ONO MALO BEZUBOG SVETLA
Sklonio sam se od kiše
Kraj izloga Lovačkog društva.
Dva starca unutra igrali su šah
Pod suvom rogatom lobanjom,
Kao pod skeletnom svetiljkom.
Mirno su na ljudski dodir
Čekali kraljice i kraljevi,
Upravo dignuti iz sarkofaga.
Ali gledano s mog mesta, reklo bi se
Da partija traje već stolećima
I da je svet hijerarhija između
Dva pogrbljena tela u džemperima.
Ono malo bezubog svetla
Što izdiše među krznima i perjem
Kao da sam negde već video,
Ali bilo je to vrlo davno.
Možda još onda kad me je neko
Poslao pred ovaj prizor, zamenivši
Mojom prilikom svoje odviše
Starinsko i dotrajalo oruđe.
