I sprat, desno od lifta: ovde živi Vukašin Kolesar koji radi u krematorijumu na groblju Lešće. U slučajevima kada se kremiraju mrtvorođene bezimene bebe ili preminula deca koja su tek prohodala i počela da sriču prve rečenice, ali ih je kakva opaka bolest stigla i pokosila, posao zna biti naporan jer, nakon kremacije, zaostale kosti valja samleti, a mašina za mlevenje ne radi sa sitnim kostima.
– To se mora ručno obaviti, poverio mi se ovaj dežmekasti sredovečni čovek pre neki dan na prohladnoj trolejbuskoj stanici.
– Znaju u peći da zaostanu i kosti odraslih ljudi, pa sve njih moram da prebacim u drobilicu. Jednostavno, nema se vremena za ponovnu kremaciju. To traje puna dva sata. Zato sve kosti, koje su odolele plamenu, sve one moraju u drobilici da završe.
– To je, komšija, profesionalna mašina. Ima vrlo oštre i izdržljive noževe. Zato su ti noževi skupi. Međutim, ukoliko posle kremacije u peći zaostanu veštački kukovi, veštačka kolena ili rameni zglobovi, taj metal ne sme u drobilicu. Sve to bacam u otpad.
– I samo da znate, komšija, već dve decenije unazad je navala kod mene na poslu. Bogami se dešava da čak pet kremacija obavim tokom jednog jedinog radnog dana. Sa dve peći, koliko ih ima krematorijum, to je deset leševa. Izgleda da ljudi sve više pružaju otpor prema ilovači. Prema blatu. Blatu se još jedino obraduje moj brat. On je preživeo šlog prošle godine, pa vuče desnu nogu. Povremeno padne u hodu. Jedino ga blato čvrsto uhvati.
– Sve u svemu, nije lako raditi sa ožalošćenim porodicama, ali se trudim da udovoljim svakoj želji. A ljudi, bogami, svašta donesu da se u urnu položi. Nekad je to muštikla i kutija cigareta, nekad naočari, nekad donesu ručni sat. Bilo je na mom stolu i kutijâ s lekovima, valjda pokojnik nije stigao sve da ih popije, smrt ga preduhitrila, pa rodbina lekove meni donela. Jednom mi se, komšija, desilo da sam u urnu spustio krojačke makaze. I da znate, nosim se mišlju da sve to počnem da popisujem. Dam sebi malo oduška, komšija.
– Evo trolejbusa! Vidimo se.
I sprat, levo, stan sa terasom prema pijaci: ovde živi Dimitrije Janković, vizuelni umetnik, čovek koji je u vreme NATO bombardovanja Beograda, hiljadu devetsto devedeset devete godine, potpuno trezan i trezven, svakodnevno izlazio na terasu sa raširenim belim čaršavom u rukama, gledao u nebo i vikao: Predajem se!
Međutim, psihijatar sa petog sprata nije smatrao da Dimitrijeva reakcija zahteva bilo kakvu zabrinutost i stručnu pomoć.
Inače, nedavno sam od Dimitrija čuo jezivu priču o bolničarki, koja je, odlazeći iz zgrade, otvorila vrata lifta, propala u bezdan i na mestu ostala mrtva. Neposredno nakon toga na neparnom liftu je bio zamenjen mehanizam otvaranja i zatvaranja vrata, ali je veliko pitanje da li se iko još seća te nesretne žene. Iako je u vreme tragedije Dimitrije bio dete, blizina tuđe smrti, taj tresak ljudskog tela o dno betonskog kućišta, učinila je svoje, pa Dimitrije i dan-danas oseti njen zadah.
I sprat, severna strana: ovde stanuje univerzitetski profesor, Petronije Milašinović, orijentalista koji je na uvodnoj stranici svog novog udžbenika zapisao ove redove: “Hrišćanska je zemlja dokle god je hrišćanskih grobova, kao što je muslimanska zemlja dokle god možeš kopljem da dobaciš. I tako u vekove: grobovi nizani na koplja i koplja slamana grobovima. Dve pravde, dva načina, jedan svod. Krv svuda. Činjenica da drugačijeg postojanja, po svemu sudeći, nije ni moglo biti.”
I sprat, desnim hodnikom, stan nad čijim vratima visi sparušen đurđevdanski venčić: taj stan naseljava bračni par bez dece, Mate i Mija Vuković. Minijaturnost stana u kom borave i prozaičnost činovničkog posla, kojim se već nekoliko godina bave u obližnjem matičnom uredu, umnogome su odredili njihov život. Bilo je to utišano postojanje, baš nimalo sklono značajnim i velikim poduhvatima. Sitna svakodnevica bez bilo kakve posebnosti.
U liftu, pak, Mate i Mija Vuković stajali bi čvrsto pripijeni jedno uz drugo, dok bi na ulici hodali zagrljeni oko struka. Jednostavno nisu dozvoljavali da išta stane između njih. Da se među njih umetne. Da ih na bilo koji način poremeti. To su ljudi čija su čela nenagužvana, čije su oči – bez tereta i usta – bez grimase.
Jednom sam ih zatekao kako se noću, u praznom čuburskom parkiću, strasno ljuljaju. Istovremeno bi se oduprli o tlo, ali bi različitom snagom zamahivali nogama. Međutim, bilo je to ljuljanje kao pod konac, ono u kome niko od njih dvoje nije zaostajao niti prednjačio. Uhodanost u vazduhu, tokom tih nekoliko minuta gravitacione odvojenosti od tla, bila je, u najmanju ruku, zapanjujuća. Ipak je Mate kršan a Mija je kao sȅna.
I sprat, stan sa olupanim dovratkom: ovde stanuje čovek koji je, kako mi je rekao, bio oklevetan i gotovo deset godina bio sudski gonjen. Stupio je samo jednom pred prekršajnog sudiju, ali je zato isleđivan u preko osamdeset krivičnih ročišta. Toliko se bio naslušao laži da jedared D. M. umalo nije povratio u samoj sudnici. Dve nedelje pred apsolutno zastarevanje postupka, taj čovek je bio oslobođen svake krivice. Starorimski pravni princip Ne bis In Idem, princip koji ne dopušta Dva puta o istome, učinio je svoje. Naime, obustavljen prekršajni postupak obustavio je i onaj drugi – krivični.
Kleveta zasnovana na krivotvorenim dokumentima sa svim tim, eto ti vraga, nije imala baš nikakve veze. Predmetna sutkinja je, zapravo, povela računa da taj čovek ne tuži državu. A mogao je. Za kršenje zakona državnih organa. Za odugovlačenje procesa. Za dizanje optužnice na osnovu lažne medicinske dokumentacije.
Ma kako bilo, nakon mesec dana država je tom čoveku priznala nagomilane sudske troškove i on je novac dobio posle godinu dana. Međutim, ni samoj presudi ni novcu ovaj natmuren i poguren čovek nije se obradovao.
I sprat, sunčana strana, stan pred kojim se nalazi nekoliko saksija sa začinjskim biljkama: ovde, već tri godine unazad, stanuje penzionisani zemunski lekar sa porodicom, čovek koji iz stana retko izlazi bez svilene tufnaste marame oko vrata. Voli da se šeta kaldrmom Kalenićeve pijace i da pred prodavcima zbija šale na sopstveni račun.
Odlaskom u penziju, kako sam čuo, taj čovek je ljudsko telo zamenio antikvarnim nameštajem, pa sada zavidnu veštinu svojih prstiju koristi ne bi li furnir strpljivo poravnao na potklobučenim mestima, ne bi li u osu vratio i po zahtevima stolarske fizike zategao kakva stoletna rasklimatana vrata ženskog ormana, ne bi li doterao naprsle fioke i leđa kakve secesionističke komode doveo u red i ne bi li zagitovao, prebajcovao i prelakirao ploču kakvog alt dojč stola i tako otklonio štetu nastalu ko zna kad i ko zna čijom nepažnjom, ko zna čije cigarete žarom.
Ma kako bilo, taj gospodin je pod stare dane svoju porodičnu kuću u Zemunu iznajmio nekom ruskom naftnom bogatašu, a on sâm sa familijom došao u naš čuburski soliter, u trosoban stan. Budući da mu je Moskovljanin platio unapred za godinu dana, taj gospodin nije odlazio u Zemun po kiriju, a novčanu razliku između renti on je, kako mi je rekao, trošio za svemoguća tekstilna i kozmetička ugađanja svojoj kćeri i trideset godina mlađoj supruzi, ženi koju je baš on bio operisao i nakon boravka u bolnici preselio u svoju porodičnu kuću i oženio se njome.
Vinske provode, koji su nekada, sedamdesetih godina minulog veka, punili podrum njegove zemunske kuće lekarima i inženjerima, advokatima i umetnicima, te provode su poslednje tri godine zamenili ledeni poslovni razgovori, skriveni daleko od očiju javnosti, razgovori koji se vode pod zemljom a koji se, eto, na nju samu i odnose, tačnije na crnu telursku tečnost imenom nafta. Cena i količina, kreditne olakšice i rokovi isplate, mesto, vreme i način isporuke, bonifikacije i hedž fondovi, sve se to u vinskom podrumu do tančina dogovara i narednog dana, kao milionski ugovor u petro dolarima, obavezno pre ručka, dok je trbuh prazan a glava bistra, stavlja na papir.
Inače, naš poslednji razgovor, dok smo sedeli u doktorovoj dnevnoj sobi, ticao se dnevnika njegovog dede, Pavla Paje Radosavljevića, profesora eksperimentalne psihologije na Njujorškom univerzitetu, naučnika koji je doktorirao hiljadu devetsto četvrte.
U dnevniku profesora Radosavljevića nalazila su se i dva pisma iz tridesetih godina dvadesetog stoleća , prvo poslato iz Kejlangovog hrama na Tibetu a drugo iz Nagara u Indiji, pisma puna iskrenog uvažavanja u kojima su Nikolaj Rerih, ruski slikar i mističar, i profesor Pavle Radosavljević povedali o vaspitanju srca i uma, o svetu i vasioni, i tako, u čisto hedonističkom zanosu, širili svoja okultna znanja.
Naravno, pitanjima kosmosa ti ljudi su se bavili rasterećenog i krepkog uma. Pa ipak, na pitanje: Ko je oplodio svemir, njih dvojica odgovor nikad nisu dali. Tek jednu ili dve klimave natuknice. Jedan od njih je uporno tvrdio da je to čin jednostavnosti, onaj drugi: složenosti. Onda su, nakon pet godina, zamenili gledišta.
Nekoliko redova u dnevniku Pavla Radosavljevića, posvećeno je i dvadeset trećem avgustu hiljadu devetsto dvadeset druge godine kada je oštrooki i sedobradi Nikolaj Rerih potpuno bio iznenadio profesora eksperimentalne psihologije i, kao Lenjinov lični emisar, od njega, na čajanki u predvorju hotela Valdorf Astorija, zatražio pomoć u čisto pedagoškoj stvari, tačnije u korenitoj obnovi školskog sistema.
Nije se tu radilo o vrsti gradiva, o precrtavanju lekcija, a svaka revolucija, kao nulta godina, to sobom prirodno nosi, ne o tome!, već o načinu učenja i još važnije – o načinu mišljenja. Stogа bi Pavla Paju Radosavljevića nedvosmisleno trebalo ubrojati u ključne osobe za sudbinu tek stvorenog Sovjetskog Saveza.
Sve uzev, cenjeni njujorški profesor je u svom elaboratu, vidno naslonjen na bogatu vaspitnu praksu i psihologiju ponašanja, insistirao na sledećem: Škole, verujem, moraju odgovarati samom podneblju; u gradskim školama bi trebalo razvijati zajedništvo i odgovornost, u onim seoskim širiti otvorenost, a u šumskim[1] – opažanje i upoređivanje.
Ali, avaj! Elaborat profesora Pavla Radosavljevića boljševicima je poslužio kao tačka odricanja. Ono čega bi se po svaku cenu trebalo čuvati. Nikakve peripatetičke šetnje: svež vazduh, pitanja i debate, tvorba kritičkog mišljenja. Nikakav sistem časti: nastava bez školskog zvona i bez kazni. Apsolutno ništa od svega toga.
Samo ovo: ugušiti jedinku, formirati stabilnu masu i neprestano klicati vođi. Krtog čoveka rasuti na što širem prostoru¬. Istoriju slepila i kiča dopisati. Bezmalo neprimetno, slepilo misliti, slepilo činiti, slepilo biti. Kič provući neopaženo.
Podvaliti Evropi. Strašno joj podvaliti.
[1] R. Tagore je razvijao šumske škole u kojima je insistirao na ljudskosti i kulturi. Po njegovom
tumačenju cultus ima značenje obožavanja, poštovanja, а ure – svetlosti, vatre.