JUTARNJA FILOZOFSKA GIMNASTIKA
samorefleksija je usud usamljenih,
hodaš po stanu, od kupatila ka terasi,
dahćeš u ogledalo,
proveravaš da li si još uvek živ
i da li je ogledalo još uvek ogledalo,
svakog jutra imaš čitav niz rituala
kojima utvrđuješ svoj ontološki status,
jutarnje vesti su najpouzdaniji
indikator postojanja,
perverzno se raduješ svakoj novoj katastrofi,
teroristički napad,
zatvaranje fabrike,
prebijanje pedera,
cinik si i znaš da kad jednog jutra
ne bi bilo loših vesti
to ne bi bio znak da je naša partija pobedila
već da smo konačno nestali,
diviš se svim tim čudacima
koji su svojim mislima menjali
tok istorije, neuspešno imitiraš
poze sa njihovih slavnih portreta,
unezveren si i neurotičan,
polovni paskal,
niče s dignutim kurcem,
obrijani marks,
dosadni fuko,
nervozno pokušavaš
da osmisliš svoj sistem,
da objasniš tog patetičnog subjekta
koji je u njegovom središtu,
destruktivno zaljubljen,
detinje neodgovoran,
bezbedno fatalan,
prstima drobiš vlastito srce
i prljavim rukama pišeš po zidovima
rečenicu koja će te lansirati
u istoriju svetske parafilozofije
mislim, dakle, nedostaješ mi.
MEDVEDI I BOMBE, BEBE I PAKAO
u svetu u kom živiš
samo nekolicina odabranih
belih medveda postaju
nasmejana lica sa bilborda,
još jedan manji broj ih se dosađuje
i znoji u kavezima, dok ih debela i mršava deca
poluznatiželjno gledaju; ostali uglavnom
čekaju svoj red da se udave u podgrejanom okeanu
i postanu briga progresivne omladine.
u svetu u kom živiš u ponoć eksplodira bomba,
surovi ideološki vatromet koji proguta
nekoliko desetina slučajno izabranih ljudi,
sasvim je to dobar razlog da sledećeg jutra
svi naprosto odustanemo od života,
a opet, živiš u jednom smešno dirljivom svetu
u kom će, uprkos njegovoj besmislenoj destruktivnosti,
sledećeg jutra ljudi otvarati pekare i apoteke
tačno u sedam ujutru.
u svetu u kom živiš kada vrh kašičice zabodeš
u parče omiljene torte koju si kupio
u jednoj ne sasvim jeftinoj poslastičarnici,
moraš biti svestan da ispod njene srebrnaste ivice
u tom trenutku bude prebijena jedna osoba,
tri dožive srčani udar, pedeset ih dobije otkaz,
pogine ih sedam, petnaest bude streljano.
iako je teško živeti sa tim, ništa nećeš promeniti
pukom odlukom da ne jedeš tortu.
u svetu u kom živiš mlada mama je jutros ušla sa bebom
u trolejbus, jedna devojka ih je sramežljivo gledala i
osmehivala se dok se jedna baba kreveljila i tepala detetu.
ti si sve to posmatrao sa strane, pomalo ljubomoran
na svu tu pažnju koju beba dobija, a zatim si zamišljao
kako bi rado od sramežljive devojke napravio mladu mamu
koja bi, jasno, jednog dana postala i tepajuća baba.
vazduh oko vas je bio sladunjav i dopadljiv, ali,
uprkos tome, ipak ste bili u starom, dobrom paklu.
u svetu u kome živiš ljudi mantrično ponavaljaju
kako je život lep, u svetu u kome živiš dobri odnosi
uglavnom zavise od suspendovanih želja, u svetu u kome živiš
grize te savest što si nedosledan i nedosledan si jer te grize savest,
u svetu u kome živiš paralelno postoje pašteta i biftek,
u svetu kome živiš snobovi onanišu nad imenicom kultura,
u svetu u kome živiš toliko si beskoristan da bi,
ako nekoliko dana ne zagrliš jednu ženu,
čitav svet u kome živiš poslao u pičku materinu.
PONEKAD ISKRENO ZAVIDIM NEKIM OGAVNIM MUŠKARCIMA
I NEKOJ SVELOSTI ŠTO SE PROBIJA KROZ PROZOR
ponekad iskreno zavidim onima
koji kažu da ih politika ne zanima
koji ne troše previše vremena
na čitanje novina i gledanje dnevnika
kojima su u redu i liberali
jer dvadeset prvi vek je i ne može se ići mimo sveta
kojima su u redu i komunisti
jer se u titovom periodu makar neki red znao
kojima su u redu i nacionalisti
jer nije srbija šaka zobi koju može bilo ko da pozoba
kojima su u redu i fašisti
jer hitler jeste bio lud ali je čovek ipak bio genije
ponekad iskreno zavidim i onima
koji tačno znaju svoju meru u piću
i nikad ne popiju ni jednu čašu više od toga
koji nikada ne požele da saznaju šta se nalazi
iza linije gde emocije prestaju da budu
apstraktni koncept i pretvaraju se u kanticu farbe
kojom mažeš zidove i noseve ljudi oko sebe
ponekad iskreno zavidim onima
kojima je potrebno tri do pet minuta da zaspe
i koji se probude na prvi zvuk alarma
koji nikada ne preskaču doručak
jer znaju da je to najvažniji obrok
i koji nikada ne pojedu više nego što im je potrebno
jer očima se ne jede
ponekad iskreno zavidim onim
starim modelima muškaraca
kojima se mrljavo plavetnilo tetovaža
jedva probija kroz guste zamršene dlake na rukama
koji kada im auto stane na sred puta
podignu haubu i znaju tačno gde da pogledaju
koji sveže obrijano lice namažu rakijom
koji vole sve vrste kuvane hrane
i koji se nikada nisu gubili u potrazi za g–tačkom
ponekad iskreno zavidim onima
koji imaju visok nivo samopoštovanja
koji ubeđeno izgovaraju stvari kao što su
postoji granica koju nikada ne bih prešao ni zbog koga
previše poštujem sebe da bih sebi tako nešto dozvolio
neke stvari naprosto ne radiš
ponekad iskreno zavidim onima
koji ne uzgajaju svoje paranoje
koji ne veruju u čuda
koji racionalno sagledavaju svet
koji ne romantizuju svetlost koja
se probija kroz prozor kafića
i osvetljava rame žene koju vole
ponekad iskreno zavidim svetlosti
koja se probija kroz prozor kafića
i osvetljava tvoje rame presečeno
crnom bretelom od brushaltera
iskreno zavidim svetlosti
koja te grli onako kako ja ne bih mogao
svetlosti koja nije deo ovog sveta
koji me tera da ga mrzim i da mu zavidim
da ga se plašim i da ga obožavam
sveta koji meni i tebi nije podario
mogućnost da stvari rešimo na neki
romantično jednostavan način
IZMEĐU DVA RATA
između dva rata, ideje tek lenjo kruže iznad stolova,
puške su tek delići apstraktnih argumenata, politički
progoni su tek vesti iz inostranstva, a usamljenost je tek
svakodnevica revolucionarnog subjekta, između dva rata,
ispod kreveta tri stotine đavola zvižde popularne hitove,
a ti jedeš previše mesa, previše plačeš i previše spavaš,
između dva rata, u četiri popodne ludi starac piša ispred pijace,
a ljudi okreću glavu od njega u potrazi za što povoljnijim cenama
paradajza i polovnih slavina, između dva rata, previše piješ
gaziranih sokova i previše često želiš da razgovaraš
o svojim osećanjima, strah je na večitoj rasprodaji,
a vera u bolji svet je tek stvar intelektualnog konteksta,
između dva rata, bogati mrze siromašne, muškarci mrze žene,
belci mrze sve ostale, lenjinisti mrze lakanovce,
a o svim tim sukobima se može snimiti makar desetak
komercijalno uspešnih filmova, između dva rata, ljudi se
venčavaju i razvode, rađaju decu, daju im imena i odvode ih
u vrtić, a ti previše analiziraš budućnost demokratije,
iako si preumoran da bi čitao ozbiljne knjige, između dva rata,
dešavaju se mnogi ratovi o kojima imaš sasvim površna saznanja,
a salonska griža savesti je jedna od najbezbednijih formi
političkog aktivizma, između dva rata,
sediš u stolici za ljuljanje i žongliraš svojim nemoćima,
nemoć da se promeni svet, nemoć da se opiše svet,
nemoć da se shvati svet, nemoć da se odustane od sveta,
između dva rata, tvoji prijatelji sve manje liče na tvoje prijatelje,
a roditelji postaju starci čiji jezik ne poznaješ, između dva rata,
svaka noć iz koje izađeš živ malena je pobeda u svetskoj revoluciji,
a svaki dan u kom se izbegne apokalipsa dokaz je i da bog postoji i da
bog ne postoji, između dva rata, seks, video igrice, droga, turizam,
orijentalna kuhinja, alkohol i rekreativno igranje košarke
tek su niz manje ili više uspešnih anestetika,
između dva rata, malodušnost postaje tvoja poetika,
a kukavičluk estetski pažljivo oblikovano životno delo,
između dva rata, diviš se rečenicama antonija gramšija koji je
između dva rata bio u zatvoru, između dva rata,
zaljubljen si preko svake mere dobrog ukusa, između dva rata,
sekularni sveštenici te teraju da se klanjaš razumu i dobrim
procenama, racionalnosti i realnim planovima, pragmatičnosti
i mudrim odlukama, između dva rata, u njenim očima gori
vatra u kojoj umiru nevidljivi bogovi, a ti si spreman da
postaneš čuvar te vatre, između dva rata, dva tela se
preklapaju u znojavom zagrljaju na kauču, a ti u tim trenucima
nemaš potrebu da pišeš ljubavnu ili ma kakvu drugu poeziju.
jednog dana, jedna tvoja prijateljica će ovu pesmu uvrstiti u jednu
antologiju međuratne poezije, a ti ćeš sedeti na terasi jednog stana
na prvom spratu jedne zgrade i pokušavati da se setiš kako su izgledale
rupe na jednoj beloj majici koju je nosila jedna žena dok je sedela
preko puta tebe na toj terasi, jedne večeri, jednom, između dva rata.
Fotografija: Marko Rupena
