“Čeh” je čini se oduvek bila kafana koja je imala sopstveni jezik. Samoljubiva skromnost, malo kiča, tenkića, vrabaca, Rudija Dučeka, Karela Gota na radiju, lucidnih slika i statua koje graniče s bizarnošću. Sirova istorijska zaprška koja živi sadašnji trenutak. Fotografisanje je zabranjeno, tako i politički razgovori, dok ne dođe Grba. On uglavnom krene od ’91, prečešlja masu “crnih” datuma i završi daleko. Onda još jedno pivo, cigareta ili džoint kad Vinsent namigne. Stranci rafinirano koriste svoje privilegije neznanja nemačkog pa uspeju da se izmigolje. To se na suptilan način uvažava. Zaokruži se uglavnom čitava istorijska spirala.
Rudi, prezimenom Čeh, a poreklom Nemac sa oboda Zapadnog Berlina, tu je svaki dan, prosto da bivstvuje. Da pokaže svetu da bez skrivenih intencija ima smisla doći u plavoj košulji i kancelarijskim pantalonama u 17 časova kad “Čeh” otvara vrata. Ode u Prag par puta godišnje da ogreje dušu u pivnicama i posle puta pravac kod “Čeha” na pivo. Dugo je sanjao da će se jednog dana u kraju otvoriti češki pab. To se ostvarilo i sad maksimalno živi svoj san. Radi kao ćata u Dojče Banu već 35 godina, ali kaže da samo posećuje kancelariju i jedva čeka da se pab otvori. Grba ga uvek oslovi kao radnika državne bezbednosti kad se pojavi u jakni s akronimima svoje firme. Ne priča puno, ćuti, sluša i gušta Urkel. Većina ljudi tu kao da igra ulogu odsviranih kontraobaveštajaca. Rudi je jedan od Nemaca koji je u martu 1999. otišao u Jugoslovensku ambasadu u Berlinu da podnese izjavu kako on nema veze s ovim što Nemačka država čini SR Jugoslaviji. Čini se da Tita voli više nego naši dedovi, a spreman je i da protivreči kad neko dira Titovo komunističko nasleđe u Postjugoslaviji. Čini mi se kao jedina osoba na svetu s kojom ne bih ulazio u rasprave tog tipa. Jednom je moj prijatelj zagazio u polemiku s njim oko državnog lidera koji je vladao Srbijom i SR Jugoslavijom devedesetih. Rudika je suptilno izbegao, povukao se i rekao šta ima u tri rečenice. Kad sam krenuo do toaleta, doviknuo mi je „shvatiće on jednom, još je mlad“. Njegova žena kaže da je “Čeh” za njega druga dnevna soba. Žene uglavnom ne vole da dolaze i za njih ne važi ono „češće“ iako retko koja kaže da joj se mesto ne sviđa. Jedino za Dženi važi drugačije. Muž joj je vatrogasac pa nije često kod kuće. Rudikina žena je najčešće tu. Jedan devedeset plus Nemac iz Pankova, ćelav i povijen u kukovima, dolazi svako veče na malo crno pivo. Kaže da su Nemci u Pankovu svi „špicih“, dignutog nosa, osim kod “Čeha”. Po zanimanju je matematičar. Imao je prijatelja koji je bio u zarobljeništvu i kod Rusa i kod Amerikanaca. Dok polako cuga pivo, priče o prošlom veku iz njega izlaze prirodno, kao da prepričava jučerašnji dan. Pab se čini kao mesto gde svi osećamo da je moguće voditi ravnopravnu borbu sa sopstvenom prirodom, kao što gospodin u podmakloj starosti kod “Čeha” čini se uspeva da se oslobodi samokritičkih stega koje poistovećuje sa sopstvenim narodom, a kojeg sam ne može da podnese. Deluje da ono što bi u našim podnebljima imalo odraz toksičnog nasleđa i nerazrešivog, kod “Čeha” je to izgleda svojstvena slovenska antiteza koja lokalnom življu pomaže da se donekle oslobode tereta sopstvene prošlosti.
Pab je nasađen u berlinskoj opštini Pankov, čiji koren reči potiče iz staroslovenskog jezika od reči pak koje ima višestruko značenje. Vezuje se za močvarno područje s mrtvom vodom, ali i s rečju pupoljak. Gazda je bivši hokejaš, Čeh poreklom, mada više Čehoslovak. Letovao je u Risnu tokom osamdesetih, zna za delfina Jocu koji je defilovao Bokakotorskim zalivom u to vreme. Tanak mu je fitilj. Džangrizav i opaljeni kafedžija. Pije vino i pivo dok sedi za šankom i nadobudno čeka narudžbinu, sa zavaljenim kolenom preko donjeg dela šanka i kesom leda preko. Vida ozlede od igranja hokeja. Kaže da mu je lekar preporučio da meša vino i pivo. I da je lekar to stvarno uradio, ipak je to sve do jezika pa mu se može poverovati u to što priča. Ima tu još učesnika u ligi, a tako i odigranih utakmica u kafani. Jork. Negrito. Tomas ukulele. Štefan. Zatvaranje roletni, i paljenje cigareta u zabranjenom. Vonj razlivenih kapljica piva iz Urkela i Svijanija je dovoljno prožeo sve pore enterijera. Utisak da se unutra ne puši je gotovo zanemarljiv. Dovoljno je sesti, naručiti pivo i ćutati. Klupko jezika će odvijati svoje niti. Cena piva je ista još od kovida. Služe se samo dve vrste. Svijani za tri i Pilzner Urkel za četiri evra. Ne želi da uvede druge brendove pa “da se unutra vidi ko pije skuplje, a ko jeftinije”. Tomaš, gazdin zamenik, drzak je tip, na granici nasilja i zaštitništva. Kad s Grbom pričam o politici, Tomaš nas ne razume, ali oseti ton. Čim čuje reči imena nekrofila koji vladaju svetom, i koje pljujemo, vikne na nas. Ne da bi njih branio, nego da mu ne prljamo vazduh u kafani. Tokom svetskog prvenstva u Kataru, kod “Čeha” sam pratio utakmicu Srbija i Švajcarska. Bilo je to možda poslednje Svetsko prvenstvo oko kojeg sam osećao bilo kakav entuzijazam u vezi fudbala. Skočio sam na naš izjedančujući gol. Pored mene je sedeo nesimpatičan i povučen Nemac. Na moje benigno radovanje mi je pustio komentar da se radujem na golove likova što imaju „naci“ frizure. Tomaš ga je čuo, usledila je opaka lekcija u manirima i ponašanju. Nisam imao šta više da dodam osim da se potrudim da prihvatim izvinjenje ovog dumfkopf-a.
Grba je tu inventar i podinstitucija za sebe, kao i Rudi. Istih su godina. Grba je generacija s početka 70ih, Moravac s juga Srbije. Može se naslutiti gde je ograzao početkom 90ih s 18 godina. Kako on često voli da kaže, „svašta je tu nešto bilo“. Zatvori, kašnjenje na mobilizaciju, izdaja od strane oca prestižnog opozicionara, 4 godine na ratištu u Bosni. Pucanje šešeljevcu u nogu koji se hvalio kako je silovao i maltertirao muslimansko stanovništvo u okolnim selima. Ima tu još koje kakvih pikanterija i subverzija, koje bi današnja medicina stavila u kategorije posttraumatskog stresnog poremećaja, ali to nije jezik Češkog paba. Početkom dvehiljaditih je na nekom radnom zadatku na Rugenu, jedno veče, podražen raznim tekućim i netekućim stimulansima upalio svog trabanta i odvezao se usred noći na pučinu Baltika koji je u to vreme ledio veoma samouvereno. Stajao je izoliran u smrznutom mraku, da porazmisli i odigra neku scenu iz svog života. U jednom trenutku se čulo pucanje leda. U strahu je otišao po bateriju iz kola. Te noći je, kaže, prvi put shvatio koliko je Baltik velik kada nema nikoga da ti potvrdi da si još na kopnu. Nije trabant upalio ni na prvu ni na drugu, ali na neku ipak jeste. Dočekan je nazad uz fanfare, ali je ta vest sutradan izašla u nemačkim novina.
Grba ne igra više nikakvu ulogu u životu, osim kod “Čeha”, gdje već odavno živi film “Lovac na jelene”. Rafinerija supstanci i alkohola, propalih brakova, razdvajanja od dece, subverzivnih akata, što kod „Čeha“ dobija posebnu primesu nečeg živog u svom tom rasulu i paradoksa koji mu njegov inventar na čelu s Grbom donosi. Kad zakorači u kafanu može da uđe u neku ulogu jer tamo ne mora da se pravda i objašnjava, kao što se Rudi ne pravda i ne objašnjava jer je fan tog degutantnog postjuglosvenskog i srpskog lidera. Dogodiće se da jedan od Inventara, zovu ga Tomaš ukulele, zasvirati na ukulelu „Po šumama i gorama“ na čistom srpsko-hrvatskom. Da Ludek i Grba opale partiju hokeja na podijumu, ispred šanka dok Rudi navija. U jeziku kafane kod “Čeha” ne postoji pritisak toga da se istina i paradoks, mora raskrinkati i razumeti, ona postoji i ljude dolaze tu da održe smisao sopstvenih protivrečnosti, i šta god se u svetu bude dešavalo čini se da oni nikad neće odustati.
