OVO SVE
Kada sve ovo prođe
a proći će, jer jednom proći mora –
ovo ipak sigurno neće biti sve
a sve će svakako biti i ovo i ono,
ali – kada sve prođe,
proći će ovo, ali da li baš sve?
Ili će proći sve, a ovo ipak ne,
jer ovo ide ruku pod ruku
sa svim i svačim, a i naruku
svemu i svačemu, pa i ovom.
Dakle –
Kada sve ovo prođe
kada sve ovo bude za nama
kada naše sve bude sve bez ovog
jer ovo bi da bude deo svega,
kada budemo mogli
(kada sve ovo prođe)
i ovo i ono, hej!
I OVO i ONO! – Tada!
Tataratatira! – Opa!
Sve će biti baš sve
ali ovog više biti neće.
Tada! Izaćićemo na ulicu
ćutke, korakom kao da stupamo
u hram
a ne pod vedro nebo
i videćemo se,
i videćemo sve.
VISIŠ
Život bi mogao biti
pamučna bela košulja
tek opeglana, okačena na vešalicu
koja ne prestaje da se leluja.
Ona koju zgužvaš u šaci
pa je pustiš, ne očekujući
da će to ostaviti ikakvog traga –
i, traga ni nema.
Mogao bi biti lagani pokret ruke
kojim je stavljaš u orman,
među ostale stvari:
ono što misliš
da ti podrazumljivo
pripada.
Ali ono što jeste nije košulja
već orman pun do pucanja
u kojem je donji veš izmešan sa
večernjim koktel-haljinama i odelima,
trenerkama, majicama
rasparenim čarapama
i posteljinom
u kojoj si rođen i
u kojoj ćeš skončati.
A na onoj vešalici
visi ništa drugo do ti,
uglavnom naopako,
samo te mrzi
da malo bolje pogledaš
u orman.
ČVRSTO ZA REČ
U moskovskom metrou
jedan čovek čita
spuštajući se pokretnim stepenicama
u podzemlje
Pogled ne diže
Nešto diže njega iz tmaste dubine
Pravi put do knjige
uvek je neka vrsta
silaska u Had
Jedan čovek čita kao da je knjiga
iz ruku mu izrasla
ne diže pogled sa slova
kao da su tamom
njegovih zenica štampana
I ulazi u pristigli metro
ne držeći se za šipku
već samo za reč
ČESTICA GLUPOSTI
Ti si lepa, skoro neprimetna,
a vazda i svuda prisutna
čestica gluposti.
Nastanjuješ se (uglavnom) nepozvana.
Udobno ti je koliko u manžetnama svesti
toliko i u postavi kaputa i u
donjem vešu svake pameti i besvesti
kao i među mudrim citatima
u salonskom ćaskanju
u političkim raspravama
i u brbljanju sa
tobom takođe zaraženim prijateljima.
A prijatelj si finih kako treba porodica
koje znaju kako, šta i čemu je
gde mesto, moliću lepo,
stegnutih kravata, peglanih sukanja,
stisnutih kolena, ubrusa na krilima,
kao i onih razmotanih
pa iznova zgužvanih
izbljuvanih i izgaženih
po belosvetskim ulicama.
Voliš uspeh, to je istina:
na njega se lepiš kao biljna vaš.
Ali čak i kada te spale,
rasipaš se u vazduhu punim sjajem
kao vatromet
a onda te spaljenu udahnu mnogi
zadivljenim, punim plućima.
MUZEJ NEISTORIJE SVETA
Odvedite me
u muzej neistorije sveta.
Tamo gde nisu izložene
lepe kolekcije onog što je
jedna nacija opljačkala od druge
nazivajući to
nasleđem civilizacije i epohe.
Tamo gde u tišini belih hodnika
ne čuješ udaljeni zveket oružja
kojim se svetlo ime časti
zaslužuje u budućim udžbenicima.
Tamo gde se prošlost ne gravira
zlatnim slovima ni u šta osim
u individualno pamćenje
za koje postoje sasvim skromni
lični razlozi.-
Tamo gde je svima jasno da je
nastrljivo vreme uvek na izdisaju
i da ono što je upamćeno na jednom mestu
nije jednako upamćeno i na drugom
kao i to da smo svi, baš svi
od samog početka bili na gubitku
i džaba srebrni escajg i svilene čarape.
Džaba ti, svete,
sve tvoje istorijske ličnsoti ostadoše
u sasvim neistorijskom trenu:
pri otkrivanju prvih sedih
i sasvim svakodnevnih slabosti –
i nijedna bitka, nijedan poraz ni trijumf
ne mogu me ubediti
da se ta muzejska knjiga
može čitati drugačije.
NEMUŠTA BAJKA
Preparirane Belka i Strelka
iz ruskog Muzeja kosmonautike
nemuštim lavežom podsećaju nas
da su prva živa bića
koja su se vratila iz kosmosa.
Strelkinog malog
kasnije je
predsednik Sovjetskog Saveza
poklonio ćerki
američkog predsednika.
Od tada
istorija je uglavnom
preparirana.
