VILENDORFSKA VENERA
Pred nama se nalazila žena
velika kao planina.
Ležala je na pesku, uzdisala duboko
i mirisala na šume.
Pesak je bio pustinja koju smo morali preći
da bismo ušli u šume.
Žena je bila želja.
Hodali smo po pustinji,
a onda i po ženi.
Velikoj, snažnoj, obloj i lepoj.
Nepreglednoj.
Peli smo se, spuštali i odmarali se na ravnom.
Napredovali smo.
Uglavnom.
Negde, na pola puta, u pola noći,
zaustavila nas je.
Snežna mećava.
Peščana oluja.
Niko nije znao gde je prelaz, ili prilaz,
šta planina je, a šta žena,
da li telo lomi se,
ili tako puca stena.
Bežeći od svega, ušli smo u šumu
i sakrili se u pećinu.
Zapalili smo vatru
i gledali kako crteži plešu po zidovima.
Tada je zapevala.
Potresno. Besno.
Sa nama u njoj. Majčin zov.
Zato smo ostali.
Tako smo postali.
BELE MUMIJE
Neke od mumija bile su pozitivne na kokain.
– To nije moguće! – vrištali su egiptolozi
i nervozno podizali naočare na koren nosa.
– Možda koka i stiže na sve strane,
ali dolazi jedino iz Južne Amerike!
– tvrdili su uporno masirajući zapušene sinuse.
– Stari Egipćani nisu znali da postoji Južna Amerika!
– zaključili su znalački, uzdignutog nosa.
A četiri hiljade godina stara Sfinga
zagonetno im se smešila u lice
i premda nos odavno više nije osećala,
znala je da ga ne treba
gurati baš svuda.
Ko će da objašnjava faraonima
šta je moguće, a šta nije?
Njima, kojima su sagradili piramide
bez potrebne tehnologije.
Njima kojima je trebalo sve da se iscrta
da bi išta razumeli,
a porodične linije stoje im izvučene
kao dinastije.
Neka ih.
Neka leže ukočene po išaranim sarkofazima.
Neka šire nozdrve kroz koje im je
pamet iscurila.
Neka škrguću zubima
po muzejima i privatnim kolekcijama.
Ionako ih nikada neće pustiti
da počivaju u miru.
A večnost treba nekako pregurati.
KLETVA
Čak i ovde, u klisurama,
gde se ni sunce ne zadržava dugo,
ide se u korak sa vremenom.
Kladionice svetle celu noć,
a paketi za internet prodaju se za dinar.
Isto je i sa vradžbinama.
Ne mogu se kletve bacati
i dalje preko ključeva i zarđalih katanaca.
Svi danas koriste električne brave.
Ipak, te promene u bajanju
ne utiču bitno na suštinu magije.
Naročito ne one crne.
Jer neke stvari nikada se ne menjaju.
Slomljena srca i dalje mrze
više nego što su ikada volela.
Krv što nije voda
poteče u potocima kad dođe do nasledstva,
a komšijske mržnje
razgorevaju se brže nego požari u julu.
I dok god se drugome zlo dovoljno jako želi,
nađe se i put da do njega i dođe.
Ovo je samo jedan od njih.
Izbrisati sve fotografije sa telefona.
Osim jedne na kojoj je on, ili ona.
Zatim u poruci iskucati kletvu.
Po tajnom uputstvu.
Nijedan zarez se ne menja.
U trenutku slanja poruke osobi sa fotografije
telefon razbiti u paramparčad.
Samo tako poruka će stići u pravi trenutak.
Onda kada pogled ne valja skretati sa puta.
TOMIRIDIN GLAS
Tamo gde mrtvi borave kao senke,
kao zvezdana prašina koja je promenila oblik
i postala tek tanani oblik svesti,
nalazi se kraljica Tomirida
i seća se svog života.
Seća se beskrajne ravnice i mirisa konja izjutra
koje je naučila da jaše pre nego što je prohodala.
Seća se kraljeve svite i neprirodne hladnoće dvora
u koji je prvi put zakoračila,
obećana kao nevesta, s nepunih četrnaest godina.
Seća se, kao kroz veo, majčinog pogleda.
Seća se prve bračne noći, svog jauka
i sinova koje je nosila na bujnim grudima.
Seća se iznenadne smrti kralja i svog ledenog osmeha.
A onda se seća ratova.
Zlata i krvi do kolena, kratkih primirja
i još kraćih bodeža izdajnika i glasnika.
Seća se kada je barjak svog kraljevstva
zabola na Kavkaz prethodno ga probivši
kroz srce Kaš-gara, prelepog vođe divljih Skita.
Te noći je prvi i poslednji put plakala.
Seća se sopstvenog usklika u ekstazi velikih pobeda.
Seća se ukusa otrova na svojim usnama
i zdravice starijeg sina koji je najzad odlučio
da osveti i nasledi presto svog oca.
Seća se apsolutno svega i zna da je jedina.
Niko više ne pamti čak ni ime njenog kraljevstva.
Život je šala koju je najzad razumela.
Imala je dovoljno vremena.
Tomiridin glas je poslednji put
zatalasao ravnice, začuo se rzaj
nevidljivih konja, a potom kraljice
kao da nikada nije ni bilo.
AKREP
Isto je svakog punog meseca.
Iz zaboravljenog okna starog rimskog rudnika,
negde iz utrobe Rakobarskog visa,
pojavljuje se džigljavo i koščato stvorenje
i poput ogromnog pauka spušta se ka selu.
Na samom obronku Rakove bare,
tamo gde se seoski put račva kao praćka
i gde ostaci starog bunara štrče iz gole zemlje kao
kvaran zub,
odurno stvorenje spušta se na kolena i počinje da
plače.
I dok mu crne suze pune stari zdenac čemerom i
muljem,
bude se, jedan po jedan, seoski psi i počinju da laju.
Nijedno svetlo se ne pali u selu.
U mraku, pogrbljene siluete, krste se i mole za
oprost.
Tako tiho da ih niko ne čuje. Čak ni seoski sveci.
Sledećeg jutra, kad u svojim dvorištima zateknu
preklane pse i stoku,
naoružaju se i bledi odlaze u planinu. Nikad ništa ne nađu.
Zahvale se Bogu, a onda zadihane grudi nakvase rakijom.
Sve dok se mesec ponovo ne nagoji.
I svi se kaju, ali tajnu kao seosku slavu čuvaju.
I svi sve znaju, ali niko o tome ne govori.
Odakle Akrep i zašto k njima uvek dolazi?
Kako kopile je toliko naraslo kad mu se majka mrtva
već godinama na dnu bunara nalazi?
Bojan Brukner, Pesme koje se pričaju oko vatre, MediaSfera, 2025.