Momčilu Ostojiću
Škripa nepodmazanih osovina, klimavo tandrkanje šaraga i jednolični topot konjskih kopita izmamili su na ulicu grupu musavih dečaka. Ne bi se brže pojavili ni da su čuli ždroncanje bronzanog zvonceta sladoledžije Lilike. U beloj do vrata zakopčanoj košulji, sa sivim šeširom na glavi, mršavi starac u kolima svaki čas pucka bičem konju oko ušiju.
– Baksuz, beli konj! Baksuz, beli konj! – trčeći sa obe strane kola i mašući prekršenim prstima – vikali su.
– Skotovi, đavoli, ne ličite na decu. Oćete, ne daj bože, da mi se neki od vas strmekne pod točkove.Ja na duši da vas nosim, ja da robujem – razvika se starac i zamahnu bičem.
Tanka kožica obavi se oko vrata najbližeg dečaka. On vrisnu i pobeže plačući. Ne zadugo, pojavi se na avlijinskim vratima svoje kuće držeći za ruku narogušenu majku.
– Deca su ti kriva, ludo matora! – zavika majka. Nisi i’ ti odranio, odeno i izvo na put. Podmaži ta kola, pa te niko neće dirati. Još s trećeg sokaka čuje se kako škripu i cvilu!…
U selu skoro i nema kola kao što su Pantina. Paori se pomodili, traktore pokupovali, špeditere. Neće ni paor više da gleda konju u stražnjicu. Prašnjavim sokacima, po prostranim avlijama i baštama, preko deteliništa i strnjika, u ušima svih seljana odjekuje škripava simfonija Pantinih drotom izvezanih i dotrajalih drvenih kola. „To je naš Panta pošao na njivu“– izdaleka ga prepoznaju.
Upita li neko Pantu zašto mu kola uvek škripe, zašto ih ne podmaže bar jednom godišnje, Panta odgovara da je dosta što ih podmazuje suza božja. No, da nesreća bude veća, i kad pokisnu, i kad ih potera kroz plićak Đukošinske bare, kola opet škripe, još jače, promuklije.
Ništa Panti ne ide od ruke. Što god proba, ispada drugačije nego što je zamislio. Samo jednom se ženio. Davno, dok mu kosa beše gušća i tamnija, hod manje šepav, sigurniji. Sa nekom Mađaricom iz Podvalkanja. Ni cele dve nedelje nisu skrpili. Bog sveti bi znao zašto. Dugo se po Mokrinu pričalo da je Julika, tako se zvala, ostavila Pantu zato što se ovaj plašio onog čuda između njenih nogu.
Naherena, sa svih strana ispodupirana pomotnicama i stubovima, trskom pokrivena udžerica, njivica, konj, kola – sav je kapital Pantin.
Proletos je njivu zasejao suncokretom. Čuo od ljudi da će najesen biti dobra cena, pa rešio da i on oproba sreću. Međutim, dok je seme još bilo u zemlji, vrane ga skoro sve pokljucaju. Potom je posejao kukuruz, na istom mestu. Njega nisu pokljucale vrane. Nikao je, a s njim i zaostalo seme suncokreta. Danas ide da opara tu šaroliku papazjaniju.
Vijugavim putom osutim balegama i išaranim tragovima točkova, podižući jata vrabaca iz prašine, između pravilnih redova useva u rastu, kaska belac. Zgrčen na dasci za sedenje, drhteći od starosti, oseća Panta kako mu od truckanja škripe zglobovi, a krv kao mravi mili po telu. Liči na rasušena kola. Belac se sam zaustavio kod njive. Polako silazi, ispreže i vezuje belca za šarage, širi po vlažnoj travi ronđavi jankel, razmešta jelo: prelavu slaninu, komad pupuške i nekoliko frajlica paprika. Bezubim desnima bezvoljno mulja zalogaje, komada zelenu frajlicu, mršti se, od toga mu oči postaju mutnije, plačljivije. Vodu iz vrbom opletenog balona pije teško dišući. Jedva nekako, napinjujući se, skide sa kola drveni parač, upreže konja i uđe u prvu brazdu.
Ispod zarđalih raonika parača puca zelena trava, oko gvožđa se obmotaše beli cvetovi popanca. S vremena na vreme belac pokušava da skrene u susednu brazdu, ali Panta ljutito trza kajasima i još ljuće psuje:
– Drž brazdu, kurveštijo!
Na drugom kraju konj i čovek zastadoše da predahnu. Iz dubine neba skliznu cvrkut poljske ševe i razli se po okolini. Zabacivši glavu, Panta je potraži pogledom. Svetlost mu nali zenice. Na trenutak oslepe. Besno odmahnuvši rukom, dok su mu pred očima igrale iskrice, započe drugu brazdu. Modrosivkasti oblaci počeše se okupljati u stado. Kad zaklone sunce, nekoliko kilometara duga senka natkrili zemlju; konj i čovek na trenutak odahnu; kad se ponovo pojavi, sija još jače.
Razdražujuća vrelina.
Stežući ručice parača, trčkara Panta paor za belcem. Kroz košulju, prilepčjenu za znojava leđa, peckaju muve. Preko krutog kajasa, podvučenog ispod levog pazuha i prebačenog preko desnog ramena trza ga i vuče napred sve nervozniji konj. Privalilo je deset sati. Panta sve kasnije dolazi na njivu. Njegovoj reumi škodi hladna jutarnja rosa.
Odjednom, bezuspešno mašući repom i tresući grivom da se odbrani od muva i obada, belac pobesne od razdražujuće toplote i nesnosnog peckanja u sićušne ali već krvave ranice, bolno njisnu i munjevito se prope na zadnje noge. Dok je unezvereni Panta pokušavao da sa sebe zbaci kajase, konj ga, pojurivši i besno njišteći, povuče napred. Panti prvo spade sivi šešir, a onda pade i on, zakotrljavši se i ostavši po strani kao patrljak suncokreta kome su ralje kombajna upravo otkinule glavu. Rukama pokuša da iz provaljenog stomaka zaustavi beličasta creva. Kao zmije, provukoše se između prstiju i prosuše na vrelu zemlju, na kukuruze, šireći oko sebe tamnocrvenu lokvu. Zgrčen, prekrštenih ruku na stomaku, bled kao krpa, ukrućen od bolova, spazi lelujavu traku toplog vazduha na horizontu. Baba tera koze, pomisli i na trenutak se seti detinjstva; jurcao po ataru babine koze, a one mu neprestano izmiču. Gušeći ga, iz stomaka prema grlu krenu neka sladunjava jeza; pred očima procvetaše bulke: crvene, ljubičaste, vrištavih boja. Panta napreže preostalu snagu da svoja creva vrati.
Kroz travuljinu i kukuruze jurnu hladan povetarac. Laste kao iz neba da izleteše. Stapajući se s modrim oblacima, u kosom, samoubilačkom letu obrušavale su se i u poslednjem trenutku, uz elegantni pokret lakih tela, menjale pravac, letele nisko, nisko, skoro dodirivale talasasti tepih useva u rastu. Nebo rascepi plavkasta munja. Iz daljine se dokotrlja potmula grmljavina. Nošene vetrom, padoše na zemlju krupne kapi.
Propinjujući se, belac je pokušavao da se otarasi teškog drvenog parača koji ga je udarao po stražnjim nogama. Videvši mahnitog konja, neki paori istrčaše ispod kola, gde su se sklonili od kiše; vičući i mašući mokrim šeširima pokušaše da ga zaustave. Uplašivši se još više, konj naže u bešnji trk: raspletene grive, zakrvavljenih očiju, repa visoko dignutog, dok je za njim kao lonac privezan za rep kera-jajaroša, odskako parač.
Posle oluje nađu Pantu. Prijatno je mirisao ozon. Sredinom neba, treperio je snob boja lenjo opružene duge. Siroti starac nije vratio creva u stomak. U samrtnom grču zagrizao je zemlju, rukama je obgrlio, prste duboko zario, kao da želi na njoj zauvek da ostane. Da ga nisu našli i odneli na groblje, kukuruzi bi, rastući uvis, do jeseni podigli Pantu u nebo, pod oči spokojnom jesenjem suncu.
Pomamni belčev trk završio se u jamuri kraj napuštene Šandorove ciglane. Obnevideo od bola, zaslepljen strahom i šiban mlazevima kiše, sa spletom crvenih munja u raširenim zenicama, srozao se u rupu punu ustajale vodurine; a za njim parač, zabivši mu se u leđa. Doterali su Jocin traktor i poneli čeličnu sajlu, ali se niko nije usudio da siđe u rupetinu, gde se, prskajući repom kapljice krvave vode, bolno njišteći, batrgao i ritao konj prelomljene kičme. Neko je rekao da živinčetu treba prekratiti muke. Vasilije lovac dva puta grunu iz obe cevi. Krupna sačma zabubnja po beloj koži. Jato svraka uplašeno prhnu iz bagremove šumice. Od zlokobnog graktanja i kreštanja naježiše se svi prisutni.
Sve do jeseni, skoro na dve duži oko ciglane, u nos se uvlačio nesnosan smrad. A kad mesec najjače zasvetli, čulo se bolno njiskanje.
Prve noći posle Pantine pogibije neko je sa mrtvog konja skinuo amove, a sa parača raonike i prednji točak. U početku se sumnjalo u pijanduru Šandora, jedinog stanovnika ciglane. A onda amove vidoše, doduše malo prefarbane i doterane, na konju Sredoja Ciganina.
Sredoje se kune:
– Sam to kupio od moj kum iz Crnu Baru. Ako lažem, dabogda mi deca pomrela, nikada leba ne videla, da bogda oćoravila, i ona i ja i Ruža!
Domaći sapun / Luda pali sveće, Partizanska knjiga, 2018.