obećanje
postoji li takvo mesto
koje niko nikada ne zagradi
mesto izuzeto od satelitskog oka
od sile teže jedne njutnove jabuke
od organa sile partijske države
koga nema u zemaljskim mapama
koga nema u opštinskim katastrima
mesto u kome sam
slobodan čovek
mesto u kome sam
opasan čovek
zaljubljen u svoje nepripadanje
u svoj prvobitni greh
postoji li takva pesma
pesma o takvom mestu
za koju ne važi gravitacija teksta
cenzura urednikovog prsta
logika maternjeg pisma
pesma u kojoj sam
zaljubljen čovek
pesma u kojoj sam
besmrtan čovek
postoji li takav čovek
čovek koji živi u takvom mestu
i piše takvu pesmu
čovek koji piše
u mestu kome pripada
voljom
a ne slučajem
bez zaklona
do ljubavi
bez zakona
do slobode
čovek koji voli
u mestu u kome piše
nadom
a ne dosadom
postoji li takvo mesto?
izvan pesme
žmurim na jedno oko
drugim gledam kroz sebe
kiklopski introspektivno
onda sparujem pogled na
brata sadikua koji rola cigaru
od finog duvana i bunika
sadiku je tamni vizionar
sa spretnim rukama maga
on veruje u kraj vaseljenje
koji je za njega pitanje trenutka
raščinjenog ovim pucketanjem
žara koji plamti u dnu beonjače
ovde u unutrašnjem sutonu
razroki smo sadiku i ja
prošlost i budućnost
upareni kao svetiljka i noćni voz
gladni smo novih prizora
kompozitnih isečaka gradova u noći
besciljnih obala i vlažnih lutanja
nudista i izgubljenih kofera
haluciniram dok izdišem dim
praveći vrškom jezika kružni kolut
kroz koji jasno vidim (trećim okom)
bog janus sedi naspram monitora
u obličju moga prijatelja sadikua
bira plej-listu za zalazak sunca
suton u skerletnim bojama abažura
kaže on, a ja gledam dalje (iznutra)
sedimo kao deca pod orahom
golubija polutmina, veli borhesov
jevrejin, opisujući rađanje sumraka
uz zvuke grandža ranih 90-ih, doba
koje je u našoj rovitoj duši ostavilo
kremiranu pustoš ranog sazrevanja
znaš i sam rasplet, brate sadiku
hohštapleri su svuda (u vidnom polju)
igraju se šunjalice, defiluju jebivetri
ja ćutim na dah u bestalasnom moru
ljudske gluposti, otpuhujem pričine
uglazbili su život sa vrstom, veli sadiku
a sadiku zna, moj najbolji prijatelj sadiku
pretvarajući se, ni manje ni više, u motmena
biće koje predoseća kataklizme i pošasti
eno ga, okrilaćen iskače iz kišnog oblaka
i plaši samohrane majke sa decom
stvari previše bajkovite
za ovu tranzicionu snaf-idilu
a ja sedim u sobi i posmatram
leptira koji je usnuo tamnicu
mojih sklopljenih dlanova
daleko izvan pesme
lopovi će proslaviti poštenje
upitan o slavi besmrtnih
u dvorani ukrašenoj bogolikim statuama
dok je princ kidao najukusnije komade mesa
i zalivao večeru najboljim vinom
pesma trubadura skončala je sladunjavom kadencom
pijana dvorska luda na zaprepast evnuha i svite
obnažuje genitalije i prči uvis spolovilo
mudrac posramljeno
zausti:
svet je panađur
smešnih ogledala i šarlatana
u kome jednonoga balerina
proslavlja graciju
u kome pogrebnik šije kostim
junaku
i nigde se toliko ne slade porazu
pravednika
i nigde se toliko daleko ne čuje
plač komedijaša
lopovi će proslaviti poštenje
iskustva
iskustva nas uče
ništa nije trajnije od peska
klizavog među rebrima jave
o, stonogo između britve i hleba
svaki tvoj trag otisak je zuba
prepredena seni nemuštog uštapa
zida od zgrušane mlečne masti
i dečjeg plača
na ovom malom obranom putu
izgubljeno je naše vreme
v
reme ljubavi i gladi
v
reme obmane i krvi
tražio sam te svečeri
kroz kupinovo trnje u placenti reči
kičme propale u ležaj od lišća
tu sam lomio pogaču pletenicu
i kušao malo kozjeg sira
svakog jutra
prespavao mamurluk veka
iz vremena
iz vremena kad su ptice bile ptice
kad su ptice bile bliže našim glavama
vinovnicima bolnih smaknuća
iz vremena kad smo srećno zalutali
stajali na jednoj nozi na nosu litice
kotrljajući oblaci u pogledima potoka
kolanjem kamenja nad šumskim stazama
kad su ptice bile ptice za nas
zavaravanjem sopstvenih tragova
iz vremena kad smo se vučjim jazbinama
kezili ukradenom vatrom
puzali duž kore obrednog hrasta
nevični ponavljanju vekovne mantre
gluvi na zapomaganja izgnanog sina
iz vremena kad smo se smejali svojim tragovima
hlebnim mrvicama koje zobe veliki olovni kljun
između okatih šumskih stvorenja i ćudljivih ptica
okupani zrcalom neba nad poljima tišine
bili smo besputnici, nada i krik
gubilište
neka dođe nenadano
dok paraš kožu noktima
na unutrašnjoj strani
butine
prelaziš jagodicama
sklisko preko
raspuštenih grudi
jezikom grizeš
snene i rovite usne
neka bude u noćima
kovitlac žudnje
vatra doglasnica ploti
pohotljiva zmija
klizava niz kičmene oblutke
zapenušan slap
i uvojak-čelo koje izranja iz vira
neka se bestidni crni oblak
sa kišom i grmljavinom
sruči na našu kolibu
u ljubavi i ratu
ovog lepog jutra
u žar sagoreli zapis i dah
u očima bezgrešno plamte