Ujutru je bilo nade. Videla se kao nestalan sjaj u majčinoj ravnoj crnoj kosi koju nisam smela da dodirnem, i ležala mi je na jeziku zajedno sa šećerom u mlakoj ovsenoj kaši koju sam sporo jela dok sam posmatrala majčine tanke šake, mirno spojene na novinskim naslovima o španskoj groznici i Versajskom sporazumu. Moj otac je bio na poslu, moj brat u školi. Majka je, dakle, bila sama, uprkos mom prisustvu, i ako bih ostala sasvim tiha i ako ništa ne bih rekla, taj ne- obični mir u njenom dalekom srcu mogao je da potraje sve dok se podne ne približi, kada je morala da ode u kupovinu u Ulici Isted kao sve obične žene. Sunčeva svetlost je blistala na vrhu zelene ciganske kočije kao da izvire iz nje, i Šugavi Hans je izašao napolje, go do pasa, s punim vedrom u rukama. Kad se polio vodom, posegnuo je za peškirom koji mu je Lepa Lili pružala. Ništa nisu govorili jedno drugom, bili su kao slike u knjizi čije se strane brzo okreću. Kao i moja majka, preobraziće se za koji sat. Šugavi Hans je radio za Vojsku spasa, a Lepa Lili mu je bila devojka. Leti su njihove zelene kočije često bile krcate malom decom koju su vodili na selo. Za to su dobijali krunu po danu od njihovih roditelja. I ja sam putovala s njima kad sam imala tri godine, a moj brat sedam. Sada sam imala pet godina i sećala sam se samo trenutka kad me je Lepa Lili iznela iz kočija i stavila na topao pesak usred nečega što je meni izgledalo kao pustinja. Zelene kočije su onda počele da se udaljavaju od mene, bile su sve manje, a unutra je sedeo moj brat i pomislila sam da više nikada neću videti ni njega ni majku. Posle tog putovanja sva deca su dobila šugu. Otud naziv Šugavi Hans. Lepa Lili, međutim, nije bila lepa. Ne kao moja majka u tim neobičnim i srećnim jutrima, kada je trebalo da je ostavim na miru. Tada je bila divna, nepomična, usamljena i puna tajnih misli koje nikada neću dokučiti. Na cvetnom tapetu iza nje, čije je poderotine moj otac pokrio smeđom lepljivom trakom, visila je slika žene koja gleda kroz prozor. Iza žene je stajala kolevka s malim detetom. Ispod je pisalo: „Žena čeka muževljev povratak s mora“. Majka me je iznenada pogledala i ispratila moj pogled do slike, koja je meni bila tako nežna i setna. Ali ona je prasnula u smeh koji je zvučao kao da mnoštvo naduvanih papirnih kesa puca u isto vreme. Srce mi je zalupalo od straha i tuge, pošto je tišina u svetu bila narušena, ali nasmejala sam se s njom jer me je njena nagla vedrina ponela. Odgurnula je stolicu i podbočila se pred slikom u svojoj zgužvanoj spavaćici. I onda je zapevala, bistrim i prkosnim devojačkim glasom, koji joj nije pristajao kao glas koji će koristiti kasnije tog dana, kada se bude prepirala oko cena s prodavcima:
Zašto ne bih pevala što hoću, da se zabavim?
Tra-la-la, tra-la-la, tra-la-la.
Ne gledaj kroz prozor, mila,
Napolju je ciča zima, pa se bitanga vratila.
Pesma mi se nije dopala, ali sam se ipak glasno nasmejala jer ju je majka otpevala da bi me zabavila. Uostalom, ja sam bila kriva, jer joj to ne bi palo na pamet da nisam pogledala sliku. Ostala bi da sedi, mirno spojenih ruku i lepih strogih očiju prikovanih za ničiju zemlju između nas. I moje srce bi još dugo šaputalo „majko“, znajući da ona to na misteriozan način čuje. Trebalo je da je još dugo ostavim u samoći, i ona bi bez reči izgovarala moje ime, istinski osećajući da smo majka i ćerka. I onda bi nešto nalik na ljubav ispunilo celi svet, i to bi osetili i Šugavi Hans i Lepa Lili, i ostali bi šarene slike u knjizi. Ali sada, ubrzo po završetku pesme, njih dvoje su počeli da se svađaju i vuku za kosu. I ubrzo su ljutiti glasovi sa stepeništa prodrli u našu sobu, a ja sam obećala sebi da ću se sledećeg jutra praviti da ta tužna slika na zidu ne postoji. Pošto je nada bila zdrobljena, majka se obukla naglim i ljutitim pokretima, kao da je svaki komad odeće lična uvreda za nju. I ja sam morala da se obučem i svet je postao hladno, opasno i neprijatno mesto, jer se prigušeni gnev moje majke uvek ispoljavao tako što bi me ošamarila ili gurnula ka peći. Postala je strana i nedokučiva, i pomislila sam da me je neko zamenio u porodilištu, da mi ona uopšte nije majka. Kad se obukla, stala je pred ogledalo u spavaćoj sobi, pljunula na komad ružičastog svilenog papira i njime snažno protrljala obraze. Ja sam odnela šolje u kuhinju i neobične reči su počele da puze po mojoj duši, lučeći zaštitnu opnu. Bila je to pesma, nežna, ritmična i beskrajno melanholična, ali ne tužan. Kad god su me takvi svetli talasi reči prožimali, znala sam da mi majka ne može ništa, jer mi tada više nije bila važna. I ona je to znala, pa bi joj se oči ispunile hladnim neprijateljstvom. Nikada me nije udarala kad mi je duša bila u takvom zamahu, ali nije mi se ni obraćala. Od tog trenutka do sledećeg jutra bile smo samo tela koja se nalaze u međusobnoj blizini. Tela koja su uprkos tesnom prostoru izbegavala i najlakši dodir. Supruga mornara na zidu neprekidno je čeznula za svojim mužem, ali moja majka i ja nismo morale da imamo muškarce i dečake u svom svetu. Naša neobična i beskrajno uboga sreća uspevala je samo kad smo bile same, a kad sam malo porasla, više se nikada nije vratila u celosti, osim u retkim, slučajnim trenucima, koji su za mene postali nešto neprocenjivo sada kada je moja majka mrtva i kad više nema nikoga da ispriča njenu priču onakvu kakva je zaista bila.
Tove Ditlevsen, Kopenhaška trilogija, s danskog preveo Radoš Kosović, Beograd, 2022.
Knjigu možete nabaviti na: Booka