“Crna hronika je od kada te nema, postala izvor informacija”
Nemam puno prijatelja.
Nemam puno mogućnosti.
Samo ostaci stakla.
Neke čaše.
Neka jutra.
Probudi me kada snegovi
Postanu srećni.
Kada se saberu I dogovore
O vremenu padanja.
Sreo sam dosta snežnih ljudi
Niko nema decembarske šibice.
One šibice kada upitaš za vatru
Potom upališ.
Zahvališ se.
Odeš srećan.
Nemaju to.
Hodajuća apokalipsa zombija, kafe aparata I serija sa interneta.
Nalećem na najlepše žene
Koje ću ikada videti.
Ne na nekoj žurci.
Ne u gradu.
Već u Maksiju
Koji radi ceo život.
Nikada se nije zatvorio.
Jednom su mi tamo dali punu kutiju cigareta.
Nalećem na najlepše žene koje ću videti.
Sam.
Bez tebe.
Mogli bi da im se smejemo
Tako zajedno u dva ujutru.
Sa punom kesom piva.
“Umetnost bolovanja (treba radi gan)”
Sedam dana ne izlazim iz kuće
Iza kuće kao i ispred nje
Zovem se Isto.
Isto ne izlazi iz kuće
On želi da iz nokata na nogama
Izraste sreća.
Iz prstiju na rukama malo teže
Kuglao se sa svetom
Šarada u kojoj je
Isto izgubio prste
Patetična je i ružna.
Nimalo tužna.
Na ulicama rasipaju se sve boje
Urlika
Sve boje glasove
O kakvog li proleća?
Cigarete narandže
Pri vrhu usana deformišu se u dosadu.
Nema veće budale
Od pesnika bez oscilatornog kretanja.
Neko viče treba radi gan
Srušiti se mora sve
Za novu uspostavu poziva.
Dečije laži
Dečiji samoužas i uništenje
Isto sve je isto, Isto.
Pokreni se.
Pitam se zašto volim svoja stopala.
Njih ne želim da izgubim.
