Jednog dana ću se zaljubiti
u svetlost koja pada preko deponije
svako jutro pod nekim novim uglom
i crta svetove spremne za osvajanje
u putu sunca naći sve što ću u teoriji moći da budem
do tad strpljivo čekati zenit
trenutno zaklonjen industrijskim otpadom
nepoznato ime će se pojaviti na okretnici
imaće oči hrasta koji čuva moju kuću
divlje i gnjile, u stalnoj potrazi za najboljim mestom za počinak
popećemo se na vrh Kalemegdana i pretiti skokom
u zamenu za poljupce po različitim delovima tela
plesaćemo do zore, u slatko-kiselom ritmu čarolije
čije su nas korake majke učile
In vitro
rastačem se poznatom putanjom unazad, u presahli potok pored škole
obnavljam neke davno zaboravljene lekcije
kako se dobijanjem gube delovi sebe
njihove adrese i govorne mane
i kuda nestaju sve ulične mačke
rominjam sa kišama u ritmu pesama koje sam zaboravila
a neće da mi izađu iz glave
kažu jedini lek je pevanje od početka do kraja
ispražnjene arterije popunjavam nameštajem
u stilu bauhaus, samo jeftinije
u skladu sa mogućnostima izabrane profesije
nemogućnost odlaska zna imena u oba pola
besformasta lica nižu mogućnosti
ostavljamo ih na visoke police da skupljaju prašinu
i sačekaju neke lakše dane za disanje
za sada prognoza najavljuje snegove
ruke ostaju mestimično toplije od stanova
10 god mature
Daj mi jetru da se potpišem na zid škole
dok sam još ovde, već sutra možda odem
Dam ti zauzvrat bubreg, da nahraniš džukele
Kasno je
Srušilo nam se ovo nebo
slilo niz pete i zapušilo odvode
Bare od pepela isuviše su mutne za ogledanje
Javna je tajna da nema više koraka unazad
U budućnost nosim još samo crvene cipelice
zaklela bih se da su nekad bile roze, ali
tada je sunce sijalo drugačije
Snovi su mirisali na maslačke, kad umru samo duneš
i oni postanu dečije želje
Zadovoljavalo se malim stvarima
Tako je lepo kad nemaš opcija
i jedini put vodi unazad
Možemo tako do sutra, prekosutra i jače
sve dok ima nekakvog mesa na kostima
Emigracija je za kukavice, obećajmo da je
smrt jedini game over
Emancipacija bure
Jednom su ove ulice bile moje
kada je obesanjenost značila više od oseke dečijih snova
Okrilje i dalje čuva smrad naftalina
Omamljena manjkom prozora budna spavam
tek na minut da pogazim ove krte kosti
i koraknem nazad u sezonu monsuna
Talasi će me podsetiti ko sam
i zašto smo pokopali brdo pod kojim niko ne čeka
Urođenu ulogu iznosim bez nepotrebnih pauza za disanje
u zatalasanom spokoju nalazim sve nove razloge za izmišljanje plime
Niko da mi ne dira ovo mirno more, bar na večnost-dve
kormilo uništenja u mojim je rukama
Žena sa kućom na leđima
Postala sam čovek kakvog sam oduvek sanjala
sa krilima od nerazgradivih materijala i škrgama
za disanje u muljevitim vodama
Ne treba mi mekana zemlja za sletanje niti dlan
Samo dobar kamen za odmor i jedna žeravica
da je čuvam tik iza suznog kanala
Lako ću dalje
Kod srca nosim samo još zidove u slikama
i pretke urokljivih pogleda
Ne znam šta ću s njima ali
Neke stvari prosto moraju da ostanu iste
