Godina je 2238, a svijetom vlada Generalna vlada koju u svakom trenutku čini sedam ljudi, zbog kojih se često nazivaju samo Vladari. Nekada velike države egzistiraju kao autonomne pokrajine. Iako je Generalna vlada pokrila svaki pedalj Zemlje svojim kontrolama temeljeći život na bazi umjetne proizvodnje, ipak je skoro svaka pokrajina imala pokoju prirodnu oazu u kojima su se mogli kupiti organski proizvodi. Naravno, bile su dostupne samo bogatim i moćnim ljudima. Ostali su živjeli daleko od prirode, po velikim gradovima gdje je najjeftinija hrana bila tableta, a malo skuplja čisti hemijski proizvodi. Ljudi su pričali kako ih Vladari kontrolišu upravo preko tableta i napitaka, a bez kojih se nije ni moglo jer među pučom rijetki su bili sretnici koji bi za života dobili priliku ući u prirodnu oazu, a kamoli kupovati tamo organske proizvode koji su nekada svima bili svakodnevnica.
*
U sarajevskoj kotlini je osvanulo tmurno oktobarsko jutro, a Mariju se činilo da sunce sija na sve strane. Nije imao mira ostati u kući pa je na posao stigao skoro sat vremena ranije. Da nikome ništa ne kaže izdržao je do jutarnje pauze. Najdražem kolegi, a možda i jedinom prijatelju Tariku reče kako ga je jutros zvao stric iz Mostara.
– Sutra idem u Hercegovačku oazu.
– Furaš me, brate?
– Šta ti je, što bih te furo? Zvao me stric, tamo je upravnik već 21. godinu i tek mi sad uspio sredit da uđem.
– Ma daj ba, Mario, ne zajebaji me… Jel Boga ti ideš?
– Nisam ni ja vjerovo, ali fakat idem. Kontam, ako imaš kakve ušteđevine, ako si čuvo za nešto, rado ću ti donijet.
– Aaaj, kume, ne vjerujem. Bil fakat?
– Pa što ne bih, Tare. Znaš da smo drugovi.
– Vidi ovo, kume. Možda će ti zvučati čudno, ali ja bih samo smokvara.
– Šta ti je to?
– Slušaj, ja sam ti u životu jednom probo mesne štapiće, kažu nekad ih zvali ćevapima i mogo si ih naći na svakom ćošku. Probo sam tad jabuku i krušku i kolač smokvaru. Kume, koliko je to dobro, ja ih sanjam evo već devet godina.
– Ma vjerujem ti, ali zar ćeš baš samo kolače? Kažu da dolje ima svakakvog voća, slatko ko med, što kažu. A i tog meda ima dolje.
– Ma kume, samo smokvare, vjeruj mi! Samo reci kako ćemo za pare, da ti dam što imam ili kad se vratiš? Ma možda je bolje da ti dam, da ne odvajaš svoje pare, više ćeš moći uzeti.
– Ne sikiraj se ti za pare, lako ćemo se mi dogovoriti. Zavisi i koliko si konto toga.
– Ma brate, šta ja znam. Ne znam ni kolko su. Ja ću ti dati 600 esenca pa koliko mogneš. Evo meni se usta već pjene od same pomisli na njih. Joj, a tek kad dođu…
Tu ga prekida Mario jer je tek primijetio Dženana koji je sjedio blizu njih, a sad im i prilazio. Dženana skoro niko nije volio jer je stalno bio mahmuran ili nadrogiran supstancama koje su, iako ilegalne, bile svakodnevna pojava na ulicama. Bio je mršav i usukan, svi su znali da je već u fazi u kojoj ne može bez droge, a samim tim je bio nepredvidljiv i opasan.
– O momci, ša radite to, jel se to neke droge dogovaraju, ša je reć, jel to izostavljate svog Džekija, a?
– Daj ba, Džeki, popusti me malo. Ništa te nismo pitali – odbrusi mu Tarik čak i na sopstveno iznenađenje.
– Zar tako prema svom Džekiju, jel Tare? Dobro, paša, dobro. Zaboravljaš da sam i ja tebi valjo. Neka, neka Tare. Zvaćeš ti opet Džekija. Normala…
Džeki odšeta kao uvrijeđen, a Tarik osta iznerviran i po ko zna koji put poče pričati Mariju kako je jednom završio neke ilegalne tablete preko Džekija i kako ga ovaj ne popušta od tada. Međutim, Mario ga veoma brzo prekinu, čuo je to hiljadu puta, a nije želio ni sebi kvariti dan. Nedugo nakon toga vratili su se na posao gdje se Mario nije dugo zadržao. Tarik mu dade 600 esenca, a Mario se dogovori sa šefom da ga pusti ranije s posla.
*
Mario nije mogao ni sanjati da će jednog dana biti u oazi, a sada su ga već opijali nestvarni mirisi raznog voća i povrća. Obilazio je štandove i mirisao ruže, smokve, jabuke, šljive, sve čega se dohvatio, a da nije ni znao šta miriše. Jednostavno nije mogao odoljeti prirodi koja ga je okruživala i bila ljepša od svakog sna. Dok je Mario uživao u blagodatima prirode, Tarik je bio veoma uznemiren. Cijelu noć je mislio o smokvarama, o slatkom prelivu kojeg je i sam kolač upio, po ko zna koji put ih sanjao, pa i ujutro prvo na njih pomisli. Dok se umivao, shvatio je da mu je taj dan pametnije da ne ide na posao jer u ovakvoj nervozi ne bi mogao ništa raditi. Sišao je do najbliže odmaraone i naručio kafu, tabletu od koje se dobijao tamni gorki napitak. Svako malo je gledao na ugrađeni sat na ruci i očekivao poziv Marija. Svi su imali te ugrađene satove koji su ustvari bili višenamjenski instrumenti čije uklanjanje je bilo strogo zabranjeno, a nadasve skupo. Tariku se svaka minuta otezala kao godina, a kada je konačno primio poziv, obradovao se kao da će se Mario i pojaviti odmah kraj njega.
– Druže moj, našao sam ti smokvara. Ali ima mali problem.
– Znao sam. Šta je sad?
– Ma nije ni problem, već mogu samo deset komada iznijeti, a jedna ti je 50 esenca.
– Pa jel ti frka da mi doneseš toliko? Ostatak esenca uzmi sebi, počasti se.
– Ma ništa to, Tare. Ok, nosim ti večeras smokvare, zvaću te kad budem blizu, da se dogovorimo gdje ćemo se naći.
– Brate, najbolje nam je da se nađemo u centru, kod glavnog ekrana. Kontam da je to bolje nego da se zavlačimo negdje.
– Može, druže. Čekaj me tamo, trebo bi doći do osam.
– Vrh, brate, odlično. Vidimo se.
*
U šest sati Tarik je krenuo ka centru ne bi li mu u šetnji brže prošla još dva sata, ali mu i to veoma brzo dosadi. Svratio je do najbliže arene i odgledao dva meča borbenih humanoida. Drugi je završio spektakularnim otkidanjem dijelova slabijeg humanoida i općom ekstazom okupljene gomile. Na trenutak je Tarik zaboravio na smokvare, a kada je pogledao na sat, obradova se kad vidje da je ostalo još samo petnestak minuta do Marijevog dolaska. Par minuta do osam pojavio se Mario, sređen kao da je krenuo s djevojkom i bez ičega u rukama. Tarik sav zadrhti od pomisli da mu Mario ne donosi toliko očekivani kolač. I zaista je prilazio nekako snužden i pokuđen te dok još nije bio tako blizu poče da se izvinjava Tariku.
– Izvini, druže, brate, kume, izvini molim te.
– Ma šta je?
– Tare, nemam smokvara. Znači, toliko su mirisale da mi ni spužva u nosu nije pomogla. Moro sam probat jednu. I platiću ti, kontam. Neće se moj Tare ljutit. Ali kunem ti se da ne znam ni kako ni kad sam pojeo ostale. Vratiću ti i pare. Samo tek sad shvatam tvoju zaluđenost njima. Izvini, molim te.
– Ne mogu da vjerujem, brate. Boga mi… Nije ti to fazon, brate, nimalo. Da si ostavio makar jednu, a ne tako šupački.
– Izvini, druže. Jebiga, izvini, ne znam šta više da ti kažem.
– Ma jebi se i ti i tvoje izvinjenje. Znaš, ako iko zna koliko je to dobro, to sam ja, ali to što si mi uradio, ja ni dušmaninu ne bih. Da ni jednu ne ostaviš, to je baš pičkasto – odbrusi mu Tarik i krenu kući.
– Hej, zajebavam se – dreknu se Mario i iz ruksaka kojeg je krio sve vrijeme izvadi kutiju sa smokvarama. Tarik je prvo stajao ukočen, nije vjerovao šta je proživio prije minutu, kakvu sada sreću osjeća, a onda skoči na Marija i poče ga grliti i ljubiti.
*
Tarik nije želio ostati u gradu, sve što je želio bilo je da ode kući i uživa u smokvari. Obećao je ponijeti jednu Mariju na posao, jednu će odnijeti bratu, cijeli je plan razrađivao i unaprijed se radovao kada ga tako zamišljenog trznu poznat glas. Ispred njega je stajao Džeki s još trojicom likova koji ga veoma brzo okružiše. Sva trojica su zauzela prijeteći gard, samo je Džeki stajao mirno, ali sa zlobnim i samozadovoljnim osmijehom.
– Ti baš misliš da sam ja debil, jel? Da vas nisam čuo jučer, da vas nisam vidio maloprije? Daj mi to što imaš i neće ti niko ništa.
– Ali nemam ništa, nije droga. Mario mi donio kolač iz Hercegovačke.
– Još bolje – nasmija se Džeki, ote mu kutiju sa smokvarama i krenu niz ulicu.
– Nemoj, molim te – poče Tarik odmah skoro plačnim glasom – daću ti esence, daću ti šta god hoćeš, samo mi ostavi to. Molim te!
Džeki se okrenu prema Tariku i uz sarkastičan osmjeh dobaci:
– Paša, ništa te nisam pito.
