– Ne, nisam monah, moja riza i kamilavka govore samo da sam grešni rab Božji, pa stranstvujem, evo, vodom i zemljom brodeći i hodeći, već preko šezdeset godina. Rodio sam se daleko, na severu. Tamo je Rusija zabita, drevna, samo šume, močvare, jezera, i retka sela. Ima mnogo životinja, bezbroj ptica, na svakom koraku ušaste sove – sede na grani crne jele, izbuljile svoje ćilibarske oči. I nosati losos, i prekrasni jelen – razleže se njegov zov upućen ženki u borovoj šumi… Zime su snežne, duge, vuk ti u prolazu dođe pod prozor. A leti, opet, tumara i glavinja po šumama medved širokih šapa, U čestarima zviždi šumski duh, arlauče, svira u frulu; noću se davljenici bele u magli na jezerima, leže goli na obalama, navode čoveka na ljuboskvrnije, na blud nezasiti; a ima dosta onih nesrećnika koji se samo u tom bludu naslađuju, provode s davljenikom noć, zanemarujući sve druge životne brige… Nema nijedne sile na svetu jače od pohote, a ona je najjača kod medveda i kod šumskog duha!
Tog medveda kod nas nazivaju Gvozdeno krzno, a duha prosto Šumski. I vole žene, i jedan i drugi, zverski sladostrasno. Ode devojka, ili čak devica u borovu šumu po grančice, ili da nabere bobice – već vidiš da je zanela: plače i vajka se, Šumski me, veli, napastvovao. Druga se, opet, žali na medveda: naišao Gvozdeno krzno i obležao me – kako sam mogla da se spasem!? Vidim, ide na mene, padnem ničice, a on se nagnuo, njuši me – da vidi, valjda, da li sam mrtva – pa mi zadigao suknju i donji veš i navalio… Samo, istinu govoreći, često se i one same pretvaraju, čak i mlade devojke same ih zavode, padaju ničice na zemlju, čak se razgolićuju, tobože slučajno. Valja reći i ovo: teško žena odoleva bilo medvedu, bilo šumskom duhu, a što posle postane histerična, štucavica, na to ona ne misli na vreme. Medved je i zver i nije zver, kod nas s razlogom veruju da on ume, ali da neće da govori. Onda je jasno zašto žensku dušu privlači da se upusti u taj užasan snošaj! A o Šumskom i da ne govorimo – on je još strašniji i sladostrasniji. O njemu ništa ne mogu da tvrdim jer, dao Bog, nisam ga video, a oni koji su ga videli kažu da je po košulji i čakširama i spoljnom izgledu nalik na mužika-smolara, ali da mu je krv plava i da je zato taman u licu, da ima kosmate noge i da nema senku ni na suncu ni na mesečini; kad izdaleka ugleda putnika po šumskim stazama, istog časa sav se smanji i tako odjuri da ni veverica ne može da ga stigne! Ali kad sretne ženu, ponaša se drukčije: ne samo da je se ne boji, već, znajući da i nju samu spopada užas i pohota, počinje da se poigrava kao jarac, da joj se približava veselo, pomamno: ona pada na zemlju ničice, kao i pred medvedom, a on skida čakšire sa kosmatih nogu, navaljuje otpozadi, golica je po golotinji, kikoće se, grokće i toliko je uspali da se ona, već obamrla, topi pod njim od slasti – žene su to same pričale.
Sve to ja na sebe uzimam. Čitav svoj život proveo sam kao skitnica usled one neizrecive nesreće koja me je zadesila na samom početku. Roditelji me oženili predivnom devojkom iz bogate i stare seljačke kuće, bila je još mlađa mene i prava lepotica: lice vedro, belje od prvog snega, lazurne oči kao kod svetih devica… Ali već prve bračne noći istrgla se iz mojih zagrljaja i otišla do ikone u spavaćoj sobi, govoreći mi: ,,Hoćeš li se usuditi da uzmeš moje telo ispod svete ikone, kandila i jeleja? Primila sam tvoj venčani venac mimo svoje volje, i ne mogu biti tvoja supruga jer moram da se povučem u skit, u manastir, da primim drugi venac, da umrem za vreme života radi strašnih grehova mojih.” Ja joj odgovorim: “Očigledno te neko bezumlje obuzelo, kakav to strašan greh može biti počinjen u tvom nevinom uzrastu!?” A ona meni: “To samo Majka Božja znade, njoj sam, pokajavši se, obećala da ću ostati čista.” I tada sam ja – pre svega zbog njenog opiranja i tih strašnih reči, i to još pod ikonama – poživotinjio od neke tako strašne pohote, da sam svoju žeđ smesta utolio, tu, na podu, ma koliko se ona bila opirala svojom slabašnom snagom i molbama i ridanjem, i tek posle setio sam se da je već bila izgubila nevinost, ne udubljujući se, međutim, ko i kako joj je bio oduzeo. Pošto sam bio malo pripit, odmah sam zaspao tvrdim snom. A ona je, samo u donjem vešu, pobegla iz spavaće sobe u šumu i tamo se obesila o svoj svadbeni pojas. Kada su je zatekli tamo, ugledali su kako na snegu, kraj njenih nežnih, bosih nogu, pognute glave, sedi veliki medved. I kao onaj jelen, ja sam tri dana i tri noći posle toga po šumi plakao i oglašavao se zovom, koji do nje na zemlji više nije mogao da dopre.
Preveo s ruskog Dejan Mihailović
