LEMUR ČETVRTI, FRUŠKA GORA (ALEKSANDRA, 13 godina)
I ja sam jedan Bog u svom svemiru,
u ovom vlažnom podrumu,
napolju pada kiša,
svemir jedan neistražen i beskonačan i nepredvidiv,
jedan Bog nimalo besmrtan.
Tasos Livaditis
Kao ona sedi u parku i plače. Ne zna zašto plače. Onda brkati kip junaka ustane sa postolja, priđe joj, sedne pored nje i poljubi je u čelo, poljubi u usta.
Onda kao nastavnik je izvede ispred table i kaže joj „Reši ovu jednačinu“. Zadatak je lak i ona zna rešenje, ali kao ima ptičje kandže umesto šaka i ne može nikako da uhvati kredu, nikako. Hoće da se požali nastavniku kako ne može da uhvati tu kredu, ali umesto usta ima kljun i ispusti ptičji krik.
Pa, kao noć je. Ona gleda u nebo. Mesec se vrti oko zemlje brzo, sve brže i na kraju padne na zemlju, ali sve bude u redu, jer joj baka donese kotaricu trešanja.
Pa, kao ona hrani gvozdene mehaničke svinje, a one joj pevaju uspavanku, isto nekako mehanički. Ližu joj stopala mehaničkim jezicima. Grebu je.
Pa, kao kosom vuče brod po gradu. Pa je jure bebe po ulici, a ona gola. Pa sve tako nešto nenormalno i ludački sanja Aleksandrina drugarica Maja. Svakog jutra Maja u školu dolazi sa novom pričom. A Aleksandra sluša i ne govori ništa. Ništa ne govori jer ništa ne sanja. Ništa ne sanja jer gotovo da ni ne spava. Taman zaspi, ali probudi je šum, uznemiri je svetlo, onespokoji strah. I ako je na silu zatvorene oči nekako zavaraju na trenutak, pa započne sa snom, taj san je uvek isti. Ona je sa porodicom na ručku u velikoj lepoj kući, kao njihova je. Pruži ruku da uzme so, a neka druga ruka je blago udari, jer je so zabranjena. Glup san i nadasve dosadan.
I tu, u tom trenutku, Aleksandra se uvek budi.
Samo to sanja. Samo tako, kratko spava, po par minuta, pa se vrati u realnost. Leži u krevetu, u mraku, satima, noćima, sa ćebetom preko glave, i igračkom, malim plišanim lemurom u zagrljaju.
Svake noći je tako. Pa i ove. Onda se svetlo odjednom pali.
– Ustaj sine, hajde. Već je pola pet. Idemo na pirš. Nisi valjda zaboravila. Ajde, ajde. Ovo što smo do sad lovili nije ništa u odnosu na pirš.
Kad jednom probaš, tražićeš da idemo stalno. Lov piršom ti je vrhunski način lova na srndaće. Znaš, pravi lovac tragač mora da ima dobru kondiciju, da odlično poznaje teren i divljač, da ima osećaj za lako kretanje i savršenu moć zapažanja. A mi to imamo, je l’tako, sine? Za mene je pirš, taj lov pretragom, prava umetnost.
Da priđeš lovini, kapitalcu, da dođeš u priliku za pucanje ili da testiraš sebe, pa da se lagano približavaš mladim grlima koja još nisu za odstrel, da ispituješ granice prirode, svoje prirode.
Pretraga ti daje najviše mogućnosti za improvizacije, trenutna rešenja i samo da znaš kakvu neizvesnost, a to je najslađe. Adrenalin cepa pri svakom koraku kad se prikradaš životinji.
A još kad se iz trave podigne srndać kog do tog trenutka ni ne primetiš – gušt. Pirš. Gušt. Nema bolje.
Ajdemo. Spremio sam ti vinčesterku, dvestačetrestrojku. Može? Mislim da je to sada prava mera za tebe. Za to si spremna. Znam, vidim ti u očima šta želiš, ali još si na početku. Polako, doći ćeš i ti do dvestadvadesetdvojke remingtonke. Ona je ipak za iskusne. Ti se još mučiš da je nosiš, ali porašćeš. Ojačaćeš. Hoćeš, sine moj, Hoćeš. Neka je kod mene, za sada.
A video sam šta crtaš stalno, krišom. Lepe kundake, puške. Pucanje. Mete. Volim i ja da vidim gravirano i sređeno oružje, birane kundake, sjaj. Ali ne treba patiti za tim stvarima. Gravure ne odstreljuju divljač, sine moj. Bitno je da puška radi posao. I da odgovara svom vlasniku, a gravura, gravura može da bude preterana i da pređe u kič. To što sam ja viđao po Grčkoj i Turskoj, te pištolje i puške, pa da, pa to je sve izgledalo kao sprdnja. Kao da je puška zanimacija za usedelice. Kao da je to nekakav vez, goblen, šta ja znam. Gravure preko celog oružja bez ikakvog reda i plana, bez smisla, bez oblika.
Ajde, oblači se.
Aleksandra se otkriva. Aleksandra skida pidžamu. Aleksandra je u donjem vešu. On je posmatra, strogo i ponosno.
– Ajde, sine moj.
Njene noge su mišićave, snažne. Njeno telo je robusno, jako. Svo nekako u širinu, ne u visinu. Nije debela. To se ne može reći. Čula je jednom kako rođaci govore o njoj kao o osobi sa jačom konstitucijom.
Otac je udara po zadnjici požurujući je.
– Idemo sine. Lovina neće da nas čeka.
Aleksanda brzo oblači maskirno odelo i stavlja kačket. Nema vremena za umivanje i uobičajene jutarnje rituale. Uhvatiti prvi zrak sunca. Uhvatiti dan za mošnice i privući ga sebi. Uhvatiti savršenog srndaća i pogoditi ga pravo pod plećku. Ubistvo jednim hicem – prva lovačka zapovest.
Izlaze. Bela lada niva ih trucka po kaljavim putevima. Dišu šumu. Zaustave se. Tragaju. Tragaju bez uspeha. Čitava dva sata im se pred očima smenjuju hrastovi, strnjike, šančevi, potoci, lisičji jarci, napuštene kolibe, fazani, ose. Vreme je da doručkuju. Tajna je u strpljivosti, u istrajnsti. Imati vremena više od srndaća. Biti korak ispred. Biti čovek.
Ponovo truckanje u ladi. Dublje u šumu. Više nema puta. Pešice. Tragaju. Tragaju. Čizme nose busenje zemlje, blata. Noge postaju snažnije. U širinu. On
je ispred, nekih dvadesetak koraka. On je izviđač. Nešto primeti. Zaledi se u mestu. Ućutka Aleksandrine korake. On klekne iza panja. Ona legne na tlo, u šanac. On nepokretno posmatra i ćuti. Ne govori. To ćutanje traje minut – večnost. On pokazuje prstom i šapuće ekstatično, iz sveg glasa, kako bi ga Aleksandra čula tamo u jarku.
– Vidim ga. Evo ga. Negde je na stopedeset metara, rekao bih. Izaći će na pokošeno. Izaći će. Hajde. Hajde mali, dođi nam na nišan. Tako je.
Šta je sad. Što stojiš dečko moj. Hajde, slobodno. Nećemo ti ništa.
Samo malo da se družimo. Ahaaaa. Avion proleće. Pusti avion, srki. Samo nastavi svojim putem. Na vodicu. Hajde, hajde polako.
Je l’ ga vidiš Aleks, a? Vidi kako je lep. Priroda je čudo. Bog je velik. Kakvo savršenstvo napravi. Pogledaj te rogove. Biće tvoji Aleks. Je l’ se raduješ? Da. Raduješ se.
Srndać prilazi oslobođen od straha.
– Tako je. Hajde sad Aleks, nanišani. Udahni vazduh, kao što smo vežbali. Kundak na rame. Pronađi ga.
Je l’ ga vidiš? Da? Tako je. I ja ga imam na nišanu.
Pogledaj ga u oči. Ciljaj u srce. Ne sme da bude samo ranjen. Nikako. Pravo u srce, pod plećku. Onda je odmah gotov, u momentu.
Volim ovaj trenutak. Aleks, za ovo živim.
To je to. Dva lovca. Jedna meta. Obojica je imaju na nišanu. Tako se stvara posebna veza. To ne bih mogao da osetim sa bilo kim.
Aleksandra nišani. Gleda životinju koja slobodno hoda po nedavno pokošenoj travi, pravo ka reci. Reka je između nje i životinje. Otac je na istoj strani reke kao i ona. Otac. Aleksandra se okreće sa okom na nišanu. Od glave životinje do glave čoveka, do oca. Devedeset stepeni.
Šta sve staje u taj prav ugao: mahovinom obrasla stabla; paprat; nekoliko posečenih panjeva; metalno lonče; barica čije je površina prekrivena žabokrečinom; čvorak; proleće; priroda kroz sfumato brzog pokreta; lice; napeti izraz oduševljenja.
Aleksandra kroz vizir posmatra čoveka koji nišani srndaća. Udahne duboko i mirnim, najmirnijim mikropokretom položi krstić u liniju njegove slepoočnice. Čovek govori strastveno:
– Samo sa tobom Aleks. Sa tobom. Jer ti si najbolja. Ti si mojih ruku delo. Niko ne može da podeli ovu ljubav prema lovu sa mnom. Niko drugi ne može da me razume. Tako si mlada, a tako… Eh sine moj, još ne znaš kakvi su ljudi. Još ne. I bolje je da tako ostane. Životinje su bolje. Mnogo bolje.
Aleksandra cilja u slepoočnicu.
– Pogledaj te njegove oči. Krupne.
Onda spušta vizir do usana koje govore. Razneće ih. Zamišlja kako ih hitac raznosi. Usne lete. Ne govore. On ćuti. Ćuti. Konačno.
On govori:
– Pogledaj ga, pogledaj pažljivo.
Ona ga gleda, gleda pažljivo.
– Kako je samo bezbrižan.
I pored grča strasti, na očevom licu prepoznaje bezbrižnost.
– Ni na kraj pameti mu nije da ga imaš na nišanu.
Ona se nasmeje na pomisao kako ocu nije ni na kraj pameti da ga ona ima na nišanu.
– Koliko li je star? Petogodac, verovatno. Sigurno ima dosta dece. Vidiš Aleks, kako je to Bog uredio. Životinje odu, nestanu, a njihovi mali nastave život. Snalaze se. Ne pate, ne tuguju, ne čekaju četrdeset dana, šest meseci, godinu dana. A mi, koliko smo samo mi vezani. Eto, da mene nema, da me nestane, da me neko, na primer, slučajno u lovu sad pogodi, šta bi ti? Kako bi se snašla? Ne smem ni da pomislim.
Aleksandra postavlja kažipst na obarač. Stiska zube.
– Evo ga. Pomera se. Tako je dečko. Tako. Još samo malo levo. Okreni se još samo malo levo.
Ona spušta nišan ulevo i naniže, do vrata. Koncentisana je na žilu kucavicu.
– To. To je idealna pozicija. Aleks. Je l’ ga imaš? Ako ga imaš pucaj. Pucaj ispod vrata, kod plećke. Gađaj srce.
Ona spušta nišan još niže, do grudi. Do srca.
– Nemoj da ga raniš. Ubij ga odmah, iz jednog hitca. Ne daj da se muči.
Hajde, pucaj.
On pravi pokret telom kao da želi da se odmakne od svoje puške i da pogleda svoju ćerku.
Aleksandra se naglo vrati u početnu poziciju, sa oružjem uperenim u srndaća petogodca. Otac je pogleda sa iščekivanjem.
– Hajde, bre. Pucaj. Pobeći će.
Bez čekanja, Aleksandra opali metak, pa još jedan. Srndać napravi korak straha, pa padne. Pokuša da ustane, pa padne. Podigne glavu, pa je spusti. Nastavi da se pomera nogama, pa prestane. Oglasi se.
– Ranila si ga! Samo si ga ranila. Trebalo je da znam da nisi spremna. Hajdemo tamo. Hajde sad. Brzo.
Dotrčavaju preko rečice i žbunja. Prilaze lovini. Na nožnom mišiću zjapi velika rana. Krv. Srndać riče. Doziva. Rika je nepodnošljiva. Šuma odjekuje. Otac sebe postavlja nad palog srndaća i posmatra ga, ne bez zadovoljstva.
– Vidi ga. Krije pogled. Zuri u zemlju. Vidi ga, Aleks. Svi oni gledaju tako u zemlju kad su na nišanu. Mole joj se, šta li. Mole se za čudo. Kako su samo jadni. Kako smo ih samo tamanili. Ubijali. Na stotine. I svi su tako krili pogled od smrti.
Svi su bili isti. Kajali se. Jecali. Roptali. Kajali se, ne zato što znaju da su nešto zgrešili, već zato što se nisu sklonili, što nisu pobegli na vreme. Budale. Ne ljudi. Životinje. Životinje su to. Gori od životinja. Ha! Pucaj sad, Aleks. Dovrši posao. Hajde. Budi dobra. Moraš to da uradiš. Pravo u srce. Nasloni pušku ovde.
Kako riče, ranjenik pomera usne unazad, povlači ih. Vide mu se desni.
– Hajde. Pucaj!
Aleksandri se zavrti u glavi. Aleksandra se zavrti u glavi.
– Pucaj. Pucaj! Pucaj! Pucaaaaj! Ubij ga. Budi čovek. Čovek, Aleksandra. Pucaaaaj!
Aleksandra dovršava posao. Ubija životinju. Pravo u srce. Poslednji trzaj. Poslednji. Oseća očeve ruke na ramenima, njegove usne na svom oku.
– Tako je, sine. Ponosan sam.
Dok je grli, gura njenu glavu pod svoju mišku. Ona oseća njegov znoj.
– Sad si čovek. Sad si čovek, sine moj.
Aleksanda ne može da spava.
Leži u krevetu, u mraku, satima, noćima, sa ćebetom preko glave, i sa igračkom, malim plišanim lemurom u zagrljaju.
Aleksandra ne može da sanja.
Fotografija: Veljko Živković
