Otkako sam došao ovamo, pitam se šta bih tu mogao raditi. Kuća je prilično stara, u njoj je vrlo
malo knjiga, vrt je zapušten, a u nevelikom bazenu nema već dugo žaba, čiji me je kreket nekad zabavljao. Na obližnji brežuljak ne bih se bez neke velike potrebe penjao, to je više za prirodnjake; prirodu radije ostavljam tamo gde sam je i zatekao. Dan ovde počinje kao i drugde, ni iz čega, svetlost je slabo
objašnjenje. Mora se nešto događati da bi ga bilo, još ne znam šta. Poštar koga srećem na ulici veli mi
opet ste ovde. Opet, kažem. To ponavlja i devojka koja prodaje novine, svi uokolo ponašaju se kao da
je u međuvremenu svet bio negde sklonjen, pa ga sada treba vratiti na staro mesto. A kako je sa žabama, pita me optičar, koji mi popravlja naočare. Nema ih, kažem.
Ima li smisla raspored kuća u ovoj varoši, kao i u drugim gradovima po tlu zemlje, i drugim zemljama diljem planete? Mislim da nema. Ali nemanje smisla, to je možda u stvari najbolje, najprobitačnije. Moglo je biti ovako, a možda i drugačije. Ta varoš je mogla biti na ravnini, a ispalo je da je u nekoj kotlinici. Tako štedim na opisu nekih vrtača, sunovrata niz litice, peskovitih žala, pustih oranica, čega sve ne! Onda mi se čini da ni meni u toj kući nema neke svrhe, a najmanje baš izravno, nego samo na jedan posredan način. Da sam ovde tek kao posmatrač, a nekad i pomalo utrpavajući se. Zato u prvi mah i ne znam šta bih tamo radio, i zašto. To dolazi otud što niko ionako nigde nije predviđen, pa onda pojava ljudskih bića liči na neko utrpavanje. Čitao sam, davno, pripovest o jednom, prilično neprijatnom slučaju: nekakav bednik je po svaku cenu probao da se uvuče u neko društvo, a ovima iz tog društva nije padalo na pamet da ga onamo prime. Tim gore što se događaj odvijao u podrumu sumnjivog lokala, među osobama takođe sumnjivim. Trebalo mi je dosta vremena da razumem kakonde uopšte nije bilo reči o nekoj smrdljivoj kavani, nego o položaju ljudske rase na zemlji. Koja se tamo našla, ne zna se kako, očito utrpavajući se. Jer sve što je onde zatekla, govori da je niko nije očekivao i da tamo nikome nije bila potrebna. Jer bi, inače, prostor po kome su ljudi zakoračili bio ravan, sa urednim stazama i travnjacima, a sa obližnjeg stabla sijale bi rumene jabuke. Ne, nije u onoj priči bio opisan slučaj skaredan, kafanski, nego je to bila jedna alegorija. Pripovest o mizeriji nekog stvora, koji predstavljao je čitav ljudski rod. Kako se ovaj utrpao na tu planetu, a nije bio načisto zašto. I da ga je u onom podzemlju neko pitao zbog čega mu je onoliko bilo stalo da se onde utrpa, ne bi znao šta da odgovori.
Onda dolazi devojka koja donosi povrće, kaže mi da se verila, ali da po susedstvu govori kako je mladić s kojim se viđa na ulici njen brat. Zato i mene moli da, ako me kogod upita, to potvrdim. Samo zbog toga što je neko namislio: kad živiš sa nekim čovekom, pogodnije je da ga predstaviš kao brata, kada živiš sa nekom ženom, najbolje je da ne kažeš da ti je to žena, nego sestra. Makar nijedna sestra nije nikome sestra, kao što nijedna žena nije nikome žena, nego je to stvar slučaja, a zapravo niko nikome nije ništa. Svaka žena jedino je žena samoj sebi, kao što svako drvo pripada sebi kao drvetu, a tek potom izmislili su da sve to drveće saberu u šumu. Osim toga, niko nikada ne bi smeo izravno da odgovori na bilo koje pitanje, već bi probao to da izvrda. Ko god se izvešti u izvrdavanju, bolje će proći, iako se ne zna zašto. Ovaj svet drži se na vrlo labavom poverenju, pa ako nekome veruješ, sam si kriv. Sve zavisi od nejasnog dogovora, ne zna se kada utanačenog, i tako se to kotrlja. Poverenje je jedna od osnovnih predrasuda koje mahom vode u sunovrat, samo zbog toga što je osnovna predrasuda sam čovek. Kada se pojavio, ljudski stvor izazvao je veliku senzaciju, a gledajte šta je iz toga postalo!
Sutradan, došla je ova devojka, iako nije donela nikakvo povrće, samo da bi mi, prišavši blizu, rekla, skoro šapatom, da je njen verenik Rus. Eto kako iz neopreznosti javlja se poverenje, pa mi veruje, danas, kada ruske trupe nadiru kroz Ukrajinu i kada niko ne želi da čuje čak ni dirljivu ariju Lenskog iz opere Čajkovskog. A uz to nema ona pojma da nijedna sestra nije ničija sestra, i da niko nikome nije ništa. Pa samo veli da je njen dečko tamo, u Omsku, bio dugo u istoj ćeliji sa jednim našim čovekom, odavde. Koji ga je našem jeziku učio, govoreći: Samo nemoj da umekšavaš!
Očito da je ovde posredi lažno predstavljanje. Ali to je svaki čovek već ionako obavio, on nije ono što jeste. Ljudsko biće falsifikat je, krivotvorina svemirska. Šta je on, pitanje je, nema ispravnih definicija, ispravno ne postoji! Onda devojka kaže da je njen verenik vrtlar i da bi mogao da mi uredi vrt. Da
jedina knjiga koju je, pobegavši odande, sa Istoka, bio poneo, to dokazuje. „Ogorodničestvo“, skoro je
uvek drži pod pazuhom. Ona i dalje veruje u moje dobre namere, a ja nisam oprezan s Andrejem zato
što je Rus, nego, kao i u drugim prilikama, zato što je ljudsko biće. U jednoj knjizi već je i to opisano:pred nekom kućom stajao je ubogi mališan, koji nikome ništa nažao nije učinio dok je tamo, pred tom kućom stajao, a ipak, odande, sa prozora na drugom spratu, nekakav debeli stvor, crven u licu, pljunuo je tom dečačiću na glavu. A taj dečačić morao je negde stajati, pred nekom kućom, ili u polju, ili bilo gde, kad već bio je na svetu, ne znajući da je samim tim u nekoj opasnosti. Nije bilo ničeg drugog u tom opisu, ali sam shvatio šta je pisac hteo da kaže: sa tim svetom, raspoređenim po svim onim spratovima, po onim silnim kućama, po gradovima i zemljama, spremnim da prvom dečačiću pljune odozgo na glavu, ne bi trebalo da imamo ništa!
Sada očekujem tog mladog stvora, zaručenog sa devojkom koja mi donosi povrće, a pritom želi da se govori kako je ovom mladiću sestra. Kao što i njemu najlakše bi bilo da se misli kako nije Rus. A ne zna da biti Rus ne bi trebalo nijednom Rusu da znači ništa, jer je to samo pitanje oponomastike. Otud ja očekujem svoga budućeg vrtlara, koji prikriva svoje rusko poreklo, a ne zna da ovo možda i ne postoji, kao što je malo verovatno da i ime tome nejasnom biću, čoveku, zakonski pripada. Pa je otud uputno da sa jednom živom vrstom, spremnom da pljuje međusobno, jedno drugom na glavu, budemo vrlo oprezni.
Bora Ćosić, Ruski vrtlar, LOM, Beograd, 2023.
