L.A.
Najveća pepeljara sveta,
najnovije od betona,
glavni grad apsurda;
veliki filmski studio
u kom se ljudi voze
od seta od seta i svi su
sa različite planete.
Miljama palme,
egzotični čistači
pajaju nebo u suton.
Sivi vazduh buđa.
Muškatle greju aleje.
Jasmin i benzin
svlače noć.
Ovo je pustinja
koja je izgubila razum,
mesto izgrađeno dosadom.
Autoputevi, zgrade, šoping molovi
gde su kutije đubreta, dijamanti
i ideologije
otvoreni, potrošeni, bačeni pored mora.
Suton predgrađa
Jedna devojka u crvenoj haljini napušta tržni centar
praznih ruku: a ti veruješ u budućnost – video si kap krvi
kako beži iz svetlećih ćelija leša.
Ali nebo ubacuje žeton u otvor između dve
zgrade. Svetla se pale. Izobličena stvorenja pomaljaju.
Automobil, kao ljuto srce, eksplodira.
I prostran osip širi se preko brda. Šta
možeš učiniti? Svake noći, grad postaje leptir,
koji drhti u svom ulju.
Posle obroka
1.
Predgrađe od šoljica kafe;
salvete, ta zgužvana brda,
srebrni escajg, autoputevi,
uflekani mašću i mesom…
i pepeljara
geto pun ugljenisanih ljudi
sa osedelim glavama
koje su potrošile svoj plamen;
tamo gde svaki dah
razbacava koske
i male sive gomile
se skupljaju, onda osipaju,
kao nacije
ili kolena slonova.
2.
Kao postrojenje za čišćenje, para
izlazi iz otvora na tvom licu.
Tvoj izdah je poslednji
divlji konj koji odlazi u galopu.
3.
Dim zaliva cveće
koje raste u plućima.
Cigareta, kao i tvoj život,
parče je krede
nestaje dok pokušava da objasni.
Zvezde se penju na nosače svetla
Zvezde se penju na nosače svetla.
Postavljaju se
na uobičajena mesta,
koja napuštaju pre zore,
i ništa nije urađeno.
Onda muškarci izlaze.
Njihovi šlemovi pune nebo;
Njihovi se gradovi uzdižu i padaju
a muškarci silaze,
ponosni stolari rose.
Čovek kratkotrajan kao oluja,
više od pet stopa munje,
uvrnute i lepe.
Čovek napravljen kao ceste,
koje imaju gde da odu.
Ovih dana
omaž Atili Jožefu
Ovih dana sve je loše.
Budućnost čeka u dugmetu.
Niko ne planira, niko da kaže:
Za tri godine…
Veče pada na trem;
krvavo, crno i belo,
otvara se kao papir.
Neko je briznuo u plamen.
Zima, to mračno skladište,
isporučuje vetar.
Ljuti kamion zazveči –
neutešno sopstvo
drnda pedalu za gas,
štimuje oluju.
Laži! Toliko laži!
Prozori maligni od stvari.
Kad ekser naposletku
zadavi čekić
čak i mrav urliče.
Onda puške, rakete –
„O kakvo vreme, kakvo vreme!“
I, kao stari ideal,
mesec je dosegnut.
Dve začuđene muve
gužvaju mu prašinu na licu.
Budi kao kiša
koja nosi odrpani kaput
i nalazi lampu
u najmanjem kamenu
i svira nizašta
od ulice do ulice.
Potpis
zarađujem za život
imam porodicu
ali ako ćemo iskreno
ja sam divlje drvo masline
volim konjak
i ponosnu jevrejsku pesmu
živim gde god
ne pripadam
gledam propast sveta
na svakoj stranici na svakom licu
zamućeno oko bolesnika
koje se prevrće u prostoru
a moja je opsesija
stih koji ne mogu da sredim
da bih postao baštovan
u raju
S engleskog prevela Lena Petrović
Fotografija autora © Elliott Erwitt/MAGNUM PHOTOS
Bert Meyers
Bert Meyers On the life and work of an American master
