Vox
tišina je vaskolika ( )
i
zmi
ju
ga
va
jezikom gomile govori
kožu po vranoj ćudi menja
pesmu u kolevci ubija
uzalud grmljavina
uzalud muzika
uzalud cvrkut
uzalud reč
ali ) (
na svom se grobu svetim
Ovde leži onaj što je odbacio stih
i slušao glas žene koju voli.
Magija postoji samo ako ne postoji
Zarđalom žicom
za ručni zglob vežem
devetnaestovekovno parisko nebo,
šetam oblake
kao deca zmajeve,
pa ih pretvaram u purpurni plamen
zarobljen među kaljugama
išaranim benzinskom dugom,
što se preliva po
kanelurama stubova sveta.
Sitni vilenjaci kriju se
iza plakara i posuda za brašno,
prave vatromet u ćoškovima
kad ne gledamo,
rugaju nam se iz senki,
posipaju čokoladnim mrvicama
i lepljivim zlatnicima,
a od njihovog kikota
staklo puca i postaje pauk –
podsetnik na to da stvarnost ubija.
Zvaće se Magdalena
Sviraće bas.
Od tebe će naslediti strast prema
afro-ritmu,
ljubav prema psima
i pokidane ligamente.
Od mene vampirsku put,
posmatračku narav
i u poslednjem času pokidane
omče oko vrata.
Izvini za to zadnje.
Iznerviraće te moja ravnodušnost
kad je budemo uhvatili sa džointom.
Iznerviraće me tvoja ćutnja
kad bude krenula da te psuje.
Naučićeš je kako da mari za one koje voli.
Naučiću je kako da ne mari ni za koga drugog.
U metežu zakasnelih ispovesti,
dok bude tamanila doručak
i smišljala kako da razgovor svede
na jednocifren broj reči,
voleo bih da pronađemo mir.
Naša Megi.
Živeće u ljubičastom mehuru sapunice
iz kog nema bekstva.
Ne brini,
opremićemo je humorom.
Dušmanija
Orkestar velelepno lebdi,
baloni gore u vazduhu.
Svetleće parole i zabrane
udaraju po slepoočnicama.
Svi se prave da sve znaju:
limeni osmesi,
mletačke maske,
gljivična oboljenja.
Plemstvo deli titule,
nagrade su utešne.
Pretvorio bih dvoranu u klanicu,
i gađao ih njihovim podlakticama.
Osvit smiraj seče,
uvek se isti dan ponavlja.
Sumorje neće iz mene,
a nećeš ni ti.
Tumaralištem vlada ćutnja
što za sobom ostavlja zgar.
Bakara s plafona roni krv.
Ne prekidaj muziku.
Pjesme su nastale na radionicima poezije Zvonka Karanovića
