Čim je stala ispred širokih drvenih stepenica koje su vodile na tavan, Maja se svega setila. Svojih čestih skrivanja na tom potkrovlju. Debelih greda koje su nosile deo krova. Razigrane prašine na svetlu. Igara sa zamišljenim suigračima. Bakinog toplog glasa, koji je oko podneva dozivao na ručak. „Sto je postavljen“, mamila je njena baka s majčine strane. Pritajena u nekom uglu potkrovlja, ona bi ćutala. Veselila je ta igra skrivanja.
Od tada je prošlo tridesetak godina, a kao da je bilo juče.
Maja je krenula da se penje, pogleda uprtog u tamni otvor tavana. Pritom je mislila na nove vlasnike imanja. Bio je to bračni par njenih godina. Ljubazni i srdačni ljudi, puni razumevanja za njenu čežnju za minulim vremenima. Bila im je zahvalna što su joj dopustili da sama obiđe imanje na kome je kao devojčica provodila letnje raspuste. (Bila je to neplanirana poseta, do koje je došlo u času kad je – prolazeći kolima pored kuće sa zelenom kapijom – poželela da uđe i sve još jednom vidi.)
Prvo je obišla porodični dom. Starinska kuća, bogatija u kraju jer je imala visoke temelje tako da se u kuću ulazilo prekodva stepenika i kroz omanji trem, bila je sagrađena pre drugog svetskog rata. Kuća je pročeljem, i to užom stranom, bila okrenuta ka ulici. Fasadu su krasila tri prozora zaštićena drvenim kapcima, bogata ornamentika iznad prozora i polulučni fasadni elementi. Maji je bilo drago što su novi vlasnici sve to sačuvali. Takva autentična arhitektura vremenom je polako nestajala.
Raspored soba je bio isti, a, opet, sve u kući je bilo drugačije. Stojeći kraj ulaznih vrata, zbunjena koliko i začuđena, Maji se najednom učinilo da se našla ne nekom neznanom mestu. „Vreme ume da zavara“, pomislila je. „Kao da se poigrava s nama i našom sposobnošću da spoznamo pravu prirodu stvari.“ Nije bila svesna da je napravila grimasu ustima, koja je jasno poručivala. Što se nje, Maje, tiče, to je bio bakin i dedin dom u koji je dolazila sve dok nije pošla na studije.
Kružeći pogledom po sobi, Maja je ugledala starinski sat s klatnom. Odmah ga je prepoznala. I dalje je visio na istom mestu na zidu, do fotografije žitnog polja. U donjem uglu snimka, malo požutelog od starosti, nazirao se nasip. Tim nasipom, izdignutim nad razinom široke reke koja je lagano tekla nizijom, meštani su se štitili od poplave… Sat u obliku kolibe, ukrašene ručno rađenom rezbarijom, i fotografija polja, tu, iz neposredne okoline, očito su se dopali novim vlasnicima, pa su ih zadržali… Razgledajući sliku i vešto izrezbarene detalje na satu, Maja se nasmešila. Bili su to dragi poznanici.
Neočekivano, iz otvora na vrhu kolibe iskočila je figura kukavice. Otvarajući i zatvarajući crveni kljun, grlenim glasom je oglasila da je dva sata popodne. Upravo tada – baš kao da je zavirila kroz neku pukotinu u vremenu – pred Majinim očima su zalelujali nejasni obrisi iz njenog davnašnjeg života. Koliko puta je ona kao devojčica bila ljuta na tu kukavicu što je budi! Niko u kući nije reagovao kad bi ona glasno negodovala. Ta Maja je bila mezimica svih, uprkos jogunastog ponašanja i svojeglavosti.
Stojeći i dalje na istom mestu, zamišljena i utonula u svoje misli, tiho je rekla: – Sve u ovom domu ima neku svoju priču… – pa je jedva primetno odmahnula glavom. Taj mali pokret pokrenuo je njenu kosu. Pod snopom sunčevih zraka, duga Majina kosa s prirodnim uvojcima najednom je nalikovala zlatnom slapu.
Maja je krenula u obilazak kuće. Zastala je u sobi u kojoj je nekad spavala. Videla je sebe sa sedam, i sa deset, i sa petnaest godina kako leži na krevetu i naopačke posmatra tanušni mesečev srp u prozorskom oknu. Ili kako pritajena osluškuje noćne zvuke… Udaljeni lavež pasa… Zvuk okretanja pedala poznog bicikliste… Sirenu s rečne lađe… Zvuk sirene bi namah podstakao Majinu maštu i ona bi u tami, nad sobom, ugledala siluetu lađe. Osvetljen blagom mesečinom, taj rečni brod bi lagano klizio sporom ravničarskom rekom, zaobilazeći njihovo usnulo mesto… Bilo je to jako davno, i iz nekog njenog ranijeg života, a, eto, sada joj je nadolozilo u svesti. Ta sećanja su bila tako stvarna i postojana da Maja na čas nije mogla da razazna šta je zbilja a šta njeno tajnovito detinjstvo.
Nešto kasnije, ona se zaputila ka bašti. Pre mnogo godina, ta gradina je bila njeno svetilište. U njoj je noću, krišom od svih u kući, čitala knjige uz svetlost mesečine. Ili bi se preko dana – kad bi sunčeva jara pritisla polja suncokreta i žita, koja su se preko ogromne ravnice protezala do kraja horizonta – krila u hladu visoke loze. Gusta vinova loza poput šatoraje zatvarala uzan a dug prostor. „Eto pravog mesta da se skloniš od sveta i ljudi”, rekla bi Maja samoj sebi, pa bi tu, pod lozom, legla na zemlju. Omamljena vrućinom, lenja da i ruku pomeri, nemo bi posmatrala kretanje oblaka po nebu. Ili bi osluškivala zujanje pčele na obližnjoj smokvi. Pomerila bi se samo kad bi osetila da joj busen zemlje pritiskom izaziva bol u leđima.
Hodajući kroz staru porodičnu kuću i prostranu baštu, Maji se činilo da hoda kroz vreme.
Kad je ušla u potkrovlje, Maju je dočekala tišina. Vazduh je bio pun prašine, mušica i dugih niti paučine koja je plovila. Ona se prisetila svog uzbuđenja dok je, kao mala, preturala po stvarima koje bi njen deda ostavio tu, verovatno u nameri da ih još koji put upotrebi, pa bi na njih zaboravio. Pogledom je potražila predmete s kojima se davno igrala… Jedna gomila je i dalje ležala na podu, prekrivena prašinom… Prišla je i prepoznala starinski mlin za kafu, nekoliko zarđalih brava, porcelanski svećnjak s tri kraka, potamneo usled prirodnog i neizbežnog starenja… Sagla se i podigla kriglu s poklopcem. Palcem je prešla preko oštrog brida okrnjene ručke… Ne jednom se desilo da, kao mala, satima sanjari o dalekim gradovima, punim sjaja i raskoši, u kojima su ljudi pravili tako zanimljive stvari… Ove uspomene su u Maji probudile čežnju. U tom času, i s vremenske razdaljine od tri decenije, sve što joj se nekada dešavalo videla je kao nešto istinski veliko i lepo u svom životu.
Trgli su je glasovi, dopirali su s ulice, tiši i mekši od sparine u zagušljivom potkrovlju. Dva nepoznata muškarca su razmenila par reči o skoroj berbi pšenice koja se, dozrela, zlati poljima. Kad su glasovi utihnuli, ona je na njih odmah zaboravila. Spustila je kriglu s poklopcem na hrpu starih stvari, žaleći za onim danima kada se na tom istom mestu igrala… Na čas je uhvatila i tuga… Odupirući se tom osećanju, Maja se uspravila.
Njenu pažnju je privuklo svetlucanje na sredini potkrovlja. Prišla je hrpi peska i ugledala majušnu knjigu, ne veću od dlana. Podigla je knjigu. Malo je premetala među prstima, ljubopitljivo je razgledajući. Korice su bile izrađene od meke kože, verovatno goveđe, očito ručno rađene. Gornji desni ugao je bio neznatno pohaban. I jedna veća ogrebotina je naružila koricu na poleđini. A, opet, tu je bio i fin, uglačan kristal, on je krasio knjigu. Maji se veoma dopalo što se kristal, i s najmanjim pomeranjem njenog dlana, prelivao u duginim bojama.
Puna strepnje i nekih velikih očekivanja, otvorila je majušnu knjigu. Učinila je to bojažljivo i s pažnjom… Odmah je otkrila da su sve stranice izrađene od svile. Pod svetlom koje je nadiralo kroz jedva vidljive pukotine u krovu, svilene površine su se presijavale nekim posebnim sjajem.
Maji je odmah bilo jasno da je svaku stranicu oslikala nečija darovita ruka. Očarana onim što vidi, lagano je razgledala minijature na svom dlanu. Bilo je tu panorama blago zarubljenih padina, noćnih pejzaža, dramatičnog neba u svitanje, sa suncem koje se probijalo kroz oblake, ali i portreta vanredne lepote. Naslikane žene su bile sred toplih i mekih osvetljenih površina, s dubokim i tamnim tonovima. Uprkos zagasitih nijansi, prostor iza žena je u posmatraču budio utisak neke naročite lakoće… Maja je knjigu približila svom licu… Izbliza, učinilo joj se da su slike izgubile (nekako, ona nije znala kako) svaki trag materijalne čvrstine. Bile su nežne, uz to i eterične, iznutra ozarene. Odisale su svežinom koja je bila neponovljiva, i očaravajuća, i poetična, i mistična… Svevremena… Maja nije primetila da je ispustila uzdah divljenja…
Najednom, desilo se nešto neočekivano: knjiga na njenom dlanu je počela da se osipa! Maja je to opazila krajičkom oka. Uplašena, brzo je zatvorila knjigu. I desni dlan je položila preko nje. Stajala je sred te goleme tišine, zbunjena i uznemirena. Nije znala šta da misli. Nije znala šta da preduzme.
Nije prošlo dugo, a ljubopitstvo je nagnalo da ponovo zaviri u svileni svezak na dlanu. I, iznova se sve ponovilo! Čim je otvorila korice, delići svile su počeli da sipe. Ti sitni komadići samo na čas bi se zadržali u vazduhu, u blizini njenog dlana, a potom bi porinuli ka podu nečujno lelujajući. S osipanjem svilenih niti, donji rub naslikanih pejzaža, svitanja, nokturna i zanosnih žena već je nestao… Maja je brzo zatvorila knjigu. I njeno srce je počelo besomučno da kuca.
Čvrsto stežući dlanovima malenu knjigu, pitala se šta da radi. Ako bude nastavila da razgleda, slike od svile će se rasuti, verovatno i potpuno nestati. To nije smela da dozvoli. Slike su bile divne i veoma su joj se dopale. S druge strane, ako bude čuvala minijature od nestanka tako što više neće otvoriti ovu knjigu, ona neće moći da uživa u njihovoj lepoti.
Majine misli su letele. Smetena i, priznala je sebi, potpuno izgubljena, zapitala se. Šta se upravo dogodilo? Ta knjiga!! Sa stranicama koje se osipaju! Preteći da nestanu! Da li je ona s prvim korakom kojim je kročila na to potkrovlje, ali i u svoj život sećanja i snova, zapravo prešla granicu čuda?
A, opet… Opet!! Sve oko nje je izgledalo stvarno. Majušna knjiga je na njenom dlanu… Zaboravljene stvari s kojima se nekada igrala ležale su na gomili… Potkrovlje je ispunila eterična svetlosna koprena. Pod tim prozirnim, zlatno-rumenim velom i prašina na podu je sjajila…
Maja nije mogla da razluči šta je stvarno, a šta privid. Tako je ona i dalje stajala, razapeta između želje za uživanjem u lepoti knjige od svile i patnje da je ne izgubi. Toj muci se nije nazirao kraj.
Jureći srebrnim audijem ka svojoj kući, Maja bi povremeno bacila pogled na knjigu od svile. Ležala je na prednjem sedištu. Morala je sebi da prizna. Uprkos svemu, bilo joj je drago što novi vlasnici imanja nisu prepoznali knjigu dok se s njima opraštala. Ona je sada mogla da je ponese u svoj dom.
Ulazeći u krivinu, Maja nije ništa primećivala oko sebe. Ni jato vrana koje je lagano kružilo nad poljima, ni strašilo sa smešnim šeširom, ni postepeno nadiranje sutona. Njena misao je bila okrenuta samo ‘velikoj pozornici čuda’, baš tako je ona nazvala sve što se maločas desilo na starom porodičnom imanju.
U svojim mislima, ona se trudila da svim tim čudesima, i svemu što se dogodilo mimo očekivanja, pristupi s pravom merom razboritosti. Prvo je naterala sebe da razmisli i pronađe mesto u stanu na kome će čuvati knjigu od svile, uprkos gorčine koju je zbog knjige i dalje osećala. Taj osećaj gorčine nije se mnogo razlikovao od onoga što čovek oseti kad zagrize travu, ili kad proba latice nekog cveta, takav utisak je imala Maja.
Potom je počela da razmišlja o onome što bi moglo da se desi. Vozeći zagledana u belu traku pred sobom, Maja je mogla da vidi sebe kako, mučena nemirom, po ko zna koji put prilazi stalaži s knjigama, pa kako pruža ruku, uzima knjigu od svile u želji da je otvori, i brzo je vraća nazad… Istina, bila je to samo neodređena slutnja, ali, opet… Toliko toga je nagoveštavala.
Maja je ugrizla donju usnu. I neki tvrdi odsjaj se pojavio u njenim umornim očima. Zapitala se. Da li će ona imati snage da se odupre iskušenjima? Ili će se odvažiti i krenuti u otkrivanje tajni, koje je knjiga od svile krila u sebi? Nije znala šta da misli o svemu tome. Vozeći kroz prvi mrak koji se lagano spuštao nad ravnicom, s gorčinom je zaključila da se i dalje pita šta je stvarno, a šta privid.
