CLINIC
Nebojši Bakočeviću,
vrsniku nezačeta sina mi
Ptica.
A u ptici klîci.
A klica u ptici.
Ptiče
a u ptiću klîci
niču.
Ptiče u ptici.
Klîci kliču.
Ptiče niče.
Uz pticu ptica.
Clique-a.
Klija zmija.
i ja.
Klica.
Klik nicava lika.
Klinika.
SPOZNAJA
sub rosa
(Ivani Spužević, ergo sum
Jesen 69.)
Nisam dorastao Narančama.
Zorom za prozorom
one zamirišu
zaparom u krošnjama
narkotično –
kao žena
u lugu i saunama
kad se za me svlači.
Nisam dorastao Narančama.
Zbijene u tugu obdan,
one, kad se smrači –
bujaju u noćnom moru;
agonično dišu
kad ih podraga moj dlan,
pa se zanjišu
na lahoru u granama
bokovima
kao žena
kad joj se prikradam vran.
Otkad sam nedorastao Narančama?
Onog mornog
praskozorja
mirisna koprena
okovima
zorno zasvodi mi san:
obnažene od obzorja,
zamamno su one cvale
dično, melodično,
a ja im nedostajao.
Morem smoren,
obdaren od modrogorja,
vrl u zasvit se razbudih
u vrline njine čežnjom zaći rad:
one mamno mirisale
melancholično,
ja – nedorastao.
I Svibanj se budi,
čulom domislih.
A uz mene kihao je Listopad,
grcao mi stich;
zamirali ljudi,
skotne doge uboge;
okapao grad.
Potom se uzbudih:
one se rascvale,
u mirisu
otkinule svodovima,
plodovima klonule
pred moje noge
i u slad.
Ne, nisu to one pogibale –
ja sam opadao mlad
niz sne u ranama
kad sam se dopao;
kad su mi se male
u granama
podale mirisne,
muški san
kad sam oblim im odao
ukusan,
u opoju
vižljiv kad sam uz njih stao,
kad strah namah me spopao,
kad u zboju
strasti koju dotad zamašaj tek znaše
beznan sam na usnama
im što me isisaše
sveđ – opao.
Od tad stup mog srama
do tice je porastao;
otad sam nedorastao
Narančama.
MISLITI MOJIM MISLIMA
Smrt mi, napokon?
Ovo spjevah dok živ bijah.
Dok živ bijah
ijaaa! –
MISLIO sam: –
Posvemašnju MISAO mislio
i Njom se posvuda hvastao.
Sad me nije.
Jer oni su, svi su,
otkad sam nastao,
sve dokle sam bio,
dok sam mislio –
mislili drukčije.
*
Skriven sam.
Za mnom tragaju.
Sam. U beton impregniran.
Zastakljena okna oka.
S kovinom od dlana.
S čelikom tabana.
Za mnom raspasana stoka.
Pričin li je,
il me je sve manje?
S krečanom lobanje.
U razbornu žbuku pretočen.
Skutren.
Nijem.
Iščekujem.
Sekundi se psetom vuku,
tuku mi u bilo;
s Vječnošću se natječu
(koja drskost!) –
da ju zaniječu;
sustižu ju,
zajahuju,
mokre joj u krilo.
Santa leda grud mi,
Ud mi minirani most.
Stopala im podno greda.
U mozgu mi ključa,
previre.
Iz kotla prevruće –
nenadana, izvan reda
misao mi se najavi
iz drhtavih ralja
stravne mi neizvjesnosti
da me, još neižvakana,
izbavi,
pa da me na javi
slavi kako valja –
da sve kosti premosti,
sama da me predavi.
