ČUDO OD DETETA
Odrastao sam nagnut
nad šahovskom tablom.
Voleo sam reč završnica.
Svi moji mali rođaci
izgledali su zabrinuto.
Bila je mala, ta kuća
pokraj rimskoga groblja.
Avioni i tenkovi
drmusali su joj okna.
Neki penzionisani profesor astronomije
naučio me je toj igri.
To mora da je bilo 1944.
U garnituri koju smo koristili,
boja je bila skoro zguljena
s crnih figura.
Nedostajao je beli kralj
pa je morao da bude nečim zamenjen.
Kažu mi, ali ne verujem
da sam tog leta video ljude
obešene o telefonske bandere.
Sećam se da mi je majka
često pokrivala oči.
Umela je nekako da mi najednom
ututka glavu pod svoj mantil.
I u šahu, govorio mi je taj profesor,
majstori igraju pokrivenih očiju,
oni veliki i na poviše tabli
u isto vreme.
IGLA
Kad god se neka izgubi igla
Ona načini savršen krug.
Njeno sićušno uho još sićušnije postane
Tako da se tišina udene u njega.
Šibica zbog nje upaljena umire
U omci od dima. Svaka nit na svetu
Pocrni. Svinuta leđa moje majke
Sada su drevni kamen.
Sada ispod svega što je
Meko, nežno i podatno
Njezin oštar mali jezik bdi.
Pripazi,
Ili ćeš zbog nje
Zavikati u snu.
