Ispod živih ptica
(pjevanja o slobodi i dužnosti)
*
– Ljeti:
mačka prede pod suncem
zaljubljeni pecaroši vraćaju sitnu ribu u more
djeca-dodole namame kišu
ovca utekne vuku
vuk prevari lovca
metak promaši metu
– Sve mi to zaliči na mozaičnu slobodu
– Pa mi se učini da opet imam dušu i zlatne oči
– Možda sam baš ja posljednja Atlantiđanka:
U međuvremenu ćemo možda shvatiti da nema ništa čovečnije od leta
žive ptice praznim nebom iznad oseke mora u zlatno predvečerje.
I ništa savršenije od Tajne.[1]
**
Umiremo i živimo ispod živih ptica.
Nišanimo.
Od njihovog mesa niko se nije najeo.
Ipak nišanimo:
srednje pečen galeb u sosu od vina.
Čerupamo:
Pernata posteljina i tople jakne.
Pero za pisanje, tvrde, stvaralo je civilizaciju.
Gladni i goli, groteskni
i dalje nišanimo.
I dalje živimo ispod živih ptica.
I dalje umiremo ispod živih ptica.
Metak u nebo – to je čisto ljudski instinkt.
Vidi onog čovjeka.
Jedno oko mu je gvozdeno. Drugo zlatno.
Poželim da ga zagrlim
i zadavim. Istovremeno.
Najbolje bi bilo da ga ubijemo
i poštedimo te nepomirljive bipolarnosti.
Zaklaćemo ga svečano
Uz obred spaljivanja mrtvih ptica.
Sahranićemo ga.
Da mu stravinari ne raznose meso i kosti.
I lešinari su, na koncu, ptice.
Naša je dužnost da preživimo.
Makar i mrtvi.
Iskoristićemo svu raspoloživu slobodu u ime tog cilja.
Život će se kao i uvijek nastaviti
Umanjen tek za jednu golemu izopačenu ljudskost
I naravno gravitacijom i puškom predodređen:
Ispod živih ptica.
***
Ljeti:
(Nedaleko od Tajne):
Svojim zlatnim okom radoznalo promatramo granicu neba i mora
U sjaju naših zjena tek otisak pejzaža
U njegovom tragu zaleđen prizor:
let živog galeba purprnim nebom u kasno predvečerje.
Smiruje nas blizina Tajne.
Osjećamo se tako slobodno, (postojeće, krilato) –
U nevjerici
sopstvene puške nas odlažu.
[1] B. Pekić Atlantida, str 37, Laguna, 2017.
