SUROVA
Leto je najsurovije i najsirovije godišnje doba
dan ti isparava na teškim nepcima
lepljiva koža ljubi se sa nameštajem
nepristojno bučno, kao da se zauvek oprašta,
tvoja kožna fotelja pamti i bolje dane
od dodira upaljenih mlitavih bedara,
polica za knjige zna da nikada s takvim
uzdahom ne prilaziš knjigama kao u julu
kada ti je korak ravan dahu davljenika čija
glava se pomalja iz vrelog sunčanog kačamaka,
u času dokolice umesto pametne misli
sa čela klizne kap znoja i u tom trenu
čini se teža od zvona bogorodičine crkve dok
zvoni nevernicima, a htela bi
da čitaš malo pišeš malo listaš novosti
u subotnjim dodacima,
da s prirodom se prožimaš, al’ milost letnja
kadi ulice celog kvarta mirotočivim smradom:
čirevima kontejnerskih utroba,
želudačnom kiselinom brektavih kanalizacija;
i spržena trava pod stopalima svuda je samo
sećanje na zeleno volim te zeleno, i,
kad pogledaš u nebo vidiš razjarenu zvedu,
sunčanog boga u pretklimaksnoj stisci
dok jedne šalje na all inclusive tretmane
i aranžmane na nekoliko grčkih ostrva
odakle se vraćaju svi sa istim fotografijama i
plažama pod miškom
a druge u raj gradskih i adskih
jednokratnih upotreba i autobuskih
srećom kratkotrajnih gasnih komora.
Letnja noć vreme je konačnog smirenja,
u kojem se
kao prase spremljeno za najlepše
godišnje doba, nadeveno iluzijama,
s jabukom sa rajskih mesta u gubici
do u sitne sate okrećeš na ražnju
bez sna bez sna bez sna bez sna
na tihoj vatri
tog najsurovijeg godišnjeg doba
te najsirovije ideje o telu
koja muči
koja sopće
i srećom uvek iščezava.
(Ana Ristović ,,Ruke u rukama”, Arhipelag, Beograd, 2019.)
