Ono u šta veruješ, to i postoji.
M.Gorki
Ako Bog postoji, a ja verujem da postoji, tegobe koje se negde u mom telu komešaju i potiskuju, koje prolaze kroz mene kao snopovi svetlosti, a ipak prozaičnije i nenamešteno, e to su odgovori na postavljena pitanja, ni manje ni više od toga. Koža na mojim rukama odavno je hladna i mrtvački bleda, isuviše nežna i svilenkasta, zato što je sakrivena od sunca kao što je moj život toliko dugo sakriven od drugih. Telo mi je posađeno u invalidska kolica kupljena u Rudomna Senjaku, nepomično telo, naizgled celo ali je nekontrolisano – povremeno trne duž kičme, onda se prazni a da na to ne mogu da utičem, onda ponovo trepti u grčevitoj strukturi tople krvi i kostiju. Moja sestra to telo neguje sa onoliko veštine koliko joj je dodeljeno na rođenju, čak i snage koja joj je potrebna da me pomeri i spusti na krevet. Nekad pomislim da je sva moja utroba prošla kroz njene ruke i da je na tim rukama osim svega što telo odbacuje i istrošeni deo duše koja mora da odumre zbog već zacrtanih pravila – oduzetost će napredovati, rekli su doktori sa VMA, ne tako dinamično, razumete, ali, za sada, nema leka koji može sprečiti odumiranje ćelija. Tako su rekli.
Ako Bog postoji, a ja verujem da postoji, onda su gušenje, nepodnošljivost i tegobe koje proizvodi ovo moje telo preobraženi u neku nevidljivu nijansu na sestrinim slikama, na ogromnim platnima metar-sa-dva, dva-sa-tri, ponekad u triptihu koji je zamislila, u slojevitim jakim bojama i neprepoznatljivim licima drugih ljudi, ali i zato što je sve to iz mene postalo deo nje same, njenog stomaka, bedara i ramena, neraskidivi deo sačinjen od ljubavi prema bratu i talenta koji poseduje i koji upija utiske, nežnost, čak i mučninu ponetu iz naše kuće. To je vremenom postao njen instinkt, preobražaj i njena lična karta. Nakon toliko godina postala je deo mog nepokretnog tela, suštinski produžetak mojih ruku, očiju i uma, nerazdvojivi deo moje nutrine.
Ako Bog postoji, a ja verujem da postoji, onda će učiniti da do poslednjeg dana na ovom svetu njena žrtva ostane nepomućena, svetla i čista kao krštenje. Znam da postoji samo jedan način kojim mogu odgovoriti na tu ljubav i požrtvovanje – onda kada sve postane konačno, onako kako se meni čini da je konačno, i kada bez naknadnih sumnji mogu da razvrstam sve ono što je bilo i sve ono što se neće ni dogoditi, ostaviću joj baš božanske atribute i odlučnost jer ništa veličanstvenije joj ne mogu dati – pomoći će mi da nestanem i zauvek zaustavim umiranje, da uznesem dušu, kako govori stari Rafailo. A znam da ovo iskušenje neće više moći da traje, možda do leta, ne duže, ma kakvi, najdalje do subote, do večeras.
Ako Bog postoji, a ja verujem da postoji, onda je jedino on zaslužan za ovu jednu noć – zvezdama opšivenu, toplim vetrom zarubljenu, zvonom tramvaja prošaranu kao pismo prepuno nade napisano u žurbi na kolenu. Kao da noćas treba zaustaviti tiho, beznačajno, slepo rotiranje sveta kojidrži naše vreme u pokretu. Mogu da čujemsestrino smireno disanje, da prepoznam kolutanje suprostavljenih emocija u telu i dah iz njenih nozdrva lagan kao što je lagana svetlost. Svetlost sa zida pada na njenu kosu kao što divlja voda, visoko u planini, skoro kao u nekom čudnovatom snu za kojim čovek celog života žudi, sjaji kristalnim prahom dok pada u bezdan na čijem je dnu tamna ljudska kolevka metar-sa-dva. Suočavam se sa njenim životom, znam da je moguće dodirnuti smisao, makar i za trenutak, a to vredi svake nepovratne sekunde.
Ako Bog postoji, a ja verujem da postoji, onda ništa nije neočekivano, pa ni sudbonosno, čak i istina ima svoju specifičnu težinu, siguran sam. Za dvadeset i pet godina sam morao da doživim život i još jedanaest da pokušam, onako kako mogu i umem, da povežem početak i kraj priče. I Bog i lekari, čak i travari koje je pozvala sestra (utiskujući nadu u melem), dolazili su i govorili mi da čovek sve može da otkrije u sebi i da nikakvo proviđenje nije neophodno da bi se čovek izjednačio sa demijurgom, da bi stvorio predele i zveri, planine i reke, ljude i nebo, dunuo svoj vazduh iz grudi i stvorio drugu stvarnost. To je već dokazano,potvrđeno u drugim dimenzijama koje se više ne vide golim ljudskim okom. Jer kada bi svi mogli da vidimo koliko razlika postoji u stvarima koje posmatramo, to bi bio život u paralelnim svetovima i paralelnim iskustvima koja se ne dodiruju, ne prožimaju, ne govore. To bi bio onaj početak haosa u kojem se definišu putevi, razdaljine, sreća, sumnja, čak i uspomene. I kao što je Bog toliko i baš tako podeljen, i njegova suština je podeljena – mimoilaze se čudesni mali svetovi samih ljudi. Sanjareći u groznici, zanosno, beskorisno ali ipak u svojoj savršenoj ostvarenosti, čovek prepoznat po božjem liku umoran je od tog tereta. Život je samo jedan period smrti, kažem sebi. Samoća mi je pomogla da znam da je to cela i nepromenljiva istina. Posle mog susreta sa Bogom u kotlarnici stambene zgrade u Knez Danilovoj ulici, nikada više nisam uspeo da napustim životni haos, da jednostavno otvorim vrata i izađem na svetlost dana. Ostati nepokretan, biti isprepleten samo mislima, neminovnim lučenjima kroz creva i prožet osećanjem senke – to je, ipak, prihvatljivo, to je savršeno dovoljno.
Ako postoji Bog, a ja verujem da postoji, onda je baš on iz Knez Danilove ulice pustio slepog putnika u svet. Propustio ga je kroz vrh igle zabodene u venu na ruci, predivnog i jedinstvenog po svemu, nakaznog, ostvarenog od pričini koliko i od smrskane kičmene krošnje. Ostao sam oduzet pošto su razneti kapilari koji drže telo u božjem liku. Razmena može da počne, rekao sam sebi. A onda je Bog u svom savršenstvu uzeo sve u svoje ruke jer stvar je trebala da bude izvedena na čistac – izdrži kaznu, to je pitanje reda i haosa, Petre, to su ukrštene reči, najpre pod dva vodoravno, drugi naziv za oltar – upišeš žrtvenik, onda pod četiri uspravno, traži se jedan od Božjih sinova – upisuješ demon jer se anđeo ne uklapa što si već primetio. I prvo što si osetio kada je sve prestalo jeste hladna neosetljivost, oduzetost tela od stvarnosti u kojoj klikće jedino tvoja svest, ništa više – sve drugo je umrtvljeno i sa time ćeš da živiš do kraja života. Naredna tri sata niko nije naišao a sam se ne možeš pokrenuti, čitav život mlad kao mesec je u neponovljivoj distorziji, čuješ samo glasove na stepeništu, nejasno i nenamerno, povređuju te ti ljudski glasovi i ništa više, osećaš miris uglja i prašine u vazduhu oko sebe, miris starudije, odbačenih stvari i mašinskog ulja sa zupčanika bicikla u polumraku, prisećaš se lica prijatelja da bi ostao pri svesti, prisećaš se majčinog mleka. Izdrži kaznu da bi se ponovo obradovao – tako funkcioniše hemija spasenja, spašen si kada se život poravna za kaznom. Tu počinje tvoj život u ovim kolicima majstore, počinješ da se koturaš kroz prostor kao što su se kuglali kuglageri na onim ludim dečijim napravama na Lekinom brdu, sećaš se, naravno, i kao što je moguće da se više nijednom nećeš sresti sa tihim, divnim anđelima tvoje ulice.
Ako postoji Bog, a ja verujem da postoji, onda je on tačno izmerio vreme koje mi predaje u ruke kao splet neobičnosti, neku nadu savršeniju od smisla, i tačno je izmerio snagu, i misli-na-meru. Telefonirao je u dvanaest i pet – Ostavljam ti bistar um, plave dionizijske oči, nekontrolisana osećanja, i da plačeš ako možeš i smeš, da se raduješ onda kada u drugima vidiš prosto sažaljenje prem tebi. Važi, rekao sam, pristajem. Onda se sa druge strane linije čuo samo izgubljeni šum vazduha i telefonije, hladan, sterilan kao dijagnoza da se presudni razgovori završavaju čak i ako to ne želimo. Mada, nije više imalo ni smisla, jer je još na početku on rekao – Ostavljam ti ovu vasionu kroz koju možeš da lutaš mislima i maštom, ne treba ti više da bi nešto doznao o svim pravim razlozima ovog sveta i sebe u tom svetu. Tako sam sasvim slučajno pribavio dokaz da je sve ono neočekivano što se dogodi nekada već postojalo u realnosti nečije tuđe sudbine. Jer kako bi Bog znao da me savetuje a da to već nije nekome ponudio kao iskušenje? Ali istovremeno, bez tela i mogućnosti da biram svojom sudbinom, iz te zaslepljujuće svetlosti i asimetrije, izraslo je novo biće.
Ako postoji Bog, a ja verujem da postoji, onda je on udesio da to novo biće, u kolicima dabome, razgovara sa duhovima, da se sa njima nadmeće i šuruje, da ih priziva i proteruje. Upišeš alien pod šest vodoravno gde se traži druga reč za vanzemaljsko biće, a pod deset uspravno otvara se da upišeš sonet jer se traži vrsta lirske pesme. Pod trinaest uspravno znaš da treba upisati neku staru reč sa sanskrita ali tu nema pomoći. Živeti novi život posle povratka sa VMA bilo je sasvim primereno iskušenje – pod četrnaest uspravno upisuješ ime – Kapetan Amerika, jer znaš da je to bio Piter Fonda, gledao si film, ložio si se na slobodu i beskraj, a sećanje je ipak deo koji još u tebi šljaka, Petre. U kući pri kraju ove senovite Bačvanske ulice na Lekinom brdu, u kojoj smo sestra i ja odrastali i iz koje smo kasnije sahranili roditelje, u istom danu, vremenom će oduzetost zahvatiti i moju svest, polagano i neminovno. Ali do tada smem lutati kroz ukrštene reči sveta, one koje je ispunjavala moja sestra strašnim požrtvovanjem. Pomisao da se sve važno već dogodilo pokreće jednu drugu misao – onu koja kaže da se nikada nisam trebao povratiti onda kada sam jednom izgubio svest u Knez Danilovoj. Viđaš duhove samoće kako sufliraju, duhove koji te zovu na samoubistvo i one koji pozivaju na kajanje, ali i one koji te ohrabruju – tamo pod šesnaest uspravno traži se alternativna reč za izazov i ti upišeš iskušenje. Sestra te hrani, govori ti vesti, hrabri te, umiva i spušta u krevet, čita ti o svemu i o svetu u kojem braća Karamazovi mogu sa istom strašću biti božji ljudi i zli duhovi. Sestra te uvodi u borbu i izvodi iz iskušenja, Petre. Sestra te spasila sopstvenih demona koji su slobodnoj svesti isto što i vazduh – postoje u svakoj misli i trenutku, obavijaju osećanje beznadežnosti isto koliko i neku lažnu nadu, približavaju se, udaljavaju i jednostavno postoje. Nemoćan da je zagrliš i iskažeš bilo kakvu ljubav dostojnu tog odricanja, tek da je ponekad dodirneš dahom kao da bi je dodirnuo vetar. Doživljavaš njeno požrtvovanje kao nešto pred čim će se i najtvrđe srce pokloniti. U toj gravitaciji tvoja sestra je godinama živela dva života ukalupljena u jedinstvenu sudbinu i izraz. Ali kuda dalje, pitaš se u trenucima kada bi ostao sam, sa svim duhovima Karamazovih i svojim duhovima, iza prozora koji gleda na ulicu. Jesu li zagonetke iz tog života koji se odvija na ulici samo stvarne, žive ukrštene reči?
Ako postoji Bog, a ja verujem da postoji, sredio je da poživim jedanaest godina u invalidskim kolicima iz kojih je načiniti korak do predela iz mašte lako kao trepnuti okom. A mašta je lažna slika, imaginacija je igra nepravilnih fragmenata, Petre. Bezbroj je trenutaka neznanja i lutanja u nekom čistilištu sveta uvek recipročno onom jednom trenutku saznanja i doživljaja smrti u sebi. Razumeo si. Nepoznato nam je već otkriveno a mi to nismo primetili. Bog me jednoga dana pozove i kaže da nas samo misli približavaju smrti a telo da je čuva, danonoćno, strpljivo, kroz sve godine, doživljaje i ljubavi. I znam da je to tačno. Rekao je da će svaka smrt pronaći odraz u nečijem životu, pa konačno, to samo treba prihvatiti. Smrt jednog čoveka daruje vreme onima koji ostaju u životu. Smrt se ne meri vremenom nego promenom stvarnosti koja nikada nije ista. Ni pogled polučoveka nikada niji isti ma koji prozor ka stvarnosti otvori tvoja hrabra voljena sestra, Petre. Posmatraš ulicu kao da posmatraš dane na vašaru, ili u čistilištu, dabome – to su samo đaci koji žure sreći ili kući, to je tvoja sestra čija se figura pojavi poslepodne na kapiji sa kapljicama kiše na vunenoj kapi, to je Bobina zapuštena radnja za opravku kola sa narandžastom plehanom tablu iznad ulaza, odškrinuta kapija na broju 15, zatvorena na broju 17, ugalj prislonjen kod sledećih vrata, ili ljudi u letnjem balonu prividne sreće, zanatlijski reljef sačuvan na fasadi kod broja 21 gde je Sale živeo do skoro, ili odsjaj sunca na prozorima gornjih spratova iste zgrade, dečije biciklo koje proleti stotinama puta pre nego taj dečak koji izrasta iz zemlje počenje da se pretvara u mladića i postaje div, potom i mangaš, vojnik, danguba, div. Zvuk sata negde iza tvojih leđa meri taj pogled na ulicu – ti znaš Petre, da se to duhovi jednog jedinog polučoveka nadigravaju u surovosti i u nežnosti, kao neko hladno iskustvo koje je slučajno dodirnuo ili kao nešto tajanstveno u njemu samom. Znaš da je to tačno. A na sedamnaest vodoravno, upišeš samuraj jer se tu traži japanski viteški ratnik, pod dvadeset jedan uspravno traži se drugi naziv za sumnjive biblijske istine (u množini) i ti samo upišeš – apokrifi.Istovremeno, imaš svoj jezik bez znakova, bez tame i šifri, odumiranje poslednjih veza sa svetom potrajaće tek jedan sat, Petre. Poslednje vesti sa radija govore o masakru u Sabri i Šatili, o Indiosima iz Meksika i o umetnčkoj izložbi u galeriji na Obilićevom vencu. Bila je duga popodne, kaže sestra – sestrin osmeh čudesno lebdi na uglovima usana, igra kao dirke klavira, odsjajkuje. Ispred ulaznih vrata kiša ritmično udara u prag i polako se pretvara u susnežicu, potom u sneg i potom bestraga nestaje u starom tlu ovog grada, njen čudesni kanadski pesnik peva o poslednjoj poruci i tako privlači tamu kao što čarobnjaci izazivaju nevericu a život ushićenost. Očev osmeh sa jedne fotografije pored kreveta bledi kao zimsko jutro dok putuje do mog lica, majčin osmeh je nedorečen u sreći, to nazirem, kristalno jasno vidim tu sreću. Ti Petre, znaš da je duh izašao iz boce, da se odrekao svoje tople mahune i prikrajka, odrekao se pribežišta koje miriše na medikamente, oprane bele plahte, morfijum i nečujno disanje. Sestra će te poslednji put poljubiti pre nego uzme jastuk kojim ti prekriva lice i tu belu, snežnu i maglovitu svest o svemu što postoji. Znaš da je neophodno to učiniti, neophodno je pretrčati vreme, ponovo potrčati preko polja na čijem kraju tone sunce. Znaš da ti polagano oduzima dah iz hladnih suvih grudi. Srećan si.
Ako postoji Bog, a ja verujem da postoji, sestri će dati nebeska krila i uliće joj svoju razumnu, strašnu snagu. Pokrenuće reku koja spava u grudima, izniknuće talasi, vetar će sve napisati na zidu onih solitera kod Cvetkove pijace. Znam to, od njega sam to čuo – smrt jednog čoveka darivaće vreme onima koji ostaju u životu. A poslednje, na dvadeset sedam uspravno traži se ime arhanđela koji čeka ispošćene putnike na trgu pred radosnim, crvenim kapijama Raja, i ja upisujem – Rafailo. Tu počinje večni novi život.
