Humusi
Sve neizvesno opstaje
a mi se u zapuštenosti dvorišta iza kuća
predajemo još jednom snu
Počupati travke i od njih napraviti venac
hranu za napuštenu marvu
kiseonik za betonske domove
Otputovati
sagraditi soliter bez prozora
i u potpunom mraku prvom do sebe
dati da probije zid
da svečano pusti taj mrak napolje
Razblaženi mrak spoljašnjosti
biće ređi i pitkiji
Potom se bolje prilagođenog oka
vratiti
svom dvorištu i oskudnoj vegetaciji
plitkoj nadi
da je ovo najviše što se može imati
Palidrvca
Oštra je tmina
između porodične sofe
i na polju smrznutih kajsija
Podižemo stopala na dušek
izbegavamo dodir hladnog patosa
Gde si, kada ćeš
vičemo dok pupoljci jeze na koži
otpočinju svoj vertikalni marš
Jedna mesnata ruka
vezuje pertle na cokuli
otvara vrata
ranjava lopatom prvi sneg
Uskoro
biće vatre
i smrt nikad neće biti dalja
Avgust
Skupljam se u mravlju senku
da se tvoje slabašno svetlo
pod drugim velikim požarima ne obesmisli
Već se mala zgusnuta smrt
kezi na pragu
Ali opet je dan
i kafa je na jeziku
i ključevi u džepu
i bol je tamo gde treba
u kolenima
i u snu
Dimljene kajsije
po Karveru
Jednom nam je zalutala lopta
u jedno od takvih dvorišta
Bila si sa mnom
Čovek i žena su nas ugostili, kajsije su tek nadošle
Verovatno su i umrli ti ljudi, bili su tada već stari
Pričali su nam kako su tu u dvorištu svakog vikenda
svirali kontrabas i flauta
Sve je bilo sigurno i izvesno
kakvi su i naši životi mogli biti
Susret
Komično je videti te kao prstohvat praha na obroncima. Stene zapljuskuju talasi i tvoja čestica se drži, ne posustaje u nameri. Kakvoj nameri? Prema čemu se upire tvoja upornost, prema kakvom mitu, istini? Nema niti jednog pogleda koji bi potvrdio postojanje tvog neprekinutog života. Neki čudni razrušeni grad, ogrnut mahovinom i iscepanim jedrima, siva skrama po zelenoj čoji i strašan huk nemani iz dubina. Gušteri koji preskaču preko ćutnje i noć koja te ne uspavljuje, jutro koje te ne menja. Kalendar u koji te upisujem, desnom rukom, nemoćnijom od leve koja za sebe ne zna, pocepao se na krdo zaspalih prideva, počišćenih u strašnoj leksičkoj higijeni.
Da li su dovoljna ova pitanja koja ti postavljam, ova gluva reč koja ne pomera nijedan molekul sudbine, ni moje, ni tvoje? Da li ti poslati pismo, i kako, na koju adresu i sa kakvim imenom? Ili odbaciti kalendare, i govoriti, svakim danom, prvom do sebe, da li je to oblak ili crv, o tebi i svemu onom što možeš biti, ili si bio.
…
Došli smo umorni sa gradilišta
zaspali pravedno i duboko
kako to samo znaju
udavljenici u Drugom
U tamnozelenom predelu
ostale su kuće bez brava
naslonjene na suviše meka rebra
Pred prvo inje
popucali su temelji i kosti
polje je opet ispravilo bore
na svom dugačkom licu
Ujutru najavljuju sneg
Uzimaš svoje ruke kao tuđe
da njima pridržavaš kapute
starcima ispred bioskopa
…
Ulazi kroz pukotine
topla noć
bez svedoka i dozvole
Na glasilima se sve više pominju p-ovštine:
preokreti, pretežno, paradoks, plamen, pustinja, pucanj
Pomišljam
da bi odjednom sve moglo nestati
Ali odlazim
srećom samo do stola
i pišem pesmu svojoj ćerki
