Sanela Mihalić, Pedeset: Priručnik za ljubav i mržnju majki i kćerki, Buybook, Sarajevo/Zagreb, 2023)
Kroz pedeset proznih fragmenata nastalih kao „spontana i originalna zahvala kćerki na upravo takvom – spontanom i originalnom – poklonuˮ (5), debitantska knjiga Sanele Mihalić, Pedeset, nudi čitalačkoj publici komunikativna i asocijativna promišljanja naratorke u prvom licu, koja samerava lično iskustvo odrastanja i roditeljstva prema iskustvima vlastite ćerke i majke. Poređenje se, najčešće po principu kontrasta, vrši na dva plana – između detinjstva pripovedačice Sanele i ćerke Lane, to jest roditeljske prakse Sanele i Saneline majke, uz povremeno, najčešće samo ilustrativno pominjanje iskustava naratorkinog oca, ređe sina ili različitih (ne)imenovanih prijatelja. Sa težnjom da u prvom planu dâ bilans svog iskustva u kontekstu odnosa tri generacije žena, knjiga je određena i svojom „poučnomˮ komponentom kao, kako stoji u podnaslovu – Priručnik za ljubav i mržnju majki i kćerki.
Prvom stranom najavljena didaktična dimenzija – putem naratorkine tendencije ka uopštavanju i sentencioznom izražavanju – ostvaruje se i kroz asocijativno nizanje primera iz ličnog života, kao modela (ne)učinkovitog ponašanja, pri čemu iskustvene primere uglavnom prožimaju zaključci o ljudskoj prirodi, odnosima i slično. Time se kroz implicirane i eksplicirane savete, odnosno upozorenja, kao cilj pripovedanja postavlja i pomaganje majkama u ostvarivanju boljeg odnosa sa svojim ćerkama – kao vid premošćavanja tzv. generacijskog jaza, ukazivanjem na večno postojanje „drugačijeg, a istogˮ (9) lavirinta odnosa majki i ćerki.
Savremeni trenutak očituje se u komunikativnosti stila pripovedanja: u kratkim, emotivno intoniranim rečenicama, kao česta upotreba svakodnevnih i žargonskih izraza, bez prezanja od psovki ili patetike, te kroz podrazumevanje mešavine naše i engleske leksike, kao i u prisnom tonu i samoproklamovanoj šaljivosti pripovedačice – što sve doprinosi utisku usmenog, prijateljskog ispovedanja čitalačkoj publici.
Interesantno je, u tom kontekstu, sagledati paradoks između subjektivne instance koja dominira tekstom – koja se eksplicira kao individualna i čak, u više navrata, naočita, posebna ili „naopakaˮ u svom odstupanju od društvenih očekivanja – i procesa implicitne objektivizacije koji se, uprkos kontrastnim izjavama pripovedačice, paralelno sprovodi putem forme dela i tehnika pripovedanja.
Sa jedne strane, naratorka za sebe kaže da nije bila „tipična“ tinejdžerka (83), te da još od detinjstva traži podršku u svom „ludiluˮ (79) i nikad neće biti „žena svojih godinaˮ (146). Suprotno tome, tendencija ka uopštavanju vlastitog iskustva očituje se u knjizi kroz način na koji je nešto izrečeno, nasuprot onome što je rečeno, to jest uprkos deklarativnoj posebnosti ili povremenoj nesigurnosti pripovedačice oko delotvornosti svojih životnih odluka. Kroz formu se, svesno ili ne, legitimiše iskustvo naratorke kao egzemplarno, upravo u duhu odrednice „priručnikaˮ, koja, iako data u polušaljivom tonu, ipak nosi određenu težinu kada se sagledaju semantička ishodišta dela.
U tom smislu, objektivizacija svedočenja počinje objašnjenjem motivacije za nastanak knjige – Laninog poklona majci za pedeseti rođendan, koji će se ispostaviti kao prototekst za dalja asocijativna račvanja poglavlja. Naime, Lana svojoj majci poklanja teglu sa pedeset papirića na kojima su ispisani razlozi zbog kojih je voli, a koje pripovedačica potom uzima za naslove svojih poglavlja, kao svojevrsni vid odgovora i omaža ćerki, to jest uzvraćanja ljubavi i zahvalnosti. Nakon predgovora i jednog neimenovanog poglavlja u kojem se kontekstualizuje dalja forma teksta, pomenuti razlozi objedinjeni su u glavnu celinu, nazvanu 50 Reasons Why I Love You (50 razloga zašto te volim). Sami razlozi u kontekstu „priručnikaˮ funkcionišu kao sažeta uputstva čitateljkama za modele ponašanja koje valja preuzeti ne bi li, uprošćeno rečeno, i one osećale ljubav svojih ćerki u pedesetoj godini. Takvi su, na primer, naslovi poput: Because you encourage me to travel and discover new things, Jer već godinama gledaš na mene kao na odraslu osobu koja može donijeti sve svoje odluke, Jer si ponosna na sva naša dostignuća, itd. U onim odeljcima u kojima su razlozi konkretno vezani za odnos likova Lane i Sanele, pouke se integrišu u tekst, podstaknute asocijacijama naratorke.1
Ćerkine poruke majci, odnosno prema njima organizovana kompozicija dela, podsvesno funkcionišu kao jemstvo istine, korisnosti i pouzdanosti svega izrečenog u vidu saveta i modela ponašanja, jer se time spolja potvrđuje vrednost i validnost majčinih postupaka. Uprkos sopstvenim nedoumicama oko „ispravnih odlukaˮ, naratorka razmišljanja postavlja u kontekst ćerkinog nepobitnog, „objektivnogˮ suda i jedine druge referentne tačke koja može pouzdano proceniti vrednost njihovog odnosa. Time pripovedačica implicitno daje smislenost svojim dotadašnjim postupcima, čak i kada paralelno deklarativno izjavljuje kako nije sigurna koliko je dobra ili zla neki postupak zapravo doneo. U tom smislu, simptomatični su primeri neretko netačnih ili naučno neutemeljenih stavova i zaključaka, koji se, pod pokroviteljstvom objektivnog „blagoslovaˮ ćerke, provlače kao mogući korisni saveti.
Primera radi, pripovedačica „godinama pokušava objasnitiˮ ćerki: „da bi njeno mentalno zdravlje vjerovatno bilo ugroženije da sam je pustila da jede šta god želi i koliko god želi i da se debljaˮ; naratorka želi „vjerovati da je roditeljski bullying manje štetan i manje okrutan od vršnjačkogˮ (97). Iako se već u narednoj rečenici ograđuje od iznesenih stavova izjavom da uistinu ne zna da li je po tom pitanju u pravu, činjenica da je tekst smešten u odeljak naslovljen Jer me svaka naša svađa oko debljine podsjeti koliko se ugodno osjećam u svojoj vlastitoj koži (oh, the irony), implicira ultimativno pozitivan učinak majčinih postupaka. Ironično je što neposredno pre zaključka o manjoj štetnosti roditeljskog bullying-a od vršnjačkog,naratorka prenosi ćerkin komentar da su njihovi ratovi oko kilaže za nju „vrlo traumatičnoˮ iskustvo, koje bi joj, „da nije tako jaka osobaˮ (97), teško ugrozilo mentalno zdravlje.
Drugi vid objektivizacije u delu predstavljaju česte generalizacije pripovedačice, izvedene iz sopstvenog iskustva, a izražene u težnji ka sentencioznom kazivanju i formulaciji „životnih mudrostiˮ, što u velikoj meri umanjuje užitak u čitanju, s obzirom na to da su one neretko prožete nedovoljno motivisanim, često stereotipnim zaključcima, opštim mestima i površinskim zahvatima u tumačenje ljudske psihe. Najupadljiviji sloj takvih zaključaka predstavljaju potvrde rodnih stereotipa u kontekstu „prirodeˮ muškaraca i žena, kao ispoljavanje pohranjenih patrijarhalnih, antifeminističkih narativa. U tom smislu, kod Mihalić možemo pročitati kako: „dodatni ženski član u familiji nikako ne može pojednostaviti odnoseˮ (15); žene su „bez obzira na dobˮ za odeću uvek spremne da se žrtvuju (56); samo žene umeju „predano i uzbuđenoˮ da se oduševljavaju odećom (60); „muškarci se ne mijenjajuˮ (68); avanturističko, aktivno i akciono prijateljstvo između dve žene, bez deljenja intimnosti, okarakterisano je kao „muškoˮ (18), i slično.
Sentenciozne poente uglavnom funkcionišu kao prelazi između misaonih celina, ili kao završna misao poglavlja, što zbog osećaja artificijelnosti postupka, predvidivosti i šablonizacije – narušava tok čitanja, ostavljajući utisak spisateljskog manira. Pomenute rečenice neretko odlikuje isključivost stavova oličena u rečima poput svi, nikad, niko, jedini, ništa,2 i slično, podrazumevajući da u tim situacijama pripovedačica poseduje apsolutno, nepobitno i neugrozivo znanje o svetu. Tim putem pomenuti zaključci zbog isključivosti i simplifikacije bivaju još manje pouzdanim, čime se povećava jaz između realnosti i naratorkinog suženog pristupa istoj.
U književnim delima koja se oslanjaju na nepouzdanog pripovedača ovakav postupak bio bi primeren i indikativan za kompleksnost naracije i mogućnosti tumačenja, međutim, isti mehanizam postaje problematičan u kontekstu nefikcije u onom trenutku kad se knjiga predstavlja kao priručnik i izvor znanja o odnosu generacija,3 a ne samo skup autobiografskih svedočenja i intimnih razmišljanja. Opšti zaključci i prazne floskule, oblikovane u jeziku kao univerzalne istine, smeštanjem u kontekst priručnika dobijaju na autoritetu i vrednosti, iako su, uprkos tome, oni primarno ipak stavovi jedne osobe. U tom smislu, možemo pročitati kako je „zlo puno jači princip od dobraˮ (68), da „cilj opravdava sredstvoˮ i „sve se u životu vrti oko guziceˮ (99). U istom ključu, naratorka ističe da su svi tinejdžeri „interesdžije i materijalistiˮ (86), da „ne postoji tinejdžer koji ne zazire od roditeljaˮ (83), dok, primera radi, za brak tvrdi da je, uz druge odlike, i „trening izdržljivosti živacaˮ, tj. „ventil koji nam omogućava da se na nekog istresemo kad smo ljuti i uznemireniˮ (73).
Prethodno pomenuto poentiranje može se posmatrati i kao deo mahom šablonske kompozicije poglavlja, koja se uglavnom sastoje od rekombinovanja određenih celina, poput: 1) ćerkinog razloga za ljubav navedenog u naslovu; 2) asocijacije pripovedačice na neko sećanje na osnovu pomenutog naslova i njegov opis; 3) univerzalizacije ličnog iskustva i generalizacije; 4) preispitivanja učinka svog dosadašnjeg ponašanja, načina mišljenja i često potvrda istog; 5) sentenciozne poente, odnosno zaključka poglavlja, uglavnom izdvojenog u novom redu.4
Variranje rečenica i kompoziciona predvidivost tokom čitanja stvaraju utisak repetitivnosti i redundantnosti, tako da čitalac, znajući šta može očekivati u nastavku knjige, gubi motivaciju da istraje do kraja, s obzirom na to da naredna poglavlja ne donose novinu na planu strukture, načina zaključivanja ili pak promene unutar aktera knjige. Oni, bilo da je reč o naratorki ili ljudima iz njene okoline, ostaju fiksirani u svojim psihološkim portretima – odnosno isti na kraju kao i na početku knjige. U tom smislu, uprkos numeraciji poglavlja, izlišnom postaje potreba za linearnim čitanjem, s obzirom na to da njihova tematska zaokruženost (pomoću poentiranih završnica) i nedostatak promene na planu književnih likova stvaraju fragmente koji funkcionišu izolovano od celine, koji mogu proizvoljno da se čitaju, bez većih nedoumica na planu značenja ili aluzija na prethodno pročitano.
Oprečnost i napetost između jasno individualne perspektive i iskustava, te osvešćene osobenosti pripovedačice, s jedne strane, odnosno težnje ka objektivizaciji i univerzalizaciji iskustva kroz uopštavanja, sentenciozno, floskularno i stereotipno zaključivanje, sa druge – nisu do kraja razrešene, tako da nepomirenim ostaju predočena studija slučaja jednog konkretnog odnosa majke i ćerke i težnja ka stvaranju „priručnikaˮ za prevladavanje tegoba međugeneracijskog nerazumevanja, naznačenog podnaslovom i blurbom Ahmeda Burića5 na zadnjoj korici knjige.
U kontekstu psihološke karakterizacije naratorke, iako je eksplicitno kroz delo prisutna težnja da se dosadašnje iskustvo preispita i sagleda iz nove, „odrasleˮ perspektive – interesantno je da taj vid introspekcije uglavnom ostaje na površini, zbog odbijanja pokušaja dubljeg zahvata u proces razumevanja sebe i svojih bližnjih, što je sadržano u idejama poput: „šta je tu je, takva samˮ (62), ili: „Ne znam. Možda griješim. Nisam pametnaˮ (158). Trenuci sumnje, pokolebanosti i teška iskustva (poput osećanja usamljenosti, tegoba u braku, pitanja zavisnosti, gubitka bližnjih u ratu i sl.) uglavnom nisu dublje obrađeni, osim što se pominje da ih je bilo i da predstavljaju mučno sećanje poznato samo pripovedačici. Takvi zastoji u pripovedanju, u momentima moguće narativne kulminacije, smanjuju efektnost, upečatljivost, pa i katarzični potencijal pomenutih doživljaja.
Knjiga je najviše uspela u onim delovima u kojim, umesto opštih mesta i isključivih zaključaka, naratorka iznosi konkretne, životne situacije sa kojim čitalac može da saoseća – te upravo dalji uvidi u nova sećanja, kao i humoristična prizma kroz koju su prelomljena, mogu motivisati nekog da nastavi čitanje. Međutim, životne situacije uglavnom nisu prenete neposredno – dočaravanjem i prikazivanjem – već u vidu prepričavanja iskustva, što ipak oduzima od draži i dramskog potencijala zanimljivog narativnog predloška.
Iako Sanela Mihalić u svom debitantskom delu, Pedeset, nudi autentičan pristup obliku knjige, te osobitu žanrovsku mešavinu autobiografskog, humorističnog i poučnog, inicijalni utisak inovativnosti ubrzo se pretvara u pripovedni manir. Pažnja čitalačke publike se postepeno gubi zbog redundantnog ponavljanja na planu stila, jezika, kompozicije, unutarfragmentarne šablonizacije narativa i nepromenljivosti likova. U tom smislu, potencijal autentičnih i živopisnih doživljaja nije u delu ostvaren, tako da se simpatična ideja i primarni motiv za pisanje pokazuju kao iskren, ali naivan pristup stvaralačkom procesu, sa slabim književnim rezultatima.
*Prva nagrada Bookstanove radionice za književnu kritku.
