DEVOJAČKO VEČE
Čuj, kako ponizno ćuti zova,
a celim svojim bićem drhti zova,
i dok se pod okom suza sliva,
trči, kotrlja do plavog mora,
nebo me pita, šta se to zbiva!?
Ko li je jutro ranio greškom,
da li još iko u gnezdu sneva,
ko će mi belu košulju tkati,
za veče devojačko da bude spremna?
Ko će mi šaptati: “Što te nema?”