Na proleće obeležavamo godišnjice
svrake nas grizu za uši
debelo drveće gine
rat nikako da počne
ili da se završi
na celom svetu
jedan osmeh nema
samo reči ljute
Kula Nebojša
čistim tamnicu i spavam
nekad mi bace malo ribe
ume da bude veselo
kada im se krik
u radost pretvori
tad zazvečim lancima
pa plešemo i pevamo
lupamo nogama o kamen
metalnu muziku ludnice
Naglašena težnja ka terapeutskoj funkciji teksta
nazdraviću za pesmu
napisanu u redu u pošti
zgužvanu u torbi
prepunoj poreske depeše
za vezu u birou
direktnu sa vrha
folder u koji mi pakuju dete
raspust u sred nedelje
sve prašnjave kutije
koje nikada ne otvaram
nadzorne kamere
što beleže moj pad
uzalud pljujem čekiće
razvlačim se u senku
padam u nizu k’o primer
nazdravljam svemu otetom
nek si mi zdrav domaćine
zdrav nam i pošao
dobro ti leđa videli
i da te što pre iskašljemo
Ljudi šatori i ljudi torbice o vratu
ona gladuje
oni trče hodaju
most prelazi na obalu
otrovna zdanja
padaju u prah
koji dišemo
on gladuje
njegov sin ne jede
šalteri postaju ekran
neprimetno nas robotizuju
po žuljevima hodaju
plačemo i prinosimo hranu
oni hodaju
plačemo i obuzima nas radost
snaga nada ponos zastava
oni i mi i mi i oni i oni drugi
koji smo mi
ljudi koji su šatori
oduzimaju nam prste
prava glas i grudu
oči zamagljene vekovnom podelom
ne stižu da primete ni zapamte
u koju su ih raspodelili kapsulu
Zašto si morala da budeš Isus
strahujem od tvoje sudbine
svaki put kad progovorim
u grlu mi sediš mama
tetke moje drage
koje su hodale bose
zatvorili su u tamnicu
mamice ja neću tako
sve što kažem ostaće
u lokalnoj kafani
zašto si morala da budeš Isus
prolaziš glavom kroz zidove
u purpurno bojiš grad
mogla si ostati u Indiji
moje oči tamo
sigurno ne bi rodila
Vodi me da me vratiš
kad me uzmeš
ostavi me
vrati me na mesto
mesto moje
pokraj vode
žuto zlatno
mirnodopsko
vrati me
do njega
Anđela Stamenković, Bočni vez, Brankovo kolo, Novi Sad, 2026.
Objavljeno: 18.03.2026
podijeli ovaj tekst
