ANOZOGNOZIJA
Svi kažu da je u početku najteže. Kasnije se kao navikneš. Ne slažem se. Smeđe brežuljke bez ijednog drveta koje vidim kroz prozor bolničke sobe prezirem jednako danas kao i prvog dana. Isto je i s brkovima pacijenta koji leži do mene i s kašljanjem i prenemaganjem onoga do vrata. Ne može čovek baš na sve da ogugla.
Poslednji dan svog života, 3. januar 1933. godine, profesor Gabrijel Anton, proslavljeni naučnik, neuropsihijatar, dugogodišnji načelnik Odeljenja za psihijatriju i nervne bolesti na Univerzitetu u Haleu (na kojem je svojevremeno zamenio jednako cenjenog lekara po imenu Karl Vernike), proveo je upregnut u duboke misli o budućnosti Nemačke i cele Evrope. Tako je bilo zato što on nije znao da će baš tog dana umreti. Da je kojim slučajem to mogao bar da nasluti, možda bi se opredelio za nekakvo pomirljivo dozivanje u svest slika i osećaja iz prošlosti: detinjstvo u Žatecu, miris lipa koji je tada zamrzeo za čitav život, mladalački dani u Pragu i Beču. Možda bi se setio slučaja Julijane Hohrizer.
Kada su me doveli, prvog dana, bilo je i ponajbolje. Jer tada sam mislio da ću se zadržati kratko. Sve sam stvari oko sebe prihvatio kao privremene, tako sam jedino i mogao da ih prihvatim; i polumrak u sobi, i iskrivljena lica, i predmete koje se sudaraju s mojim udovima, i bolove. Pošto što sam ječanjem i cviljenjem, nesposoban da artikulišem bilo kakvu pristojnu rečenicu, uzbunio sve druge pacijente u sobi, došao je i doktor. Pitao me je čega se sećam i ispričao sam mu kako je taj idiot prešao u moju traku iz čista mira. I da ništa nisam mogao da uradim. Rekao mi je da imam ozbiljne povrede. Da mi je lobanja skroz loše. To sam shvatio. Pitao sam ga kako je prošao moj kamion. Nije znao da mi kaže.
Jedino medicina može spasiti čovečanstvo, razmišljao je Gabrijel Anton. Ona je savršen spoj humanosti i naučne teorije, mesto gde se susreću iskonska ljudska toplina i brižnost s nezaustavljivim analitičkim mehanizmom čovečijeg uma. Sada, više nego ikad, mislio je zabrinuti profesor, u ovim vremenima velikih iskušenja za našu naciju, nakon što smo prošli značajna stradanja i poniženja, potreban nam je zdrav i jak čovek. Novi čovek nove rase, lišen slabosti svojih predaka i anomalija svojstvenih nedostojnim narodima. Ko će to biti u stanju da nam pruži, ako ne savesni lekari, oni koji će u dobu koje nam se neumitno približava, biti ne samo puki izlečitelji, već i inženjeri rase…
Svaki čas sam obarao čašu sa stolića koji mi stoji kraj uzglavlja. Sestre su se nervirale, nisu mogle da poveruju da sam toliko nepažljiv. Prosipao sam i po sebi. Vodu i hranu. Keks ili jabuke bi pale na pod, a ja sam bio isuviše ponosan da tražim da mi ih neko podigne, onda bi sestra na kraju dana to ipak učinila, pa sam bio prinuđen da jedem hranu s patosa koja je imala ukus na pacovska govna.
Kada sam počeo da ustajem, e tek tad sam im išao na živce. Zapinjao sam za krevete, udarao u stolice, upetljavao se u cevi od infuzija. Jednom sam čak, slučajno, tako bauljajući po sobi, uspeo da uhvatim jednu sestru za sisu. Umalo nisam dobio šamar.
Veče se prikradalo a profesor Gabrijel Anton još nije osećao umor. Sedeo je u svom kabinetu i posmatrao kroz prozor kako se poslednji zraci sunca gube iz krošnji drveća i kako oblaci poprimaju tamne obrise, i dalje ne sluteći da je to poslednji zalazak sunca kojem je u svom zemaljskom životu prisustvovao.
Kada sam prošao kroz staklo i jedva izvukao živu glavu, doktor se, onaj isti doktor, baš zabrinuo. Bilo je to, čini mi se, petog ili šestog dana posle nesreće. Išao sam do toaleta i slučajno zalutao u jedan hodnik u kojem ranije nisam bio. Čuo sam glasove iza leđa i naglo ubrzao hod, ne obraćajući pažnju na staklena vrata ispred sebe. Lomljava je bila zastrašujuća. Nisam se mnogo isekao. Moglo je da bude i gore.
Doktor je pitao kako se to desilo. Rekao sam da nisam video. Onda je on pitao da li vidim druge stvari i odgovorio sam mu da nisam slepac, toliko valjda znam. Vrata su od stakla a staklo je jebeno providno. Onda je počeo da me ispituje, te da mu kažem šta on to drži u ruci, te koje mu je boje kravata. Rekao sam mu da je u sobi stalno prokleti mrak i da zbog toga slabije vidim i da je njegova ružna kravata plava ili siva. Onda je on rekao da uopšte ne nosi kravatu i da verovatno imam nešto što se zove kortikalno slepilo ili Antonov sindrom.
Objasnio mi je da sam slep, ali da toga nisam svestan. Moj mozak ne vidi i zato pokušava da popuni rupe izmišljotinama. Pitao sam doktora znači li to da svi ljudi na svetu imaju Antonov sindrom.
Kada je mrak u potpunosti ispunio kabinet profesora Antona, on je odlučio da je vreme da ustane i upali svetlo, međutim, iznenada se osetio isuviše slabim da uradi takvo nešto. Um mu je i dalje bio bistar, njegove misli precizne i jasne, i zato je odlučio da na kratko sklopi oči i sačeka da mu se snaga vrati u telo. To se nije desilo. Gabrijel Anton više nikada nije otvorio oči. Pre nego što je i poslednji dah napustio njegovo telo, učinilo mu se, da je u izmaglici svesti koja se zauvek udaljavala, video lice Julijane Hohrizer, te žene o kojoj je jednom davno napisao naučni rad. Nikada nije uspeo da nađe odgovor na pitanje zašto je ta žena sebe, ali i ceo svet, lagala da vidi.
Bilo je veče 3. januara 1933. godine kada je preminuo veliki neurolog Gabrijel Anton. Nepunih mesec dana kasnije, 30. januara, Adolf Hitler postao je nemački kancelar.
Isekao sam se žestoko, zapinjem i udaram, sve to priznajem. Moguće je da ne vidim. Zna ponešto i taj doktor sigurno. Ono što ne zna i što mu nisam rekao, a ja znam duboko u sebi da je istina, jeste da ja mogu i slep da vozim svoj kamion i da ću sesti opet za volan čim nas oboje zakrpe i oprave.
Vladimir Vujović, Slobodni udarci, Partizanska knjiga, 2026.