ŽIVOT JE LEP I TEŽAK
Živele Sara i Klara. Živele zajedno. Sara i Klara imale muža Baštovana. Sara bila mlada, imala belu kožu i svetlu, blago uvijenu kosu. Jednom rečju, Sara bila lepa.
Klara bila debela, imala velike mišiće na rukama i široku zadnjicu. Jednom rečju, Klara bila teška. One su bile lepe i teške.
Živele Sara i Klara srećno i veselo sa svojim mužem Baštovanom. Igrale se Sara i Klara. Vikala Sara (ovo čitaj brzo):
„Ekete bekete biž bonjaro,
Sono riko riko njaro,
Očki dokočki.
Napolju si sada ti!“
Klara onda plakala, pa prestala. Onda Klara vikala debelim glasom (i ovo čitaj brzo):
„En den dinu,
Sava raka tinu,
Sava raka
Tika taka…“
Klara zaboravila kako ide dalje. Klara i Sara se smejale.
Sara i Klara volele Baštovana. Baštovan njih ljubio u usta. Onda one pobegle i sakrile se od Baštovana. A on njih čekao iza ugla stare kuće sa svojih pet kvadriliona bekerela. I one se onda vratile.
Oni putovali, svo troje. Sara, Klara i Baštovan išli u posetu zaleđenim jezerima kod Vladivostoka i rušili drevne hramove Nepala. Jednom rečju, voleli se Sara i Klara… i Baštovan. Živeli Sara i Klara… i Baštovan.
Oni gledali ljude. Oni kupali male, gole cigane u drvenim kadama. Oni milovali drveće. A uveče, oni zajedno plakali za stolom. Oni čuvali svoje suze u kristalnim bočicama i pili ih svakog jutra. Oni sebi puštali krv.
Sara i Klara gledale sebe u oči. Šamarale se koprivama. One čupale jedna drugoj nokte. Ali, Sara bila lepa, a Klara bila teška. Baštovan napuštao, s vremena na vreme Saru i Klaru, i vraćao se, i donosio im srebrne noževe, i ljubio im ruke srebrnim noževima.
Šetale parkom Sara i Klara. I peklo ih Sunce. I pokidale lutkama glave Sara i Klara, i pocepale svoje letnje džempere. Uljem namazale svoja tela Sara i Klara. Baštovan ih ružno gledao. Baštovan počeo da viče (ovo čitaj sporo, pa posle ubrzaj):
„Sarooo! Klarooo! Sarooo! Klarooo! Saro! Klaro! Saro! Klaro! Saro! Klaro! Mimoiđite Saro i Klaro! Kleknite Saro i Klaro! Trčite Saro i Klaro! Ne dajte me Saro i Klaro!“
Od bekerela, Baštovanu počela da gori kosa. Sara i Klara udisale dim. Vatra im bila u očima, jezici im bili isplaženi. Nisu znali suštinu Sara i Klara… i Baštovan. Nisu znali istinu.
A onda naišao talas, veeeliki, i potopio ovo troje. Umrli su zajedno lepa i teška Sara i Klara… i Baštovan sa svojim bekerelima. Izgoreli su, i utopili se, i postali su mimezis.
Živeli su Sara i Klara… i Baštovan. Putovali su Sara i Klara… i Baštovan. Voleli su se i rušili su hramove Sara i Klara… i Baštovan.
Živeli su lepa i teška Sara i Klara… i, raspadajući se, Baštovan. (ovo ne čitaj.)
Iz zbirke Pli-pli (Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, Beograd 1996.)