Ovo joj je bio prvi pravi nastup, za koji je potajno mislila da nema pokriće nakon samo jedne objavljene zbirke pripovedaka. Svog saborca, naočitog mladog pisca Petra Ludajića, znala je sa Plejbuka. U crvenim kupaćim gaćama – osmehivala se hvatajući okom sjaj reflektora – ali slika je nestala u sekundi. Pronalazila je simpatije u njegovoj spoljašnosti: gustim i markantnim obrvama, večito napetim u jednoj, na čelu već blago vidljivoj misli. Ona, Varvara Miškin, potomkinja čuvene ruske vajarke, Ivane Miškin, dobila je priliku da demantuje gorkojezičare o manjku intelektualnog kapitala. Na tu misao, zažarili su joj se obrazi.
„Ruke“, kroz zube je asistentkinja uputila domaćinu, koji ih je brže-bolje povukao, ali lik oznojenih dlanova već se zalepio za glatku površinu.
„Hoćete nam dati znak?”, upitala je Varvara.
„Samo prirodno…”, odgovorila je asistentkinja čeprkajući po kutiji sa vizitkama „…vodite razgovor, a ostalo ćemo mi izmontirati.
Veliko difuzno svetlo iznad kamere upalilo je četiri para očiju.
„Dobro došli u još jednu epizodu podkasta Peripatetičari. Danas se šetamo književnim šumama sa dva sjajna gosta. Gospodina sa moje desne strane znate po romanu Acedija i kolumnama koje piše za Sutra. Poznat vam je možda i po ciklusu poezije Cunami i vođenju Aligator festa, zatim po radionicama kreativnog pisanja pri rezidenciji za pisce u Školju.
Petar se osmehivao gledajući čas u jednu, čas u drugu kameru. Otpio je gutljaj vode i uspravio se u fotelji; vrlo brzo poznale su mu se jamice na obrazima.
„A sa moje leve strane jedno novo lice, i pamtljivo ime ako smem da dodam, potomkinja Ivane Miškin, Varvara. Pred Varvarom je tek put”, zakašljao se voditelj i pogledao u gošću,„ na kom vam sledi da popunite biografiju ako ćete stopama vašeg kolege.”
Varvara je pomno gledala u moderatora zavlačeći ruku ispod tura. Da li joj je novčić ispao iz džepa ili su to dugmad u presvlaci fotelje? Dugme se zarilo pod nokat, malo je više otvorila oči.
„Jesam li nešto izostavio?”
„Bilo bi lepo da me ljudi upoznaju kao autorku zbirke priča Stogodišnje stado“, ispravila se, „a čime su se moji preci bavili i šta su mi ostavili u amanet deo je nasleđa koje sam definitivno uplela u kostret zbirke, ali ono je samo jedna nit na pređi od Ivane Miškin do današnje mene, gospodine Domazet.”
„Pravo u metu. Rekli su mi da si… da ste direktni.”
„Slažem se sa Varvarom. Važno je da ne zaboravimo ko smo, ali i da ne poričemo sopstveno poreklo.”
Varvara se blago nasmejala na Petrov dodatak, zagolicana pramenom koji joj pao na lice.
„Odnosno da se sami izgradimo”, dodade Domazet, sad već pribran, reagovavši na asistentkinjino vatreno kolutanje očima. „Nego, Petre, rekosmo da ćemo na ti, u Acidiji, intrigantan naslov moram da primetim, obrađuješ temu odsustva iz sopstvenog života. Složićeš se da štivo nije populističko, te je potrebno dobrano zaći u materiju da se kroz sam tekst osete beznađe, apatija, diskonekcija.”
„U pravu si kad kažeš da delo – A-ce-dija – nije za svakoga. Ne bih da zvučim nadmeno, ali knjiga je rezultat pomnog hvatanja beleški i istraživanja u okviru projekta Odveži se na Filozofskom fakultetu sa prof. dr Bojanom Maslačkom. Ako se osvrnemo, šta vidimo oko sebe: mafiju koja vodi ovu državu, bezobzirnost penzionera i kukavičluk srednje klase. Postaće vam jasno da smo dovde dogurali zbog sopstvene inertnosti. ”
„Mislite li na događaj sa mostom?”
„Ah, događaj sa mostom bode u oko, ali i on je samo jedan od simptoma za to koliko je živonosno tkivo ove zemlje zahvaćeno bolešću… Eto, verujem da ćete se, poštovana koleginice, složiti, ako ste ili možda noste, pardon niste, pročitali roman?”
Pre nego što je Domazet, otvorenih usta, olabavljenog okovratnika, uspeo da doskoči, Varvara je već magnetično privukla kameru, našavši se u centru ekrana:
„Poštovani gospodine Ludajiću, pročitala sam roman Acediju, ako o toj knjizi govorimo, a mostova je mnogo porušenih kako u regionu, tako i u svetu. Ja se ipak, nadam da smo mi večeras ovde da gradimo nove i da nam ne manjka strpljenja, sluha za pravne procese i moći prosuđivanja. Nešto je do pojedinaca, a nešto je do struktura moći, a one drže ono što je izgrađeno kao paukova mreža. Manji insekti bivaju pojedeni.”
„Dok se mreža ne raspadne”, izgovorio je brže-bolje gospodin Ludajić ispalivši kapljicu pljuvačke u pravcu levog oka Varvarinog. Taj sitan detalj brzopletosti zasvetleo je tik ispod njenog kapka kao šljokica.
Obrisavši lice, nastavila je: „ Htela bih da pohvalim fabulu romana i psihološki razvoj likova. Svevid kroz svoj altruistični pristup često upada u modus žrtve. On se daje za svet knjige do nemerljivih širina, ali ono što nije očigledno jeste njegov kompleks manje vrednosti i očekivanje da će kroz to davanje dobiti potvrdu da je vredan, ako baš hoćete – da će povratiti, odnosno konačno osetiti ljubav koju mu je majka uskratila. I zato se kiti imenima i titulama svojih poznanika, dok je naizgled njegova pobuda da etablira put mladim umetnicima iskrena; možda i jeste, ali nije jedina.”
„Petre, priznaćeš da nisi računao na ovako iscrpno tumačenje…”
„Apsolutno ne…”
Šiške prekriše Domazetovo čelo dok je pretrčavao kartice-podsetnike. „Lik Svevida je izgrađen na autobiografskom materijalu, ako sam ja to dobro izvukao iz intervjua koji si dao za Mastilo?”
Petar je fiksirao Varvarino lice, tu nadmenu lepotu koju nije znao čemu da pripiše. Žene koje je voleo do tada imale su tanke obrve i blago začudan pogled, nežne kô leptirice koje je mogao da zdrobi između palca i kažiprsta. Varvarine su bile markantne, kao i njegove, i zbog oštrog luka delovala je uvek usredsređeno. Ni oči nisu bile te koje su ga oduševljavale, standardno smeđe, ni krupne ni sitne, nekako neodređenog pogleda, koji je mogao u sebi da svije i pakao i raj. Možda jedino taj mladež kraj usne koji je ponosito prikazivala i koji se, kao čovek za sebe, mrštio, smeškao i drhtao dok bi govorila.
„Ovo izbacite”, nakašljao se prema snimateljima ispred kojih je asistentkinja grizla olovku, ne skidajući pogled sa Varvare. A zatim je pogledao u domaćina, kom su kartice u istom trenutku popadale na pod.
„Seci”, oštro je asistentkinja presekla, od crvenog karmina više ni traga. „Dome, možeš na čas?”
Petar je utonuo u fotelju. Varvara je lutala pogledom odmarajući oči s vremena na vreme na njegovom mikrofonu, svojim upadljivo kratkim noktima, draperiji. Nije više mogla da prizove njegovu sliku u crvenim kupaćim gaćama. U momentu u kom je kolegu pisca po ko zna koji put neuspešno svlačila, Domazet je zaklonio svetlo reflektora koje ju je zableskivalo i povukao je u stranu. U isti mah Petar je ustao i pošao za asistentkinjom, koja je u međuvremenu obnovila karmin. „Hvala. Mirjana beše?”, odgovorio je bacajući pogled iza kulisa.
Tri stolice su sada zjapile prazne pod crvenkastom svetlošću. Uhvatio se za čelo dok je Mirjanin glas bivao sve dalji, kao šum iz susednog stana.
„Zamolila bih vas da meni prepustite šta se briše. „Kill your darlings after the show “, digla je obrve.
„Oho, na engleskom.“ Kad je shvatio da neće smaknuti svoje bistre oči sa njega, završio je: „Ja ne ubijam, samo nišanim, a to je većini kukavica dovoljno. I samo da vas podsetim: vi ste mene zvali, ne ja vas. Svako dobro.” Požurio je.
Na izlazu iz zdanja putevi su im se opet ukrstili. Stepenice široke, uspon blag. Varvara je, u patikama, bila gotovo iste visine kao Petar. Preobula se maločas. Stići će i na Kružok Parnasovaca.
„Ah, koleginice”, vrteo je Petar glavom podižući prst, „dobro ste vi…” Prizivao je njeno stopalo, do maločas u potpeticama, nanogicu koja klizi sa osunčanog članka i ris koji se uvija poput ženskih leđa kad ih njegova ruka miluje.
„Šta, Petre?”
„Aha, oslovljavamo se imenom?“ Oči su im se pronašle, njegove sive kao ekseri pobodeni u zemlju, njene kao ilovača. Ako je tako, da odemo na kafu i nastavimo, da čujem baš šta ste to još pronašli u mom romanu. Možda ću naučiti još nešto o sebi.”
„Hvala, ali ne.”
„Pazi ako odbiješ, postaćeš Salome, a možda baš to i hoćeš. Teraš me na kapitalno delo.“
Mladež se najogunio. Na trenutak ga je sunce okrznulo, a Petru se očinilo da se umilostivila. Tanak oblak prekrio je Sunce, a ona okrenula glavu.
„Samo ne?”
Dug udah – i dugmence na majici se otkinulo. Gledajući u mali okrugli, rupičasti detalj na stepeništu, setila se o čemu su prošli put govorili na Parnasovcima. Pogled joj je bio mutan poput velikih bara kroz koje je Petar nekad šljapkao na putu od škole do kuće. I tada ga je mamilo da gleda kroz otvorene prozore kuća, kao sada u njeno poprsje.
„Budala sa srcem a bez pameti“, štipkala je vrat blago skupljenih očiju; „isto je tako nesrećna budala kao i budala s pameću a bez srca.”
„Molim?”
Na trenutak kao da je oklevala, a zatim stisnula tašnu: „Žurim kolega, svako dobro.”
Budala sa srcem – počeo je da razlaže u sebi odmeravajući svaku reč.
Varvara je nestajala niz ulicu, raspuštene plave kose, postajući deo ulične scenografije: žutilovki, špicastih laktova i lepršavih suknji. Ali nikad nije potpuno nestala niti se potpuno stopila sa okolinom. Baš kad ju je gubio u gužvi, mušica je proletela, taksista zatrubeo, a on zamahnuo rukom i nastavio da se kreće kroz ljude užurbane, decu nestrpljivu, ljubimce frizirane. Nije napravio ni dva koraka kad je zamalo izgubio ravnotežu. Kao da je zagazio u tortu, a fil se meko razmazao. Biće neka hrana – mislio je dok su ga prolaznici zaobilazili. Ali po boji mu nije bilo sasvim jasno o čemu je reč. Spuštao je glavu, sve niže i niže, a onda mu je narandžasta zatitrala pred očima i on se naglo uspravio. Film se odvio: asistentkinjin crveni karmin, žuti reflektori, Varvarine gipke noge. Šmrknuo je nekoliko puta. Trava se zalizala na mestu gde je pomahnitalo brisao đonove kao na traci za hodanje.
„Gospodine, je l’ sve u redu”, mahala je starica maramicom dok je drugom rukom zauzdavala pudlicu. Kako se nagnula ka Petru, ispustila je „ju, ju“ i prislonila maramicu na usta.
„Vidi budalu”, dovikivala su s druge strane deca s telefonima. Dva-tri puta je glavom trznuo na njih, jedan po jedan telefon se postideo i završio u džepu, a zatim se naš pisac upristojio, zagladio košulju i nastavio.
Tri druga bila je njegova omiljena kafana. Ne samo da se u njoj toliko puta srećno opio, nego bi tu uvek naleteo na nekog od svojih prijatelja umetnika: Lađara – ilustratora, Tebeta – slikara, Gasterbaju Paju, Lolu… Nije morao ni da ugovara viđanje. Okačio je sako kraj šanka, a crveno-beli stolovi zaličili su na piknik-deke. Voleo je ovo mesto; sačuvalo je jugoslovenski duh i onu suptilnu notu moče, čak i kad kuhinja nije radila. Iz podnožja su mu mahali Marko i Tebe.
„Vidi matorog”, doviknuo je Marko, muzički producent, dok se Petar provlačio između stolova.
„Jesi li za pivu?”, podigao je Tebe flašu.
Odmahnuo je i seo za sto nekako težak. Još mu iz sećanja nije isparila scena na ulici, a tek kad je pogledao u krugove ispod pazuha, bi mu žao što je skinuo sako.
„Šta je, mali, nisi nešto u elementu?”
„Nema pičke”, odgovorio je Tebe umesto Petra uvlačeći džoint, pa spustio duge trepavice na Žurnal.
„Čekaj, Peco, Pecane, jesi danas imao ono sa varvarkom? Upeca li šta?“
Petar se napućio – navika iz detinjstva – kad nije želeo da se iskezi na pohvale u školi, pa mu je lakše bilo da skupi usne. I zadrži taj osmeh u sebi što je duže mogao. „Momak, može jedno pivo?”, doviknuo je i podvrnuo rukave. „Daj jedan dim, Tebe.”
Dok su se Tebe i Petar nemo sporazumevali kroz valove dima, Marko je mozgao sa već sasvim malim opuškom između kažiprsta i palca. „Ma to je ona riba bre, ona nova, plavuša, dobre noge, ma znaš…”, objašnjavao je Tebetu.
Petar ga pogleda preko ramena. „Kakva riba, molim te, sedeo sam spram nje. Osim ako ti par sisa već nije dovoljan za nominaciju.”
„Ne merem ti ja više pratit vas dvojicu“, ispustio je Tebe kolut iznad njihovih glava.
„Pusti budalu, Tebe“, potapšao je Marko prijatelja po leđima.
„Ubi me, budalet’no“, zagegao se na stolici taj veliki dečak bez zavičaja, kako su mu tepali u društvu. Toliko je naroda i jezika promenio unutar jedne zemlje da je više voleo ćutati, ispuštati dim, ponekad i krkljati kô tranzistor. „Neću ja više s vama dva“, zaklonio se novinama.
„Ma mani me prenemaganja, veliki, nego, Pecane, ti kako hoćeš, mislim ako već nećeš, što mi nisi rekao, ja ću. Trebaće mi samo mala pomoć oko upoznavanja. I ne pominji razvode, alimentacije i druga nebitna sranja.”
„Gdje neće, ‘oće, ‘oće, al’ ‘oće on i Lolu“, zašuštale su novine, „samo Lola ‘oće i Lađara, a naš Peco bi ekskluzivu, da ne budem primitivan.“
„Vidiš, Marko, macane”, igrao se Petar podmetačem ignorišući Tebeta, „zvala ona mene na kafu, nego nisam hteo…”
„Sunca mu kalajisanog!”, uzviknuo je Tebe spustivši novine i počeo da trlja dlanove jedan o drugi.
„Pobudalio“, pokazao je Marko flašom na druga.
„Ma da, htela je ona, nego nije mi se nešto išlo danas. Šta da vam kažem… Budala sa srcem a bez pameti isto je tako nesrećna budala kao i budala s pameću a bez srca.” Samo što je izgovorio, otpio je pozamašan gutljaj piva.
„E jesi luđak“, zacerekao se Tebe lupivši šakom o sto, nikad tako veseo kao danas, „sad mi Dostojevskog ovde prosipaš.” Smejao se toliko glasno da su lusteri počeli da igraju, stolovi poskakuju i gosti se zacenjuju. Petar se pokajao što nije uzeo bar još jedan dim dok se nudilo. Dobra neka trava, i Dostojevskog mu u pamet dozvala.
Marko je kucnuo o sto. „To je naš Uroš Tošković. Nema šta ovaj Toše ne zna, jelda, Peco?“
Petar je klimao glavom prečešljavajući nagrade koje je Tebe odbio, večeri na kojima se nije pojavio, a ime mu – svuda. I Petar ga je rado koristio, stavljao uz svoje. Taj dežurni pivopija, kom stomak i guzica ispadaju, zna da je ovo Dostojevski.
Idem”, ispalio je vadeći telefon. Onaj veliki gutljaj piva kao da se zaglavio u grlu. Kap po kap klizila je niz jednjak. Nije izdržao da ne pita pet-a-i-ti (PetAIT) da li je citat zaista od Dostojevskog. Išao je sa glavom u uređaju spotičući se o neravnine i udarajući u prolaznike.
„Ovo je citat iz romana „Idiot” Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Odlična pretpostavka. Da li želiš pažljivije da pogledam i kažem ti u kom poglavlju se nalazi ovaj citat i koji lik izgovara ove reči?”
Ne želim – pomisli Petar i uveri se da unaokolo nema poznatih lica iz naselja. Ispred dućana sedeo je Laki, lokalna džukela koju je hranio ceo komšiluk. Krajevi dlake bili su mu večito suvi i blatnjavi, gotovi isti kao karoserije parkiranih automobila. Da mu majka nije ostavila taj stan, on bi prodao pola kuće koju je sestra prisvojila i iznajmio nešto bolje, pa ne mora ni imati svoje; nešto među finim svetom. „Mrš”, zapretio je Lakiju da ga ne prati i počešao se po čelu.
Tebe, Tebe, prijatelju stari – brojao je u sebi džepkajući kaput, opipkavajući pantalone. Nešto je sebi došao suvonjav – i grudi, i mišice – splasnuo nekako. Umesto u teretanu, on za radni sto. Bingo! – brava je škljocnula. Pasulj, osetio je i pogledao prema kuhinji, zatvorio vrata i brže-bolje otvorio laptop. Var-va-av-av – prsti brži od pameti, pa je krenuo iz početka – Var-va-ra Mi-škin. Hvala Bogu, „među prijateljima je”. Parnasovci su live – ignorisao je. Plava, preplanula, svetlosmeđih očiju, zelenih očiju?, nekakvih očiju, zumirao je sa dva prsta, ali nije mogao da dešifruje boje, zube, dekolte. Čas mu se činilo da ima velike grudi, čas fine dečačke, i kako god, mamila ga je da i dalje gleda i čita statuse. Pokoja poštapalica, rođendanske pozadine, intelektualna udubljivanja.
Ne potcenjujte dečji razum, zaljubljenici u spostveni intelekt.
Aha, zastao je, garant Dostojevski. Počeo je da tipka u pet.
„Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je ovo citat Dostojevskog. Ako želiš, pretražiću…”
Odbacio se u fotelji, novoj, na točkiće. Prethodnu je pokidao oslanjajući se na zadnje noge. I taj Dostojevski…, kô da nema drugih pisaca. Ustao je, otišao do biblioteke u radnoj sobi: Zola, Nabokov, Borhes… Kožne korice i zlatna rikna umilili su se pod prstima. Izvukao je Idiota, uguranog između Tolstojevog Vaskrsenja i Orvelove 1984. Aha! Počeo je da kuca poruku Varvari.
Naslikati lice na smrt osuđenog na trenutak pre udara giljotine, kad on još na gubilištu stoji pre no što će leći na onu dasku – send.
Gledao je u telefon: deset minuta – pa zaronio glavu u pasulj koji mu je sestra ostavila; pola sata – pa počeo da onaniše pred Varvarinom slikom; sat vremena – pa počeo da cepka rukopis koji mu je stajao u ladici.
U moru licemernih i samoprozvanih književnika, Varvara odskače svojom jednostavnošću, iskrenošću i jezičkim smicalicama. 😉 Istinski pisac.
Odalamio je telefon o zid, već sledećeg trenutka ustao, obišao trpezarijski sto nekoliko puta, podigao telefon, vratio se za radni sto.
Hvala ti, dušo – bio je treći odgovor u nizu, Varvarin, na rođendansku objavu prijateljice preko zida.
Slepoočnice su se već klizale pod prstima. Raskopčao je košulju, uzeo telefon i otvorio Plejbuk i tamo. Setio se da je nekad sa Markom napravio lažni profil kako bi uhodili Markovu bivšu. Sad je još samo trebalo proveriti da li je Varvarin profil javan ili privatan. Smeh je počeo da navire glasno – E, Varvara, neko tvoje inteligencije… – dok nije počeo da grca, pasulj je počeo da se vraća. Otvorio je limenku, a prsti su, kao i uvek kad ga obuzme radni entuzijazam, kucali bez komande. Znali su pre njega šta da kažu.
Zanimljivo je kako su se talenat i autenticitet Miškinove obznanili, da ne kažem prikazali, baš u trenutku kad je PetAIT dosegao pojedine pisce u svojoj originalnosti i spisateljskom umeću, da ne kažem zanatu – publish
Jedan, dva, tri – otpočeo je Petar odbrojavanje – i voilà!
…
Oni koji rade na sebi vremenom razvijaju svoje veštine, da ne kažem umetnost.
Sad može da odgovori – pomislio je sa ustima punim pljuvačke. Dok su mu prsti i dalje bili na tastaturi, oglasila se notifikacija – Parnasovci su bili live. Baš u tom trenu telefon je, kô vojnik, zapuzao po površini stola. Svega nekoliko sekundi nakon odgovora na Pb-u, Varvara je odgovorila i tamo.
„Ne razumem.“
Ne razume!
„Draga koleginice, pa baš kad sam pomislio da ste izvrstan poznavalac Dostojevskog.“
„Nikad to nisam tvrdila.“
„Znači, poričete da ste se poslužili blistavim umom ovog mislioca“
„Imam ja svoj blistavi um.”
„Touchè, predajem se. Dopustiću da me očerupate za jednom čašicom dvoboja.”
„Vrlo ste elokventni, kolega, ali ja bih zadržala odnos ovakav kakav je.”
„Nimalo radoznala?”
„Radoznala jesam, ali umem da se savladam. Odrasla sam.”
Da li od preteranog usijanja tog avgustovskog dana u kom je nosio sako i pantalone, da li od usana boje krvi one asistentkinje ili od Varvarinog bezobrazluka, u njemu se rodio neki bunt, potreba da izađe iz svoje kože, uradi nešto neočekivano. Raskopčao je pantalone, uperio kameru i klik! Pre nego što je postao svestan, slika je već otišla.
„Ne palim se na dickpicks”, bila je njena poslednja poruka pre nego što ga je blokirala.
Jedan, dva – počeo je Petar da broji nailazeći na svakom koraku na nedovršeno – rukopise, započete filmove, ostavljene čaše. Na radnom stolu bilo je svega od igle do pištolja za lepljenje. Polovinu je srušio rukom, a zatim počeo da premešta stvari s jedne strane na drugu, da odlaže u fioke i briše čelo rukavom. Zalupio je laptop, ali već posle pet minuta ga je otvorio. Njen profil je i dalje svetleo. Krenuo je prstom na dole: voli – Vladu Divljana… Vudi Alena… hm, može da prođe.
„Ulazim u zgradu, a portir mi kaže da u sledeća dva sata ne sme nikoga da pusti unutra, vrši se dezinsekcija. Stanara, pomislim, kako dezinfikuju stanare? Ne mogu da vas pustim da uđete, ponavlja on, a ja ko mula pitam:’S koje strane?’”
Ne želi, ali smeje se, a zatim mu pogled privuče slika u Feferonskoj biblioteci, na kojoj Varvara u dugoj haljini stoji ispred police sa knjigama, prst gotovo dodiruje Acediju. Zumira, broji tri knjige od svoje, poredi: Grbić, Tabašević, Selenić… Da li je moguće da mu je ovo promaklo? Komentarišu Basara i Jergović, a ona odgovara:„Hvala, dragi i poštovani, to je samo trenutak, tek što smo stupili na gubilište sopstvenog ega. Kao Svevid. A sada ću vam ispričati kako sam se prvi put zaljubila. U pisca.“
Napravio je sebi kokice, stavio naočare i krenuo od 2026. unazad, sve do 2013. Pročitao je svaku najavu, status, misao. Posebno se namrštio na: „Ne mora čovek fizički u Evropu da uđe da bi izgubio veru i ime. Možda je potrebna jedna seča knezova da se deca urazume i botovi ujedine”. Video ju je u bikiniju, kraj kamina, na jabuci, sa momcima budućim i prošlim, nasmejanu, bubuljičavu, ozbiljnu i otmenu.
Ne pregovaram sa otmičarima – glasila je parola na profilu. Nju je sažvakao nekoliko puta, a zatim počeo da piše:
Osećam moralnu odgovornost, dragi prijatelji, da se oglasim i poverim vam da se među nama nalazi uljez. Nije to nikakva novina, znamo mi da ima kukolja među nama, ali ovaj uljez nije bilo kakav, on je i otmičar. Dotična koleginica, sa kojom sam silom prilike sarađivao, koristi se tuđim mislima. Konkretno, meni je očitala bukvicu Dostojevskim. Pomislio sam da je poželela da se igramo nekakvog intelektualnog nadmudrivanja i naivno odgovorio. Međutim, na prvi nagoveštaj da sam je prozreo ona se nije povukla, ne dragi moji, ona je naoštrila zube i nasrnula. Nije me mrzelo da pročitam odlomke ove početnice da bih nažalost ustanovio da je hohštaplerka koja je otela ne samo duh Dostojevskog već i moj integritet koristeći se delovima iz mojih tekstova. A za to je nesmotreno ostavila i dokaze na svojoj stranici. Pa i ako ih sada ukloni, biće mi uteha da je ovaj moj čin nečemu i služio. Dakle, ja osećam moralnu dužnost da se oglasim, ali istovremeno se ne usuđujem da nehrišćanski uprem prstom. S nadom da će dotična da olabavi stisak svojih čeljusti,
Petar Ludajić
Presedeo je pola noći pred ekranom klikćući na palčeve, srca i zevove; radujući se đavolčićima i plačući sa rastuženima. Posebno mu je bio drag jedan komentar koji je zapisao na prvu stranu okrnjenog rukopisa – Dragi Petre, vi ste nemerljiva svetlost našeg sunčevog sistema. Sitne duše će potonuti u mraku, ali pisac i čovek Vašeg kalibra živeće mnogo duže od ovog propadljivog sveta. Uz Vas sam uvek.
Kao da je čuo nešto, možda decu u stanu iznad, možda miševe, ni jedni ni drugi nikad ne miruju. Frižider ga je lepo rashladio, svetlo razbudilo dok je odmeravao kobasice. U kutiji za povrće – šargarepe sa modrim pečatima – trebalo bi ih izbaciti. Pivo mu je previše slabo. Otišao je do vitrine i izvadio viski koji mu je sestra poklonila. Sestrin kum je za svaku slavu donosio po jednu flašu, njegov se negde izgubio, na brodogradilištu ili preko okeana.
Nije mu bio jasan ukus tog jakog alkohola koji je podsećao ali nije mirisao na drvo. Nije mu se dopadao, ali daleko od toga da se mrštio. Glava mu je klonula, a verovao je da bi sada, da stane pored nje, bio viši. Dopadala mu se oštrina u grlu i vatrena kugla u grudima. Nagnuo je čašu oslanjajući se na gelender i prolio tek nekoliko kapi na trotoar. Kako bi bilo da ispod neko prolazi – odlutao bi da ga nije opet onaj iritantni zvuk vratio u realnost. Opustio je svoju maljavu šaku; toplina se razlegla kroz udove kao nekad kad bi se upiškio u krevet. Kristalno dno svetlucalo je na mesečini, a tekućina boje njenih očiju razlivala se po zidu čaše i kapljala preko njegove kože. Neko grebuckanje, šuškanje izvan tela, a opet kao u njemu. Steglo mu se grlo kô da ga je neko konopcem povukao. Klir – čaša u paramparčad – ruka mu je pošla ka vratu, ali grabio je prazno. Nekoliko sitnih koraka kao tapkanje miša. Stigao je još samo da vidi njeno hladno lice, modro kao mrak, i sjajne oči. „Zvezda je rođena”, bilo je poslednje što je čuo pre nego što se narednog jutra komšiluk probudio pred unesrećenim telom uvaženog pisca – gospodina Petra Ludajića.
Na radnom stolu, kraj laptopa na kom je namigivao mladež jedne književnice u usponu, svetlela je poruka pristigla u toku noći: „Ona je bila nova i već je bilo uobičajeno da je pozivaju na izvesne večeri, u njenoj veoma bogatoj toaleti, očešljanu kao za izložbu i da joj daju mesto kao divnoj slici zato da im ukrasi veče, tačno onako kao što neki zajme od poznanika samo za jedno veče sliku, vazu, statuu ili goblen. “
Po redosledu pojavljivanja (pod navodnicima, u italiku), citati iz: „Idiot. 1 / F. Dostojevski ; [preveo Jovan Maksimović]. – Beograd : Rad, 1972“, 104, 196-197. str.
