Oluja
Sunce je pozlatilo gola polja sjajem suve slame. Zato ljudi i idu, zbog sunca i lepote prirode – planinskih venaca s iskričavim vrhovima, neba gotovo bez oblačka, mora što se preliva u raznim nijansama plave, trepereći bez prestanka kao prostirka od dragulja. Ajlin bi, međutim, htela da ide kući; tačnije, volela bi da nikad nije ni došla. Njen sin Mark i njegova devojka Pegi potpuno su se otuđili od nje i, mada njih troje razgovaraju, odlaze na plažu, idu na večeru, zategnutost vlada među njima. Ajlin je svojih godina i svoje otuđenosti mnogo bolnije svesna ovde nego kod kuće i izgubljena je bez podrške koju joj pružaju posao i prijatelji. Uočava kod Pegi mane koje ranije nije zapažala. Razdražuje je što jedna dvadesetogodišnja devojka može da bude toliko samouverena, razdražuje je što se Peni tako sporo i pažljivo maže uljem za sunčanje, starajući se da pokrije svaki milimetar tela, a onda se okreće na stomak, moleći Marka da joj namaže leđa. Ima takođe trenutaka kad je Peni loše raspoložena, skriva lice knjigom velikog formata u mekom povezu, s fotografijom devojčice s platnenom kapicom. Ni to nije sve: kad izađu na večeru, Peni se igra priborom za jelo ili slanikom i bibernikom, izbirljiva je što se hrane tiče toliko da je to komično, i hrani Marka svojom viljuškom, kao bebu.
Treće noći Ajlin nije mogla da zaspi. Jedan iznenadni poriv naterao ju je da ustane iz kreveta, ogrne se džemperom i izađe na terasu da razrađuje strategiju. Pala je magla, tako gusta i neprozirna da Ajlin ne vidi stubove i mora da se kreće kao mesečar dok ne stigne do balustrade. Negde u toj mlečnobeloj kugli oko nje kriče galebovi i u njihovim kricima se sluti nešto natprirodno, zato što im ne vidi čak ni obrise. Nekoliko časova ranije nebesa su bila zagasitomodra, posuta zvezdama; sve je bilo kao začarano, noć mekana i blaga. Peni i Mark su zapravo sedeli na platnenim stolicama čekajući, nadajući se zvezdi padalici pa da zajedno požele želju. Ajlin je sela malo podalje od njih, žalosna što nikada nije bila tako mlada i bezbrižna. Sad se, izašavši ponovo na terasu, zagledana u gustu maglu, rastrojena kricima galebova, naterala da čvrsto obeća sebi da će se vratiti kući. Izmišlja nekakav izgovor, da ima obavezu da sedi u sudu kao porotnica; zatim kao mesečarka napipava put nazad u krevet.
Sutradan se, međutim, zatiče kako ponovo leži na plaži pored njih, pekući se na nemilosrdnom suncu. Odigrava se mala drama. Peni je izgubila prsten, pa Mark kopa po pesku tražeći ga. Čeprka i čeprka, kao neko dete, a onda uzima lopaticu koja je ostala nekom detetu, pa kopa duboko, dublje nego što stvarno ima potrebe. Vraća se tamo gde je već kopao rukama. Peni plače. Taj prsten je dobila od Marka, s ametistom je. Ajlin bi rado pomogla, ali Mark kaže da on zna gde je već tražio i da je najbolje da sve prepusti njemu. Peni opušta duge elegantne prste pokazujući kako joj je prsten spao. Mark se malo našali, i kaže joj kako je šteta što ga nije odmah zvala, lakše bi mu ušao u trag. Drugi ljudi ih gledaju, neki misle da su izgubili novac. Peni moli Marka da odustane, kaže da je očigledno tako i trebalo da bude, nagoveštava nešto o zloj sreći. Mark prelazi na drugo mesto.
„Ne može tu da bude“, kaže Peni, gotovo nabusito. Ajlin vidi da se Mark smeška. Nije ga videla da je išta uzeo s peska, ali začas on već staje iznad Peni i ponavlja ceo trenutak kada joj je stavio verenički prsten na prst. Peni usklikne od radosti i neverice, kaže da prosto ne može da veruje, oboje ih obuhvata veliki talas topline i razdraganosti. Iz marka sada naviru priče o studentskom životu, o tučama u koje se uvaljivao, škripcima u koje je upadao, kako ga je zaustavljala policija dok je vozio motocikl, i tako dalje, kao da je olakšanje što je prsten pronađen razvejao sva prećutna razmimoilaženja među njima.
Kasno posle podne vraćaju se kolima u vilu, dogovarajući se kuda će na večeru. Peni je rešila da skrati šiške, pa se smestila za kuhinjski sto rukujući ogromnim makazama, jedinim koje postoje u kući, dok joj Mark pridržava ogledalce u obliku školjke. Ponekad mu, u šali, Peni prinese vršak makaza do slepoočnice ili mu secne malo kose iznad uveta, pa se začikuju oko toga ko je veća kukavica. Kasnije na stolu ostaju pramičci ošišane plave kose, a Peni ne preduzima ništa da ih ukloni. Dok piju aperitiv, kosa je i dalje na stolu, sad suva, i izrazito plava. Na kraju je Ajlin počisti, i mrsko joj je što to radi, mada ipak radi.
Kad dođu na večeru, izguraju ih na terasu i kažu im da moraju da sačekaju.
„Aspetta… aspetta“, ponavlja kelner, mada je ionako sasvim jasno šta hoće da im kaže. Ajlin sve zapaža s užasnom izoštrenošću, kao da je neko uklonio gazu u koju joj je bio umotan mozak – metalne stolice se iskre kao zubarske, cev koja viri ispod terase bljuje otpadnu vodu u more, jedan mali mešanac laje s neprimerenom razdraganošću na tu kanalizaciju što se izliva. Kelner im donosi tri koktel-čaše s kamparijem i sodom.
„Ima ukus kao vodica za ispiranje usta“, kaže Peni, mrdajući slamu među usnama. Ajlin daje sve od sebe da ne bude neprijatna, ali oseća da će prasnuti. Najpre izbroji unazad od stotinu do jedan, pa tek onda gucne, ne služeći se slamkom, zatim broji dalje i pita se jesu li i oni svesni otuđenja. Namerila je da im kaže kako se vraća kući ranije nego što je bilo zamišljeno, ali kad god zausti, nešto je omete, Peni traži novu slamku, mešanac im je prišao sasvim do stola, ulazi dvoje ljudi istovetno obučeno, slično ošišano, čiji pol ostaje neodgonetnuta zagonetka.
Događa se dok se posle večere vraćaju u vilu, sa zaprepašćujućom iznenadnošću. Ajlin ne razume kako, ali događa se: oštra reč, pa još jedna, onda treća, zatim čitava bujica.
„Jesi li ti dobro tamo pozadi?“, pita Mark.
„Sve je u redu“, kaže Ajlin.
„Ne idemo prebrzo?“, pita on.
„Da Peni prebrzo vozi, rekla bih joj da uspori.“
„Ha… ništa time ne bi postigla“, uzvraća joj Peni. „Rekla bih ti da izađeš i stopiraš.“ Ajlin se naroguši. Iščitava iz ovoga drskost, odbojnost, nepoštovanje. Odjednom iz nje kulja bujica brzih, neotmenih reči, čuje sebe kako izgovara okrutne stvari, govori im kako su ćudljivi, i ono o ošišanoj kosi, i kako je skup smeštaj u vili, koliko koštaju i ta kola u kojima se voze, i već dok sve to izgovara, zgrožena je nad sobom. Nasuprot njoj, njih dvoje ćute kao onemeli, i Ajlin jedino primećuje da je Mark stavio ruku preko Penine, to je jedina promena. Na kraju i ona zaćuti, bujica se izlila iz nje, pa se voze dalje bez ijedne reči. Kad stignu, njih dvoje klecavo izlaze iz kola, i Ajlin ih gleda kako idu ka vili ostavljajući utisak iznurenosti i poraza. Pohitala je za njima da pokuša nekako da spase situaciju.
„Moramo da porazgovaramo“, kaže ona Marku i hvata ga za rukav. Mark je otresa kao kakvu gamad. Sad je na njega red da se razjrai. Gnev mu je divljački, i Ajlin shvata da je dečko koji je celog života bio blag i nežan sada psuje, žestoko. Peni se drži za njega kao za jarbol u oluji, moli ga da se ne ljuti, kontrast između nežne molećivosti njenih jecaja i besnila s kojim on grdi svoju majku naprosto je zastrašujući. Ajlin ga takođe pogledom preklinje da prestane, i vid da su mu beonjače boje tek prolivene krvi. Presudio joj je zauvek. Hiljadu uspomena prolazi joj glavom dok ga preklinje za dopuštenje da se opravda. On neće ni da čuje. Pošto je okončao dijatribu, odvodi Peni ka vratima, koja su ostala otvorena, i njih dvoje izlaze, silaze niz stepenice i odlaze stazom ka kapiji. Ajlin zna da je uzalud da ih doziva, pa ipak ih doziva. Nestaju joj s vida i ona, vrativši se u kuhinju, radi nešto za šta je sasvim svesna da je besmisleno: pripasuje kecelju i pere čaše koje su ostale u sudoperi kad su pošli na večeru. Pere i sapunico, ispira pod slavinom s vrućom vodom, pa onda hladnom vodom, zatim ih briše sve dok krpa ne počne da šušti na suvom staklu.
Uskoro u kuhinji zavlada nemi muk. Kroz otvoren prozor čuje se pljuskanje talasa i klepet katarki nekoliko brodića koji se ljuljaju na povetarcu. Ajlin čeka da čuje ili kola kako se pale ili njih dvoje kako se vraćaju. Četka kosu, šetka po sobi, gleda na sat, osluškuje kada će se oni vratiti. Posle sat vremena se svlači i gasi svetlo, uverena da će ih mračna kuća i shvatanje da je ona legla da spava dovesti nazad. Dok leži moleći se – a nije se molila već godinama – čuje ih kako se ušunjavaju na prstima i ona bez razmišljanja izleće u hodnik i bez daha se izvinjava, pravdajući se kako ne zna gde joj je bila pamet. Izgovara se, sasvim glupavo, sunčanicom, a njih dvoje se zgledaju, ubledeli i posramljeni.
Ujutro svi ustaju ranije nego obično i Ajlin vidi da ni oni nisu spavali. Tihi su; krajnje su psžljivi i učtivi, ali su postiđeni. Ajlin ih moli da joj učine uslugu. Podseća ih da danima već nameravaju da idu na jedrenje, pa se pita da li bi otišli danas, jer bi njoj dobro došlo da jedan dan provede sama. Laknulo im je, Ajlin vidi da su se obradovali. Ustaju i ne takavši doručak, uzimaju nekoliko stvari – peškire, kupaće kostime, ulje za sunčanje i flaširanu vodu, za svaki slučaj, kaže Mark, ako negde nasuču! Dok odlaze, Ajlin maše za kolima. Pošto su otišli, vraća se u kuću, ponovo skuva čaj, pa sedi za stolom, ucveljena. Kasnije namešta svoj krevet, a vrata njihove sobe samo zatvori, jer se ne usuđuje, ili ne želi, da ulazi tamo. Svuda po podu njihove sobe leži razbacana odeća – ružičasta haljina od šifona, srebrne cipele, šešir za sunce i, što joj najviše kida srce, Penin olinjali plišani medved.
Ajlin odnosi velike boce od kisele vode u obližnju malu samoposlugu da uzme ostavljeni depozit. Ponela je rečnik da olakša razmenu. U lučici se nekoliko dece brčka dok majke sede na velikim peškirima jarkih boja, glasno čavrljajući i povremeno vičući na decu. Nije to prava plaža, nego lučica s nekoliko ribarskih brodića i bednim komadićem peska. Pošto je vratila boce i podigla depozit, Ajlin seda pored majki, meštanki, čiju ni jednu jedinu reč ne razume. Deca su svuda: utrčavaju u vodu, isorčavaju iz vode, mole majke da ih obrišu, deca s plastičnim balonima nalik na jaja koji ih održavaju na površini, deca mokra i klizava kao jegulje, cvokotavih zubića. Dva mališana u kupaćim gaćicama od crvenog porheta svađaju se oko komada kanapa i Ajlin prateći pogledom kanap ugleda zmaja kako treperi visoko u vazduhu. Tanka nit o kojoj se zmaj drži podseća Ajlin na tanku nit između majke i deteta i čini joj se kao da joj se konačno otkrio ceo smisao materinstva. Mada ne zna da pliva, odlučuje ipak da uđe u vodu. Misli da će je to umiriti, da je uznemirena samo zato što joj je vruće. Žurno odlazi do vile da se presvuče u kupaći kostim i uzme peškir, i usput nekako ubedi sebe da su se Mark i Peni vratili.
„Juu-huu!“, dovikuje ulazeći u kuhinju, a onda odlazi do vrata njihove sobe i oprezno pokuca. Pošto nema odgovora, Ajlin ulazi i počinje da im namešta krevet. Naglim pokretom skida pokrivač, rastresa madrac, zatim vrlo polako i pažljivo zateže čaršave, čak posuvraća ugao gornjeg kao što se to radi u hotelima. Skuplja zatim odeću s poda i kači je u ionako pretrpan ormar. Primetila je da je Mark poneo dva tamna odela, jedno krem, nekoliko sportskih sakoa i bezbroj pari kožnih cipela. Pita se kakav li je to odmor on zamišljao i odjednom shvata da je i za njih ovo morao biti fijasko. Raspoloženje joj se koleba između stida i gneva. Trebalo je da je razumeju, trebalo joj se izvine, da budu saosećajniji. Usamljena je, nedavno je ostavljena, sanjala je svog ljubavnika na ljuljašci s njegovom ženom, oboje lete kroz vazduh, dva očarana, jedno u drugo sigurna stvorenja. Krupne i obilne suze slivaju joj se niz lice na vrat, a kad dopru do grudne kosti, Ajlin se strese. Suze je toliko zaslepljuju da joj se crvene pločica na podu uvijaju pred očima, ruže na krevetskom prekrivaču plutaju kao na površini jezera, a staklaste oči plišanog medveda gledaju je iskreći pakošću. Ide da pliva, ili će pokušati da pliva; razvejaće ovu mahnitost.
U lučici stidljivo skida haljinu, a zatim, strašno se stideći, poseže za rukavima za plivanje. Od plave su plastike, s drečavom reklamom za losion za sunčanje. U vodi stoji jedan momak od oko osamnaest godin, koji drži fudbal i ispušta krajnje nedolične grlene zvuke. Momak je slabouman, Ajlin to vidi po tome kako zija u nju. Trudi se da ne obraća pažnju na njega, ali vidi, dok neustrašivo napreduje kroz vodu, da lopta doleće ka njoj. Pogađa je u rame i ona gubi ravnotežu, zatetura se, i treba joj malo vremena da ponovo stane pravo. Slaboumni momak bulji u nju i muči se da nešto kaže, a pljuvačka mu se penuša na usnama. Ajlin skida rukave za plivanje, gleda u daljinu, pravi se da ne vidi momka. Momak se kreće ka njoj, pruža rulu i pokušava da je uhvati, ali Ajlin je prebrza. Žurno izlazi iz vode, smešta se uz jedan veliki kamen i šćućuri se ogrnuta ogromnim smeđim čupavim peškirom. Momak dolazi za njom. Oko vrata nosi lančić sa srebrnim medaljonom, na kome je plava gravira Bogorodice. Koža mu je boje mahagonija. Prilazi joj sasvim blizu, trudi se da nešto kaže ili natukne, a Ajlin mu, drhteći ogrnuta velikim smeđim preškirom, kaže na njegovom jeziku da odlazi, da se gubi. „Briši“, kaže i maše rukom da potvrdi da misli ozbiljno. Onda ga jedna od meštanki glasno izgrdi i on ćutke odlazi nazad u vodu, bacajući loptu mada je niko ne hvata.
Vrativši se u vilu, Ajlin se prisiljava da pojede nešto za ručak i počinje da priznaje sebi koliko je stanje ozbiljno. Shvata sada da su Mark i Peni otišli. Zamišlja ih kako gledaju neku jeftinu sobu na nekom drugom delu ostrva ili možda kupuju šator i odlučuju da spavaju na plaži. Na njenom tanjiru kolone mrava čerupaju preostatke rumenožutog mesa breskve koje se još drži uz košticu, s takvom prilježnošću da Ajlin mora da okrene glavu.
Žurno izlazi iz vile, hvata prečicu preko polja, pa kroz jedan grmovit potez zemljišta, do bele crkvice na bregu. Crkvica liči na košnicu i dok joj prilazi, Ajlin misli da će joj bol nekako uminuti kad bude ušla, klekla i poklonila se svom tvorcu. Vrata crkvice su zaključana, ali Ajlin ipak okreće crnu gvozdenu kvaku i na ovu i na onu stranu. Obilazi do sporednih vrata i utvrđuje da su i ona zaključana, zatim pokušava da se popne na zid od malterom povezanih kamičaka ne bi li provirila kroz prozor, ali na pola puta joj prsti skliznu i ona izgrebe koleno. Osvrće se pokajničkog lica, za slučaj da ju je neko video, ali nema nikog živog. Tu je samo kržljavi grm ruzmarina i nekoliko polomljenih boca preostalih posle neke skorašnje pijanke. Ajlin kida nekoliko grančica ruzmarina da stavi Marku i Peni u sobu.
„Ponašam se kao da će se vratiti“, kaže tražeći poljsko cveće. Dok se vraća odozgo od crkvice, ponovo na nju nasrću prizori s decom, decom koja su odspavala popodne, decom koja pomamno okreću pedale bicikala i tricikala, decom koja jurcaju ulicom, a za njima druga banda, s perjem u kosi, vitlajući lukovima i strelama. Ajlin hoda ne razmišljajući i koraci je sami nose iz gradića u šumu. Šuma je mlada, borovi još nisu visoki, ali lepo mirišu, a zarudele iglice prijatno šume. Ajlin s vremena na vreme oslušne ne bi li čula ptičju pesmu i konačno shvata da se ne čuju nikakve ptice, samo udaljeno uzdisanje mora. Neka stabla su se osušila, ostali su samo sivi, ćosavi patrljci, usahli i bez iglica. Ajlin ona podsećaju na njen gnev i u glavi joj se ponovo odvija sinoćnja scena, kadrovi koji su joj ostali usađeni u mrežnjače.
U borik se uvezu tri mladića na motociklima, poskakujući na njima kao da su naumili daunište i sebe i sve što raste oko njih. Ponašaju se kao neko pleme na ratnoj stazi, podvriskuju dok se približavaju Ajlin. Ajlin utrči i, čučnuvši, skriva se ispod drveća. Čuje ih kako viču i misli da dovikuju njoj, pa počinje četvoronške da puza kroz nisko rastinje i vraća se tajnim putem ka gradu. Ne mari ni za ogrebotine ni za to što joj odeća pocepana; jedino joj je važno da se vrati među ljude, da umakne od nasilništva i rastućeg ludila ovih mladića. Dok se vraća, svetlost se menja i mlado drveće počinje da se njiše kao gipke grane. Veter jača, a u samom gradiću kuće više nisu zaslepljujuće bele, nego smećkastožućkaste, kao da im je isisana boja. Ulicom se kotrljaju poklopci kanti za otpatke i ni deteta ni odraslog čoveka nema nigde na vidiku. Svi su pred olujom pobegli kućama. Brodići su na moru kao igračkice, bespomoćni pred uskomešanim nevremenom. Na terasi je vetar isprevrtao platnene stolice i Ajlininu malu drvenu sušilicu za veš s raširenim peškirima. Dok Ajlin prilazi da pokupi peškire, stoćić sa suncobranom se preturi i udari je. U njenoj glavi moguć je samo jedan zaključak – vidi Marka i Peni u jedrilici, Peni viče, Mark poskakuje tamo-ovamo vukući jedra, boreći se uzalud da ih dovede u bezbednost. Ajlin ne zna gde žive Penini roditelji i odjednom potrči u njihovu sobu da potraži Penin pasoš. Lepo, detinjasto lice gleda je s fotografije u pasošu kao da joj govori, kao da je preklinje, moli za milosrđe. Pred očima su joj njih dvoje nasred okeana, talasi su ih odneli daleko, kao zlosrećne ljubavnike iz nekog mita. Sledećeg časa govori sebi da je Mark sposoban jedriličar i dovešće ih na bezbedno. Onda se naglas pita gde da ih sahrani, zaboravljajući da su izgubljeni na pučini.
„Besmislica… besmislica!“, viče njen rođeni glas, tvrdeći kako ostrvljani ne bi nikom iznajmili jedrilicu po olujnom danu. Ajlin trči iz sobe u sobu, zatvarajući vrata i prozore pred burom koja divlja kao zver. Odjednom neko pokuca i ona, primoravajući se da bar prividno bude pribrana, potrči da otvori vrata, ali tamo nema nikoga. Gleda u mastiljavu tminu i misli kako je hujanje vetra glasnik smrti.
Sati se vuku, a dok protiču, Ajlin proživljava svaku moguću nijansu neizvesnosti, uzleta duha, najužasnijeg straha i, konačno, očajanja. Priseća se miliona sitnica, trenutaka iz detinjstva svog sina, kako je želeo da iščupa svoje duge izvijene trepavice i pokloni ih njoj, malog šarenog ksilofona koji je imao, kako je skupljao markice i kako ih je divno čuvao u albumu, pod tankim, providnim listovima žućkastog papira. Pred oči joj izlazi Peni, visoka i vitka kao cvetna peteljka, u farmerkama i ružičastoj majici s našivenim perlicama, blistavih očiju, kako se povija prema svakoj Markovoj ćudi.
U sedam polazi u restoran, ubeđena da će time nekako ubrzati njihov povratak. Obuzima je izvesni optimizam. Vratiće se oni, i štaviše, biće gladni kao vukovi. Restoran je prazan, Ajlin može da bira sto koji god hoće. Odlučuje se za jedan blizu prozora, pa gleda more, ne više uzburkano, nego suro i mrgodno posle oluje. Onda shvata da u stvari ne može da gleda more, pa brzo menja sto. Vlasnik i njegova kći, koji postavljaju ostale stolove, zgledaju se i slegnu ramenima. Nisu blagonakloni prema njoj. Kao prvo, došla je prerano, a kao drugo, tako ćudljivo menja stolove. Ajlin naručuje bocu najboljeg vina. Vlasnikova kći joj uz vino donosi tanjirić zelenih maslina. S vremena na vreme Ajlin čuje da neko dolazi i pridiže se da dočeka Marka i Peni, ali onda uđu kelneri koji stižu na posao, skidajući već u hodu jakne. Ubrzo restoran poprima izvesni svečarski izgled. Vlasnikova kći savija salvete tako da liče na fesove i raznosi ih, zajedno s vazama u kojima se nalazi po jedna ruža, od stola do stola. Zvuci gitare suviše su prodorni i Ajlin traži da se muzika utiša, ali niko ne obraća pažnju na njen zahtev. Jeste, Mark i Peni su zaista nemarni što su se toliko zadržali napolju i nisu došli na vreme za aperitiv, ali ona ih neće grditi, nego će ih obasuti pažnjom i brižnošću. Već se raspitala imaju li jastoga i zamolila je da joj ostave tri porcije. „Šta ako ne dođu?“, pita se naglas, kao da se obraća sagovorniku. Čula ju je vlasnikova kći, kojoj se ona već ionako nimalo ne dopada, pa tiho govori nešto ocu. Ajlin sada već postavlja sebi iracionalna pitanja, na primer ako oni ne budu došli do osam, ili barem do pola devet, dali bi trebalo da večera bez njih, a ako ne dođu uopšte, hoće li morati da plati jastoge? Otvara tašnu i pregleda čekove lilaste nijanse, lista ih jedan po jedan, pitajući se ima li dovoljno novca da podmiri troškove kojiće sasvim sigurno pasti na nju.
Čim je popila prvu čašu vina, naviru joj suze i vlasnik, kome do tog trenutka nije bila simpatična, prilazi da se raspita šta se desilo.
„Morto“, kaže ona podižući pogled ka njemu, na šta on postaje brižan i, natucajući engleski, moli je da mu objasni šta se dogodillo.
„Il mare“, kaže ona, a on klima glavom i prikazuje silinu oluje nadimajući obraze i oponašajući zastrašujuće nalete vetra. Pošto je saslušao njenu priču, sklanja u stranu bocu s vinom i kaže svojoj kćeri Aurori da donese konjak. Ajlin shvata da ako joj on poručuje konjak, onda je stanje stvarno smrtno ozbiljno. Čovek se priseća jednog slučaja kad se utopio neko iz njihovog sela, seća se žalosti i užasnutosti, kako je na celo selo pala tama i, mada Ajlin ne razume sve što joj on govori, shvata suštinu i prestravljeno krši ruke. Vlasnik restorana odlazi do šanka i brzo okreće jedan broj telefona, držeći je sve vreme na oku da slučajno ne uradi nešto sebi, zatim se, čim mu se neko javio na drugoj strani veze, okreće od nje i žurno nešto govori u slušalicu, ostavljajući Ajlin da se muči najgorim pretpostavkama. Vraća se onda do nje, ponosno sučući brk, i saopštava joj, zamuckujući na engleskom, da spasilačkoj službi niko nije prijavio nijedan brodić u nevolji.
„Samo hrabro, samo hrabro“, bodri je, ubeđen da će se uskoro njena strahovanja pretvoriti u radost. Oko devet Ajlin odlučuje da se vrati u vilu, a on je uverava da će čuvati jedan sto za gladne kad budu došli. Otrči zatim do šanka i vadi iz krčaga dve ruže, koje joj gaantno pruža, i uz njih svoju posetnicu.
Vila je mračna, mračna kao grob. Ajlin juri da popali svetla.
„Doći će oni za pet minuta“, kaže, čvrsto uverena, pa se čak usudi i da podigne pogled ka zidnom satu s paučastim kazaljkama. Njih dvoje ne dolaze. Neće doći. Vlasnik restorana joj je jedini prijatelj. Pomoći će joj da sredi formalnosti, razgovaraće u njeno ime s policijom, postaraće se da ih ronioci potraže. Samo, šta onda? Šta onda?, pita naglas, drhtavim glasom. Sa svakim novim priznanjem pred samom sobom Ajlin oseća da je čaša njenog delirijuma navršena, da ona ne može više da izdrži, pa ipak joj i svest i telo sunu ka sledećem užasnom trenutku. Obilazi oko stola dodirujući mu površinu, ulazi u kupatilo pa odmah izlazi, ponovo obilazi oko stola, onda ulazi u spavaće sobe, u svoju pa u njihovu, ceremonijalno povlači pokrivač na krevetu, kao za mladence na medenom mesecu. Sat i grafike na zidu vise malo ukrivo i ona se lati da ih ispravlja. Započinje zatim pismo vlasniku vile, koji živi u Madridu, objašnjavajući zašto mora da ode ranije nego što je planirano. Time priznaje ono najgore. Smirena je sada, rukopis joj je čitak kao dečji. Misli na Penine roditelje, koje nije ni upoznala, zamišlja njihov jad, uzdrmanost, gnev, nevericu. Kako je moguće da su ostali bez takve kćeri, svoje Peni, Penelope, tako vedre, tako sunčane prirode? Otac joj je vojno lice, verovatno će bolje podneti, ali kako će majka, gojazna jedna žena za koju Peni kaže da ima vidovnjačke moći? Možda ona već i zna, možda je videla kćerku u dubinama okeana, među grabljivim ribama. Onda, s bolom tako strašnim da se nemoguće suočiti s njim, pred očima jasno vidi Marka, zakrvavljenih beonjača, i seća se kako ju je izvređao.
Prilazni put osvetljavaju farovi automobila i Ajlin skuplja snagu, zaključivši da je to policija, ali dok ustaje, čuje kratko trubljenje sirene, njihov mali znak. Odjednom je smešna sebi. Njih dvoje ulaze, veseli, raščupani, puni novosti. Pričaju joj kako su sreli jednog Engleza s detektorom za metal, koji ih je poveo u obilazak ostrva, starih ruševina i grobnih mesta, i kako su kasnije otišli u jedan hotel i plivali u bazenu, samo su morali da zarone i sakriju se pod vodom kad god naiđe neki kelner. Opijeni su radošću.
„Išli ste na jedrenje?“, pita Ajlin Marka.
„Jesmo, ali postalo je pomalo opasno“, kaže on i naslućuje da je nju sigurno bila uhvatila panika. Peni i on joj zajedno pričaju o divnom restoranu u kome su bili; stolovi zaklonjeni u prikrajcima, stolnjaci, cveće, muzika, a pre svega, fantastično ukusna hrana – slasna ovčetina, tikvice i krompir spremljeni s maslacem i nanom.
„Sutra uveče vodimo tebe“, kaže Peni s osmehom. Prvi put se njih dve gledaju u oči od onog sinćnjeg ispada I ajlin se sada oseća kao da je ona mlađa i kudikamo nesigurnija. Peni joj je oprostila, sve zaboravila. Ovaj dan ju je još više zbližio s Markom i sva je van sebe od sreće.
„Rezervisali smo sto“, saopštava joj Mark i preti joj prstom, vode je, bespogovorno, oni časte.
„Mislim da bi trebalo da idem kući“, kaže ona tugaljivo.
„Ne budi luckasta“, kori je on i gleda je s mnogo sažaljenja i strepnje. Ajlin je na samoj ivici da im ispriča kako je ona provela dan, o onom grmovitom zemljištu, o mladićima u boriku, o oluji, o tome kako je potpuno izludela, ali je njegove oči, sada ozbiljne i pomalo vlažne, mole da ništa ne govori. Njegove oči je mole da prećuti taj bol, tu prestravljenost.
„Šta si ti radila?“, pita je, ipak.
„Svašta zabavno“, odgovara ona i ta laž i njoj kao i njemu ima svu slast i svežinu istine. Do kraja odmora ponašaće se kao da se ništa nije dogodilo, ali nešto naravno jeste. Sve troje su pogledali pravo u ponor i ustuknuli, preplašeni praiskonskim silama što obitavaju tamo.
„Sutra“, kaže Mark i osmehuje se onim svojim starim osmehom.
„Sutra“, kaže ona, kao da nije bilo ni oluje, ni loma među njima, kao da je more napolju kolevka koja uljuljkuje svet u spokojan, nedužan san.
Edna O’Brajen, “Pokretne slike”, prevod Tatjana Bižić, Štrik, 2020.
Knjigu možete nabaviti na: Štrik