelenoj haljini koja je njenim grudima laskala bolje od plišane trenirke bokovima.
– Šta si se ti prisvukla, majko? upitala je Irena.
– Jer je to red za malo finiji ručak.
Irena se ustala.
– Kuda? upitala je majka
– Pa prisvuć se.
Majka ju je povukla za ruku i vratila na stolicu.
– Ne izazivaj – šapnula joj je.
Irena je bez najave uzela njoke i pašticadu i ne dižući glavu počela jesti. Maja je mobitelom fotografirala pašticadu pa poslala fotografiju. Mirko se nakašljao:
– Khm, khm. Drage moje djevojke. Ovakva majstorija zaslužuje malo više poštovanja. Marija moja, divna ženo i vrsna kuharice. Teško je pronaći riječi za ovaku radost mome nepcu.
– Ćaća bi reka da je dobro ko u gostioni – sjetila se Maja kad je poslala fotografiju.
– To također može biti sjajan kompliment, jeo sam i ja u mnogim, kako kažeš, gostionama i znao pošteno omastiti brk. Vjerujem da je vaš otac na taj način izražavao najveće divljenje. Ovo međutim…
– Odlično je majko, super si skuvala, baš san se zaželila tvoje spize – prekinula ga je Irena.
– Ajde, neka kaže Mirko do kraja – zavapila je majka.
– Ovo međutim, kako rekoh, prelazi iz gostioničarskih u dvorske kuhinje. Carevi se ne bi postidjeli ovakve kuharice.
Uzeo je potom Marijinu ruku, ona je brzo sakrila izgrižene nokte, poljubio je u donje članke prstiju i nježno joj spustio ruku na stol. Drugom je rukom molećivoj Kiki ubacio komadić mesa u usta.
– A kako to majko – počela je Irena – da si ove godine okitila bor prije Badnjaka?
– Pa eto, sad se to kiti prije.
– Mislila sam da ćemo ga ja i Maja okitit. Ka i uvik.
– Pa eto, vi možete, ne znam, staviti svjećice u dvorište. Dugo nismo.
– Nismo, e, to je uvik ćaća radio.
Mirko je gutao zalogaj i zaustio nešto reći, a Marija ga dotaknula po ruci.
– Eto, cure sad možete vas dvije, baš bi to bilo lijepo – rekla je.
– Mi smo kitile bor. Uvik. I oduvik. Jel tako Majo?
– Šta, šta, o čemu je priča… – odsutno se uključila Maja.
Irena se ustala, odnijela svoj tanjur, isprala ga i stavila u mašinu.
– Malo ću ja otić odspavat, umorna sam. Vidimo se.
– A slatko? Ispekla san rafiole, ti ih puno voliš. Mirko je htio mađaricu, ali ja sam rekla Moja Irena najviše voli rafiole.
– Poslije ću majko, popit ćemo kavu kad se probudin.
– E, e, kavu, hoćemo, hoćemo.
Irena je ušla u sobu, zatvorila za sobom vrata, uzela fotoaparat, fotografirala jastuk, spustila roletne i uvukla se u svoj stari krevet. Za njom je došla Maja, za Majom Kika.
– Aj molim te odnesi Kiku vanka, spavala bi.
– A ja? – pitala je Maja.
– Ti možeš.
Maja je uzela Kiku, izbacila je u hodnik i neumoljivo zatvorila vrata. Podigla je jorgan i s mobitelom u ruci uvukla se sestri u krevet.
– Daj malo kušina –
Pomičiću glavu na rub jastuka, Irena je otvorila oči.
– Jel oženjen taj profa?
– Razveden je. I nije mi napet.
– Šalješ mu slike ručka.
– Pa e, šta. Ne šaljen mu slike sisa i guzica nego pašticade.
Irena se nasmijala.
– Jesu li mi očajni crteži?
– Majo, izvrsni su. Viruj ti meni, to je odlično.
– Mater kaže da ne valjaju. Nije ni Mirko oduševljen. Ne može odrediti koju mu emociju izazivaju, kaže.
– Šta je ovo Majo? Od kud ovaj tip našoj staroj?
– Ma briga me od kud joj, mislin se bili tribala nešto drugo napravit za izložbu.
Irena je zatvorila oči i još jednom taj dan prokuštrala sestrinu oštru kosu.
– Iz oglasnika. Smišna je, smišna nam je mater – padajući u san odgovorila je Maja.
– Ema, ema, reci ema – škljocala je Maja skupim fotoaparatom i budila sestru – reci ema il se skidaj.
Smežurano Irenino lice na kojem se ocrtavala čipka s ruba jastučnice dobilo je desetak digitalnih zapisa. Toliko je vremena bilo potrebno da se probudi i pokrije lice rukama.
– Ova ti je najbolja – odabrala je Maja i pokazala joj pobjedničku fotografiju.
Na njoj je dlanovima prekrila lice, između prstiju virile su joj oči, a jezik je isplazila među dlanove.
– Najlipša si kad te se ne vidi – nastavila je Maja. – Idemo pit kavu s materon, gospon je otišao u popodnevnu šetnju. Za metabolizam, kaže.
Irena je otišla u kupatilo, a Maja za mirisom kave.
Majka je skidala komplet za kavu s polica regala, brisala šalice i tanjuriće. Postavila ih je na stolić na kojem su na okrugloj bakrenoj tacni u krug aranžirani stajali rafioli. Mirisala je kava, treperile su lampice s bora, skakutao njihov odsjaj na crnom plišu trenirke.Ušla je Irena, sjela na trosjed, izula papuče, podignula desnu nogu i savinula je ispod stražnjice.
– Evo moje lijepe spavalice.
– Ne tribaš, majko, više književno govorit, same smo – rekla je Irena.
Majka je otišla u kuhinju po đežvu. Iza zida se čulo mrmljanje.
– Evo ga, kavica za moje cure –rekla je kad je provirila iz kuhinje.
Žlicom je rasporedila pjenu s vrha u tri šalice pa polako ulijevala kavu. Majka joj je približila tacnu s rafiolima.
– Ajde dite moje, pojidi rafiol, slabo si ručala.
Maja se ustala, stala točno iznad tacne, par puta škljocnula mobitelom i prebirući prstima po ekranu vratila se u fotelju. Irena je uzela rafiol, umočila ga u kavu, stavila ispod njega ruku dok ga je prinosila ustima, zatvorila oči i zagrizla.
– Mmmm, rafioli.
– Jelda su dobri? Znaš šta san napravila? Pomišala san malo maraskina i malo orahovice. I samo san bajame stavila, kako ti voliš. Prije dva dana sam ih pravila, da danas budu i meki i prhki. Jelda jesu?
– Odlični su majko – odgovorila je Irena.
Majka je privukla stolicu i sjela. Uzela je tanjurić sa šalicom, uspravila se i srknula. Potom je taj kompletić spustila u krilo.
– Pa kako je na poslu? Koga si sve slikala? – upitala je Irenu.
– Ma sve kojima su me poslali.
– Pa jel se ti s njima upoznaš? Vidila san da si slikala Meri Cetinić u stanu. Jel joj lip stan? Mora da je to jedna krasna žena, a?
– Ma majko, ja ti to poslikan i iden dalje. Je, dobra je. Stala je kako sam joj god rekla da stane.
– Je, lipo je ispala. Baš dama.
Irena je uzela još jedan rafiol i umočila ga u kavu. Majka je otpila gutljaj. Čuo se zvuk poruke, Maja se smijuckala.
– A kako si inače? Jesi išta kupovala za u stan? Bit će da ti i do Ikee odeš?
Irena je progutala rafiol, srknula ostatak kave i vratila šalicu na tanjurić.
– Kupila sam ormarić za kupatilo.
– E, bravo. Bravo.
– Čini mi se da će i tebi tribat još jedan.
Majka je uzela rafiol, kucnula njime par puta da otpadne višak šećera. Par kristalića palo je na stol. Smočila je jezikom kažiprst, jednog po jednog kupila i brisala o rub tanjurića.
– Ne triba meni, dobro je meni. Kupi ti sebi šta ti triba.
– Možda triba Mirku. Neseser mu je na mašini. I aparat za brijanje. I češljić za brkove.
– Brčići su vrh – oglasila se Maja iz dubine fotelje.
Majka se ustala, odnijela tanjurić i šalicu u kuhinju i vratila se s manjom tacnom. Premjestila je na nju preostale rafiole i poredala ih okomito. Jedan nije stao u taj niz.
– Aj uzmite ovaj rafiol. Majo? Irena? Da se ne baci.
– Pa stavi ga poviše tih, ne moraš ga bacit – rekla je Irena.
– Al onda neće bit lipo.
Zagrizla je rafiol i stavila tacnu na sredinu stolića. Pogledala je u šalice.
– Jeste li popile, da operem?
– Ma sidi majko, oprat ću ja poslije.
– Neka, neka, ja ću. Da ne stoje.
Pokupila je šalice sa stola, odnijela ih u kuhinju, izlila talog u sudoper, navukla rukavice, uzela spužvu, kapnula par kapi deterdženta, pustila toplu vodu i žustrim kružnim pokretima prala suđe.
Kad su iz kuhinje utišali zvuci, progovorila je Irena.
– Do kad će on ovde bit?
Majka je otresala kapljice sa zadnjeg tanjurića. Uzela je krpu i počela brisati šalice koje su se par sekudni cijedile. Nagurala je krpu u šalicu, zagledala se u nju i stala.
– Još par dana, neće dugo.
Pa je izvadila krpu iz šalice, nečujno je odložila na radni stol i krenula brisati drugu.
– Prikosutra je Božić – čulo se s trosjeda.
Iz kuhinje se zaklapali tanjurići i šalice. Posložene na tacnu majka ih je vraćala u regal.
– Sam je – odgovorila je okrenuta polici regala.
– Di su mu dica? pitala je Irena.
Majka se okrenula.
– A di su tebi? – pogledala ju je i premjestila rafiole sa stolića na regal.
– Ona će na proliće, kad trišnja preraste kuću – veselo je dobacila Maja.
– Al imaš nekoga? rekla je majka sjedajući do Irene.
– Nemam nikoga, to je ćaća govorio da moram imat dvoje dice kad trišnja preraste kuću.
– Pa kako to ćerce moja, tako… takva, u velikom gradu živiš pa nikoga. Malo se okreni oko sebe, teško je bit sam.
Na vratima se začulo grebanje, a potom i piskutav lavež. Irena je spustila nogu na pod, majka se ustala, otvorila vrata i uzela Kiku koja joj je skočila u naručje. Maja je mobitelom zabilježila prizor i poslala ga s porukom đizis krajst end vrđin meri.
– Šetnjica, je li? Jesi li ti meni prošetala? –tepala je majka Kiki i češkala je po glavi pazeći da ne dodirne mašnicu.
– Dobar dan, ljepotice moje – poljubio je Mirko Mariju u obraz – divan vam je park, divan. Dugo nisam u tako malom gradu vidio tako veliki park. I očuvan. Tek jedna prevrnuta kanta za smeće. A ne bih ni nju primijetio da se Kika nije svom životinjskom nagonu povinula i gurnula njuškicu u tu smrdljivu gomilicu. Lijepo je i okićeno, u suton se to doživi ljepše nego noću. Noć daje prevelik, agresivan kontrast lampicama. Nije li tako, Irena?
Irena je slegnula ramenima, posegnula rukom prema stoliću na kojem nije bilo više ništa što bi mogla uzeti.
– Pa ne znam, nisam o tome razmišljala.
– Aaa, ne vjerujem, ne vjerujem, takvo oko. Znaš, baš sam to primijetio na tvojim fotografijama, da nisu nikad agresivne, uvijek je to umirena atmosfera čak i kad je dramatičan događaj. Jesam li u pravu?
Izgvorio je to dok je sjedao do nje na trosjed, a Kika se ščučurila između njih.
– Možda. Možda slučajno to ispadne. Zna vam to bit i do tiska.
– A tebi crtačice, što se tebi čini o atmosferi na Ireninim fotografijama? obratio se Mirko Maji.
– Ma daj Mirko, ona fotka Meri Cetinić i neke gastro sajmove. Od atmosfere njenih fotografija uglavnom ogladnim – i pružila sestri skupljenu šaku preko naslona fotelje ne dižući pogled s ekrana. Irena joj je uzvratila gestu, kucnule su im se šake, a Maja namignula ekranu.
Mirko se okrenuo prema Ireni, prebacio nogu preko noge, ruku stavio na naslon trosjeda. Irena se stisnula uz rub.
– Mi smo popile kavu – čulo se iz kuhinje – hoćeš li Mirko da ti skuham novu?
– Ne treba Marija, kasno mi je, bojim se da neću zaspati. Nego, Irena, ja zaista mislim da si ozbiljno talentirana. Znaš što mi se posebno svidjelo? Novi Zagreb pod snijegom. Svi idu na Zrinjevac, na Gornji grad, te fontane pod snijegom, te Matoš pod snijegom. Kič i patetika. A ti draga moja – kucnuo je dva puta kažiprstom u Irenino rame – ti znaš gdje ljudi zaista žive. Ona platana pod snijegom, a iza nje nepregledan kolaž prozora. Pa klackalica s koje vise snježne sige. To djeluje pomalo prijeteće, taj nazubljeni led na dječjoj spravici, kao ralje.
– Mirko uzmi rafiol. Rekla je Irena da je odličan. Znaš Irena, Mirko je samlio bajame. Samljeo. Bademe – govorila je Marija dok mu je nosila tacnu.
– Neka, neka, hvala – govorio je ne skrećući pogled – A tek onaj stariji gospodin s grudom ispred staračkog doma. Kako je drži među dlanovima, kako je gleda, kao da ne zna što bi s njom. Tako silno emotivan prizor, silno, draga Irena.
– A čaj? –s kuhinjskog je prolaza pitala majka Marija.
Mirko je kažiprstom mahnuo lijevo desno u znak odbijanja. Marija je otišla do bora pa premjestila ptičicu s jedne grane na drugu. Odmaknula se i pogledala vrh, uzela stolicu, popela se i malo ga pomaknula udesno.
– Eto, sad je na sredini. Da nije mene ukrivo bi i na Božić osvanio – mrmljala je dok je vraćala stolicu za stol.
– Taj starac s grudom, vidiš, mislim da bi to trebala poslati na natječaj. Koliko si god talentirana toliko ne znaš da jesi. To što je ta fotografija izašla u dnevnom listu znači točno to. Fotografija za jedan dan. A ona vrijedi puno više, draga moja Irena.
Irena je šutjela i gledala u Kiku. Kika je gledala u nju. Irena je skupila usne i frknula nosom kao da se ljuti. Kika je zalajala. Mašnica se zatresla. Irena ju je pomazila po glavi.
– Hvala vam, ali stvarno to nije ništa posebno. Šetala sam s fotoaparatom. A čim se vi bavite?
– Ja sam u mirovini. I čitam novine, očito, ha ha ha. Znaš Irena, još sam nešto primijetio…
– Pa dobro Majo ima li išta drugo osim tog mobitela?! Nema minute da ti nije u ruci – ljutila se majka na Maju – Evo, pričaj s njima, znaš i ti nešto o slikama. Ili izađi na balkon malo protuć bakalar. Topi se ima dva dana.
– Aj pričat ću – odložila je mobitel na stolić.
– Znači Irena je genijalna talentirana fotografkinja. Ima malo manje talentiranu puno mlađu sestru crtačicu – pogledala je Mirka –i najlipša je u familiji, al neće da prizna. Do prolića ima rodit dvoje dice kako god zna.
– Aj tuć bakalar – smijala se Irena.
Nasmijao se i Mirko. Oteo se osmijeh i majci.
– Tako draga moja Irena, sumnjam da ćeš do proljeća roditi, ali da će biti još onako divnih fotografija, u to sam uvjeren.
– Ma Mirko, ne triba je tako puno hvalit, kaže se kod nas hvaljena pa kvarena. Sad će ti kviz na televiziji.
– Budalaštine. Oprosti Marija, ne vrijeđam te, nego je ta poslovica posve promašena. Irena je vrstan fotograf i ako nije do sad znala, vrijeme je da sazna.
– A je, ajde, dobra joj je plaća. Jel tako Irena, možeš ti od toga, jelda?
Irena se ustala. Uhvatila je sestru za ruku i povukla prema balkonskim vratima.
– Amo malo tuć bakalar.
– Obucite jakete, bura je.
Navukle su jakne, stavile kape, uzele gumene rukavice, dasku, bat i lavor svježe vode i izišle na balkon. Majka je za njima zatvorila vrata, malo ih gledala pa se okrenula dodati Mirku bordo kućnu jaknicu i daljinski upravljač. On se premjestio se u fotelju, upalio televizor i čekao prva pitanja.
– Majke ti, hladno li je – zavapila je Irena na balkonu – pa smrznit će se i voda i bakalar.
– Ma nije toliko, samo puše bura. Aj. Ja ću izvadit bakalar, a ti ga dokrajči.
– Kako ćemo ovo sad, koliko to triba udarat? Jel ga baš zamlatit il šta? – pitala je Irena dok je s batom stajala nad bakalarom.
– Jučer je to mater samo malo tuckala. A gospon Fulir – šapnula je Maja – kaže da se bakalar ne tuče nego da se cijedi.
– Ma kako cijedi? Pa zašto ga namačemo ako ćemo ga sad ocijediti?
– Kaže on ko da, kako je ono reka, žmikamo ručnik.
Irena je namjestila bakalar na dasku i svom snagom ga zamlatila batom. Kad su frcnule ljuske ublažila je udarac i lagano udarala sušenu ribu. Specifičan miris nakratko bi dopro do nosnica, prije nego bi ga bura odnijela u susjedno dvorište.
– Nema žmikanja. Odakle je on uopće? – upitala je Irena.
– Kaže mater da je iz Siska, al Runjić je naše prezime. Od mog profe rodica se udala za Runjića.
Irena ju je pogledala i zaprijetila joj batom.
– Govori ko spiker. Ne možeš mu uć u trag. Šta je radio u životu? – udarala je malo po bakalaru, malo po dasci, malo po pločicama balkona.
– Prodava knjige, onako po kućama, ne u knjižari – šaptala je Maja.
– Jel dosta ovo? Valjda je dosta – odmjerala je Irena bakalar.
– Dosta je dosta, ostavi ga na životu, daj mu još jednu priliku. Ako sutra ne progovori, eliminiraj ga.
S mirisom bakalara u susjedno je dvorište dopro i sestrinski smijeh, a u njihov vrt u velikom luku letjela je ustajala voda u kojoj se natapao bakalar. Irena je vratila bakalar u lonac, Maja ulila svježu vodu i poklopila ga.
– Duhovita si ko pokojni stari, znaš. Tako se je on zajebava – govorila je Irena dok je skidala gumene rukavice.
– A mater ništa nije razumila, sićaš se kad je…
Razgovor je prekinulo kucanje iznutra. Majka je stajala iza stakla balkonskih vrata, tresla se prekriženih ruku pokazujući im da je hladno.
– Jeste li ga istukle više? Ne treba to toliko – rekla je kad su ušle.
– Jesmo majko – rekla je Irena – al ništa se ne boj. Ostavile smo ga na životu.
– Kako na životu? Pa to je sušeni bakalar.
Irena je pomilovala majku po rukavu plišane tute.
– Aj daj još jedan rafiol.
Reski zvuk dizanja roletna i naglo svjetlo koje je eksplodiralo po sobi trgli su Irenu iz sna.
– Vidi dana! – ushićeno je govorila majka razmičući zavjese – šteta ti je ležat.
– Majko – promrmljala je Irena, okrenula se prema zidu i navukla jorgan preko glave.
Irenina majka privukla je stolicu do kreveta.
– Čuj – rekla je ne čekajući da se Irena okrene prema njoj – Mirko bi volio da nas slikaš.
– Mhm – čulo se ispod jorgana.
– Posebno mene, posebno njega pa jednu skupa.
– Mhm
– Ja san razmišljala da mene tako da se vidi bor, a njega na balkonu. Ako može da se iza vidi kampanel. Jel može tako? Il ti reci, ti ćeš bolje znat.
– Mhm
– A skupa ne znan di bi, možda čak i u dvorištu. Može i Kika, šta misliš?
Irena je otvorila oči, skinula jorgan s glave i nastavila gledati u zid.
– A? šta kažeš? Pa san mislila da to sad, dok ima svitla. Il kako ti rečeš, ti znaš.
Irena se uspravila u krevetu i naslonila na jastuk. Izvukla je ruke i stavila ih preko jorgana. Okrenula se prema majci. Ona je slabašnim ostatkom jednog nokta strugala crveni lak s drugog.
– Pa pravo da ti kažem, ja sam mislila tebe fotkat dok kuvaš bakalar. To sam ja mislila.
– Ma di ćeš me tako slikat sva u onim parama iz kužine, zamasti se kosa, plačen od kapule…
– E, to san tila. U onoj staroj robi.
– Ma kojoj staroj robi?
– Onoj šta je u mom ormaru.
– Ajde ćerce moja to su sve dronjci, gadi mi se to više stavljat na sebe. Vidi kako san lipu trenerčicu kupila – pa pogladi pliš od kukova do koljena.
Irena je kliznula natrag pod jorgan.
– Eto, pa ti smisli kako ćemo. Ne mora ovako kako san ja rekla. Ti smisli. Al nek se vidi bor.
Ustala je sa stolice, vratila zavjese preko prozorskih stakala i krenula prema vratima.
– I digni se. Nije red da cura… žena tvojih godina ovolko spava.
Ubrzo se čulo dizanje roletna i u drugoj sobi, Maja je dojurila Ireni u krevet, savila koljena i pokrila ih obje preko glave.Šatooor. Irena se nije pomaknula, nije je ni pogledala.
– Ja ću ić nazad – rekla je.
– Di nazad?
– Kući.
– Kako misliš nazad kući? Ić? Pa sad si nazad kući.
– Onaj tip je užasan. Mirko Runjić je užasan –
– Zašto je užasan? Neki finćukasti tip. Šta ima bit užasan? Malo je dosadan, al materi je super, boli nas briga.
– Ne možemo kitit bor, ne mogu navečer leć na kauč i gledat televiziju, ne mogu ni jebenu nogu dignit kad sidin na trosjedu, ne mogu u gaćicama u zahod otić. Mogu samo mlatit bakalar na buri, to je sve šta mogu.
Irena se izvukla iz kreveta i sjela na stolicu gdje je maloprije sjedila njezina majka. Maja je sjela onako kako je maloprije sjedila Irena.
– Tri dana – rekla je Maja – možeš tri dana. Evo, nećemo te potopit u vodu ni mlatit svaki dan. Nećemo te čak ni žmikat.
Irena je uzdahnula, podigla stopala na krevet i uvukla ih pod jorgan. Naslonila je glavu na koljena i pogledala Maju.
– Nema kuće, nema dice, ta Kika trčkara oko njega. Reka je da ga fotkam. Da IH fotkam.
– Ajme, zaboravila sam ti reć. I meni triba crteže malo bolje uslikat. Loše mi ostaje s mobitelom, kaže Slaven da ne može tako u katalog.
– Ko je Slaven?
– Profa. Nećeš otić, jelda. Donit ću ti ja televiziju iz svoje sobe ovde. A? Jelda nećeš? I znaš šta? Mater nije plakala već tri miseca. Ni suzice. Nit šmrcnula nije. Nemoj mi to sad sjebat. Sjebat pa otić.
***
Irena je spužvicom nanosila puder na majčino lice i dekolte koji je vodio u dubine zelene haljine.
– Još malo na čelo i gotovo – tapkala je Irena majčino čelo.
Majka je ukočeno stajala ispred bora, zatvorenih očiju, podbočenih ruku, ispršena, plitko dišući i trpeći posljednje poteze spužvicom.
– Tako, sad mi se nećeš sjajit – govorila je Irena dok je uzimala fotoaparat u ruke.
– A šta se ne bi sjajila? – jedva mičući usne upitala je majka.
Mjerila je Irena svjetlo, zumirala, mijenjala kut, namještala majku.
– Isturi bradu, ne toliko, lagani smješak. Lagani! K’o da si se sjetila nečeg lijepog. Mene moraš gledat. Ne boj se, samo se nemoj bojat. Ajd, stani kako god oćeš samo me se ne boj. I malo bradu naprijed. Spusti ruke… ne. Čekaj, stavi ruku na stolicu.
– Neću da mi bude stolica na slici, samo ja i bor.
– Majko, ruke ti neprirodno stoje, normalno je da je stolica u kući, normalno je da se nasloniš, lakše ćeš se namistit ako su ti ruke zauzete. Ili kiti bor, oćeš kitit bor?
Majka je nevoljko stavila ruku na naslon stolice. Kad joj se poremetila ravnoteža stavila je desnu nogu ispred lijeve i pogledala Irenu. Irena je škljocnula. Jednom, dvaput, desetak puta. Kleknula je, legla je, dizala se na prste, hodala je oko majke sve dok se ova nije nasmijala.
– Još ćemo te malo napudrat, sva si mi se oznojila. I sjest ćeš mi, može?
– A ćerce moja mislila san se slikat dvi minute i ić kuvat bakalar.
– E ne može to u dvi minute.
– Ćaća bi ti to u dvi…– prekinula se u pola rečenice i pogledala prema fotelji.
Iz fotelje je Mirko promatrao prizor.
– Marija draga, živjeli smo. Meni ne smeta. Jako si lijepa, ta haljina je bila pun pogodak. – poljubio je vrškove prstiju, usmjerio ih prema njoj i puhnuo.
Irena je okinula još par puta, pogledala ekran fotoaparata i zaključila seansu.
– A sad Mirko. Na balkonu, nek se vidi kampanel. Ajde Mirko – zvala ga je Marija.
– Ma ne treba, ja mogu i u fotelji, sasvim mi je ugodno. Fino, u papučama.
Pa je utonuo dublje u fotelju naslonio se laktovima na naslone, a bradu položio na dlan desne ruke.
– Bolje vani – rekla je Irena.
Mirko je napustio zauzetu pozu, slegnuo ramenima i rekao:
– Kako umjetnica kaže.
Pa se ustao, skinuo bordo kućnu jaknicu, otišao po cipele i jaknu, popravio čvor na marami i izišao na balkon.
– Kako da stanem?
– Kako god hoćete. Nema veze. Pogledajte me. Tako. Eto ga. Gotovo.
– Daj da pogledam, vidi li se kampanel? rekla je majka nadvirujući se preko Ireninog ramena.
Irena je kimnula glavom i ugasila aparat.
***
Bura je nosila lišće, Kika se reskim lavežom radovala, bradavice na grudima Irenine majke očvrsnule od hladnoće i pretvorile u dva zelena dugmeta na haljini. Mirko Runjić stegnuo je čvor na satenskoj marami, ugurao je dublje u košulju, odlučnim kratkim potezom podignuo kragnu kaputa, kažiprstom prešao preko desnog pa preko lijevog brka, podignuo Kiku u naručje i upitao:
– Gdje da stanemo, Irena?
– I brže sunce moje, smrznit ću se bez kaputa – zavapila je majka.
Irena se ogledala po dvorištu. Pogledala je klupu koju je radio njen otac, tri stabla kivija uz čija su korjenja virile narančaste cijevi za instalacije zbog preciznijeg zalijevanja, veliku trešnju i tri stepenice koje su vodile iz dvorišta u mali voćnjak.
– Aj stanite kod ulaza.
Poslušali su je, otišli do ruba dvorišta i okrenuli se prema ulici.
– Ne, ne tako. Okrenite se prema dvorištu, a ulica da vam je iza leđa. Zbog svjetla.
Irena je kroz objektiv promatrala majku, Mirka, Kiku i njezinu staru ulicu. Mirko je spremno pozirao s Kikom u naručju, a njena majka drhtureći stajala uz njega držeći ga ispod ruke.
– Ajd ti majko uzmi Kiku, bolje je. A vi Mirko stavite ruke iza leđa. Okrenite se malo u lijevo, samo malo. Puno je to. Zamislite da su vam noge kazaljke na satu i da vam obje pokazuju jedanaest sati. Tako. Sad trup i glavu okrenite prema meni.
– A ja? Upitala je majka.
– Ti si OK. Samo Kiku malo niže, pokriva ti bradu.
Pogledala je prema suncu, koraknula unatrag jednom nogom, namjestila se kao da nišani i okinula.
– Evo ga, odlično. Amo sad u kuću, smrznit ćemo se.
Ušli su u kuću, Mirko je skinuo kaput, obukao kućnu jaknicu, majka je skinula haljinu, obukla plišanu trenirku, stavila pregaču i unijela bakalar s balkona u kuhinju. Irena je otišla u sobu.
– Šta si mi kupila, aj reci? nadvirivala se Maja nad vrećice s poklonima.
– Ma neću ti reć, ujutro ćeš vidit.
– Aj barem reci šta si materi kupila.
– Maramu i rukavice.
– A meni?
– A tebi kapu i šal.
– A nisi. A bil tribale kupit nešto gosponu? Da se zaletimo dok još dućani rade.
– Ne bi. Al amo izać prošetat, ne mogu više stat u kući.
– A ne možemo sad, moramo ručat.
– Jel baš moramo?
– Ne moramo, al moran slikat i poslat Slavenu.
Hihotala se Maja, a kućom se širio miris kuhanog bakalara.
– Znaš šta – dosjeti se Maja – amo se lipo obuć. Čak ću se i ja uredit. Od zajebancije. Mater će popizdit.
– Neće Majo, mater će se oduševit.
– Još bolje, amo, šta ima veze. Samo smo ja i ti u ovoj kući u kućnoj robi. Pa ćemo se slikat.
– Nećemo se ni oblačit ni slikat.
– E, da, tako je, ti najbolje ispadneš dok se svlačiš.
Maja je još jednom virnula u vrećice s poklonima. Na glavu joj je doletio jastuk.
Irena je do kasno u noć osluškivala zvukove kuće. Čula je poruke na Majinom mobitelu. Čula je kako Mirko Runjić izlazi iz sobe njezinih roditelja i ulazi u kupatilo. Čula je mlaz mokraće, kako je pljunuo u školjku, kako poteže vodu. Majku kako hrče, Irenu kako pjeva, nečim je bura udarala u balkonsku ogradu. Čula je Mirka Runjića kako izlazi na balkon i kako se vraća u sobu njenih roditelja. I jedva čujan zvuk lijeganja na krevet. Kad je kuća utihnula oprezno je izvadila dva šuškava paketića iz vrećice. Uzela je majicu, stavila je na kvaku, pritisnula vrata prema štoku i starom ih prokušanom tehnikom nečujno otvorila. Ušuljala se u dnevni boravak, svjećice bora šarenile su mrak. Svjetlo je titralo po ukrasnim papirima. Na tri je poklona prepoznala majčin rukopis, na tri su imena žena te kuće bila ispisana nepoznatim rukopisom, dva su bila prekrivena velikim papirima s natpisima sister i mater. Irena je na svoje poklone zaboravila napisati imena. Spustila ih je uz Majine i vratila se u krevet.
Na Božićno jutro probudio ju je lavež iz hodnika. Čula je Mirka Runjića kako utišava psa i odnosi ga u dnevni boravak. Otvorila je oči i promatrala rupice na roletnama kroz koji su ulazili traci svjetla. Pratila ih je po sobi, gledala kako završavaju na fotelji, na njoj, na zidu. Bura je vani ludovala, Ireni se činilo da kovitla zrnca prašine koja su brže no inače prolazila kroz trake svjetla. Uzdahnula je, naglo sa sebe skinula poplun, iskočila iz kreveta i udarila malim nožnim prstom o kotačić kofera.
– Jebenti! protisnula je kroza zube, sjela na pod, stisnula šakom stopalo i zaplakala.
– Pokloni, pokloni! čulo se s hodnika.
Irena je brzo obrisala suze i dočekala sestru sjedeći na podu. Maja je jačinom bure otvorila vrata.
– Pokloni! Šta je bilo? Šta ti je?
– Udarila sam prstom o kofer.
– Boli li te?
– Jel ti puka nokat? Pitala je Maja sjedajući pored sestre i nadvirujući se da vidi ranjeni prstić.
– Puka mi je mozak –odbrusila je Irena.
Maja ju je obujmila rukama ispod ramena i pomagala joj da ustane.
– Moš li hodat?
– Ma mogu, dobro je, samo san popizdila.
– Aj super, čeka se tebe za poklone. Osloni se na mene, šepaj malo. Šepanje pomaže.
– Čekaj, prisvuću se.
– Kakvo prisvlačenje, pokloni se u pidžamama moraju odmotat.
Irena se presvukla.
Majka ih je dočekala s kavom i kolačima. Pružila im je ruku i poljubila u obraze.
– Sretan vam Božić, lipe moje.
Potom je Božić čestitao i Mirko. Njegovi brčići dotakli su Irenin obraz, stisnuta šaka okrznula joj je trbuh, a ona je poljubac uputila u zrak. Maja je nestrpljivo čekala da završi čestitarska povorka i krenula otvarati poklone. Prvo je uzela sestrin. Drvena kutija s ugraviranim natpisom Printmaking set Roulette Arteina toolsi skliznula je iz šuštavog papira u Majine ruke.
– Nisi normalna! Od kud ti ovo? Ko ti je rekao za ovo? – grlila je Maja sestru ne ispuštajući kutiju iz ruku– slikaj me s ovim, uzmi moj mobitel. I s tvojim aparatom me slikaj. I u pidžami i bor i sve.
– Čekaj malo – javila se majka – otvori i naše poklone. I ti Irena.
Irena je od majke dobila frotirnu pidžamu, od Mirka gel za tuširanje i mlijeko za tijelo, a od sestre limenu kutiju s čajem, crvenu šalicu s bijelim točkicama, a u njoj veliki kristal smeđeg šećera na štapiću.
– To ti se samo malo umoči u čaj i ne otopi se do kraja i možeš više puta, a kako je na štapiću onda se odma i promiša, kužiš.
Irena je zagrlila sestru, zahvalila se majci i Mirku i otišla po fotoaparat. Kad se vratila Maja je već slala prve fotografije poklona profesoru. Skupila je sve sjajne papire, posjela Maju usred njih, grana okićenog bora završavala je u njenoj oštroj kosi, a osmijeh joj nije trebalo namještati.
– Mogu li Majo pogledati fotografije? Upitao je Mirko.
Irena mu je nevoljko pružila fotoaparat.
– A sad kavica. I mađarica – svečano je objavila majka noseći na stol u dnevnom boravku svečano aranžiran doručak.
Mirko je dugo pregledavao fotografije. Tu i tamo srknuo bi gutljaj kave, odgriznuo komadić kolača pa vratio pogled na ekran fotoaparata. Mljacnuo je. Oprezno je spustio aparat na stol. Okrenuo se prema Ireni.
– Divno. Divno.
Irena je uzela fotoaparat. Mirko Runjić nije ugasio ekran. Jedna njena ruka drži hlače na koljenima, a druga poseže za aparatom u Majinoj ruci.
Fotografija: Bor Dizdar