I. BOLEST MOJE PORODICE
mom ocu, Hamzi Podrimji
moj otac slava mu umre od čira u stomaku
ne rekavši svoju reč o Ljubavi i Čoveku
moja mati slava joj triput je operisana u Bolnici
triput je vuk zavijao oko naše kuće
mom bratu u ludilu čir puče
pored jednog izvora izdahnu a da ga ne vide niko
moju sestru ukopasmo tri metra duboko
pod senkom jedne topole u letnjoj je noći sahranismo
sa svim gnojem prljavog sveta
ja ću ja ću zgaziti planetu u snovima ubijenu
što dalje od moje krvi i sebe pobeći ću
ako se moji žovci u def vremena pretvore
oh bolesti moje porodice
strašna igro
sudbe
II. NIJE VIDELA PUŠKU MOG OCA
nije videla pušku mog oca
u njegovoj glavi jedna je ptica poletela
a zapetu pušku videla nije
potom je na grudi moje majke sletela
ne rodivši se moj mlađi brat umre
kad i zadnji hrast pade
na našem se Prozoru crna ptica osenči
no grom je ne zgromi nit’ kiša pade
jer smrt mog oca iz glave nastade
III. SMRT JEDNOG SNA
moj otac slava mu
celog života svet je gledao
kroz Grlo jedne frule
umirao je rađao se
kroz njeno Grlo
putovao putovao
gazio je pregazio kraljevine
gazio je mora
pustinje
moj otac slava mu
kroz Grlo jedne frule
vratio se kući
o smrti jednog sna je pevao
IV. VREMENA
moj otac slava mu vuka osedla
moj sin ode mišju da začepi rupu u kuli
NOĆ
zatočeništvo u prostoru i jedna Barka na moru.
žurba putnika zakasnelog da stigne
u Kulu samotnu iza gore daleke.
ona košuta na kolena oborena pred ludim lovcem
a onaj Veliki Sat što tok vode meri u dolini.
u predgrađu upaljena Lampa da se u Grad uđe bez straha
dok nedokučivo stablo raste i raste nada mnom i svetom
na dosadnom jugu zaboravljenih stvari
geometrija padova posle Ljubavi i Poroka.
taj prvi i zadnji glasnik između dva rođenja
i ono dete ostarelo između dve smrti
iziđe u šetnju po vremenu prisutnom i dalekom.
zatočeništvo u prostoru i jedna Barka na moru.
da li će me igde pronaći ili da im za petama budem?
zaratustra pobeže u Šumu i ostavi mme samog da lovim zmije.
neko obi kutiju snova da bi pronašao sebe
i Ključ baci u more, kako sada svoju da otključam pesmu
i sačuvam oči od slepila? Kako da te nazovem
olujo moje duše? kuda pobeže zaratustra?
o, da li će me pronaći ili da im za petama budem?
Tišina me ogluvi a tako je jaka jeka zvonika!
NEGDE U ILIJADI
„eto ti mojih grudi, duša ti nikad venuti neće,
postani ptica i traži sreću preko sebe-i-žeđi-i-smrti“
reče mi jednog letnjeg dana dok smo nišanili u nepozvanog gosta –
i Ja svemoguće gluposti počinih, bezimena.
„budi sluga moj, mreti nikad nećeš, junače!“
(a što bejah Ja osim tvoj verni i slepi sluga).
„dohvati mi pticu u letu, tvoja sam zauvek, jadniče!“
reče mi al’ ti beše daleko od mene-i-sebe-i-života.
po tvojim zaboravljenim tragovima jelen ljubi nebo
a baladu o meni peva drevni Homer negde u Ilijadi.
LJUBAV, REČI
moje naveće junaštvo:
da Ljubav spasem od Reči
treba da joj zamenim zube
i drugo stvorim vreme
TEČEM LI
tečem li
moje se vreme ubija
u moje prste
pada
al se ne ubada
zapinje
o kost
i u moje se oko
pritvara
al se ne ubija
tečem li
samom se sebi vraćam
u beskraj
(Sa albanskog preveo Mirko Gaši)
ZLATNA GLAVA
I.
oslobodi nas ili zarobismo te
na svetoj stolici
sveta glava
Diogen spava
oslobodi nas ili zarobismo te
na utrobi Planete
bezbroj arheologa
pod grlom kama
oslobodi nas ili zarobismo te
II.
mislili smo da je Zlato
prazninu
otkrismo
OSMEH
kad umre
rekoše rodio se
a životinje menjahu Gospodara
ZOVITE ME IMENOM
vreme me otuđuje od sebe
kožo moja kako da te napustim
posle toliko godina vernosti
kožo moja kako da se u te vratim
posle tolikih lutanja
po crnom svetu
po belom svetu
vreme nove zamke postavlja
prijatelji moji
zovite me imenom
(Sa albanskog preveo Vehap Šita)
Priredio: Enes Halilović
