PRED VEČE
Sunce zalazi iza brega našeg malog sela.
Na bregu, žmirkaju konture velikog hrasta.
Zlatna ostrvca se tope i nestaju pred senkama
koje gmižući rastu po tlu.
Na kraju, odsjaja ima samo još na vrhu topole
i još više, na belim stomacima lasta.
Bez jasnih granica, sve se pretvara u nešto drugo:
dan se ne završava, samo isparava.
Pokušavam da ne osećam potrebu
da išta od viđenog premećem u reči,
kao da bih pokvario ove skliske promene.
Ne znam da pričam kao trava što raste ili sunce što zalazi.
Da skratim put, poželim da fotografišem,
ali senke kao da su se uvukle između sveta i mene.
Ništa neće obuhvatiti celinu koja me prevazilazi.
I to je dobro, kažem postiđeno,
To je dobro, ponavljam i predajem se polako
zastarelim početkom obraćanja:
daj mi, kažem
(i već se stidim i pomalo sumnjam
ali mi se dopada bezobalna tišina
na čijoj ivici pričam)
daj mi da budem sasvim prazan
kao telo nekog instrumenta,
tek oblik za prazninu,
kad ćutim da se ne razlikujem od tišine,
a svet neka sâm odzvanja
na granici susreta.
JEDAN SAN
(Ričardu Pauersu)
Gledam sa visine, iz potkrovlja.
San me postavio baš tu
odakle inače mogu da sagledam proctor
u kojem se odvijalo moje detinjstvo.
Mogu, kao na dlanu,
da razgledam slojeve zelenila
sve do horizonta
gde se šuštavo raspršuju.
Mogu da vidim nekoliko sebe,
u različitim uzrastima,
kako lak kao vetar
prolazim kroz treperenje krošnji
i nestajem u gustišu.
Baš tu me postavio san
da mogu lepo da sagledam
kako je sve to posečeno.
Sve do horizonta raste najsvetlija pustoš,
raste sve više i u mojim plućima
kao bele fleke bez vazduha.
Čkiljim očima od sunca
koje sve jače osvetljava san iznutra.
Nema nijedne senke
kao najblaže unutrašnjosti na svetu,
one su izvan mene i sna.
Ovde postoji samo spolja
koje se dalje otvara
i zaslepljuje.
Tu me postavio san
kao da hoće
iznutra da vidim
ono što ostane
iza posečenog drveta.
