Bio je to prvi i posljednji put da su doktor i velečasni bili u bircuzu „Kod Pište“. I inače su tamo, kako je bircuz u sklopu vatrogasnog doma dobrovoljnog vatrogasnog društva, redoviti gosti bili gotovo isključivo vatrogasci; tu i tamo bi navratio neki Pištin prijatelj ili rođak, ili zalutali gost nekih drugih bircuza. Ustvari, „Kod Pište“ je bio pravi mali vatrogasni stožer. Tamo se dežuralo, pripremalo, jelo, pilo, veselilo i tugovalo. Taj „vatrogasni klub“ nerijetko je bio razlog zašto su ljudi postajali vatrogascima.
Tog dana je sve počelo tako što je neposredno nakon podneva došla dojava o požaru. Trojica dežurnih koji su sjedili u bircuzu bili su Željko, Tonča i Iva. Nakon dojave su se pomalo uzbuđeno rastrčali, uključili sirenu u domu koja je proparala zrak nad cijelim selom, sjeli u kamion i odvezli se na mjesto događaja. Isprva ih je iznenadilo što na lokaciji nije bilo okupljenih znatiželjnika ili pomagača pred kapijom. Iz dvorišta se vidio manji stup crnog dima pa su parkirali pred kapijom i naprasno je otvorili da bi ih dočekao neobičan prizor: Ivica Šeremešić je sjedio sablasno smiren pored velikog limenog korita u kojem je nešto gorjelo. Na trenutak su pomislili da se radi o podvali pa im je skoro splasnulo uzbuđenje. Ali grozan miris koji se širio od vatre upozoravao je.
– Ivice, šta to gori? – upitao je Željko.
Ivica se jezivo smirenog pogleda okrenuo prema njima.
– Klara. – odgovorio je.
Željko je, još uvijek u nevjerici, uzeo ručni aparat za gašenje požara s kamiona i užurbanim korakom prišao koritu.
– A, jebote! – zgroženo je vrisnuo i stao gasiti vatru – Zovite miliciju! I doktora! – proderao se Tonči i Ivi.
Iva je uspaničeno otrčao, a Tonča se počeo oprezno približavati koritu.
– Crni Ivice! Pa šta si to napravio?! – procvilio je Željko uplašen i uzbuđen do krajnjih granica.
Ivica je lijeno skrenuo pogled prema njemu i odgovorio:
– Nisam ja. Sama je.
***
Nekoliko sati kasnije Iva se vratio kod Pište zajedno s doktorom i velečasnim. Željko i Tonča su, navodno, otišli kući bez previše objašnjenja.
– Pa šta je to danas bilo? – znatiželjno ih je dočekao Pišta.
– Već si čo? – čudio se Iva.
– Znaš kako to iđe u selu. – slegnuo je Pišta ramenima.
Ova trojica su se zatim bez riječi i smrknutih pogleda smjestila oko jednog stola uz prozor.
– Daj nam nešto za popit. – Iva je dobacio Pišti.
– Šta ćete?
– Daj nam bocu rakije i četiri štample.
Sve im je to Pišta donio za stol, a zatim se i sâm smjestio za jedan manji stol pored šanka. Jagodicom kažiprsta je dodirivao grubi rub rupe od cigarete na kariranom stolnjaku i radoznalo iščekivao bilo kakvu informaciju.
Iva je svima točio rakiju koju su ispijali naiskap i šutke, da bi se kod trećeg štampla zaustavili i popili tek gutljajčić iz čašice.
– Stvarno se sama zapaljila? – napokon se odvažio Pišta.
– Bome. – odgovorio je Iva.
– Pa kako?
– Pa lako. Stala u korice, poljala se benzinem i zapaljila.
– Majko mila… – problijedio je Pišta. – Šta joj je došlo?
– Doktor kaže da je bila bolesna. Tako je i miliciji reko.
– Stvarno, doktore? – zagledao se Pišta u doktora.
– Bogami… – hladno reče doktor.
– Pa, jebemti, kaka ti to bolest može natirat na tako šta? Rak? – čudio se mudro plasirajući pitanja.
– A, bogati, i ti si se latio ispitivat! – pobunio se Iva.
– Pa šta onda?! Zanima mi. Koga ne bi zanimalo? To je normalna stvar.
– Nije rak. U glave joj ni’ valjalo. Čula glasova. – nastavio je doktor.
– Jebemti sakrstiju… – šokirao se Iva u pola glasa, a onda uhvatio prijekorni pogled velečasnog i stao se ispričavati – Izvinite, velečasni… Izletilo mi.
– Ne moraš baš sakrstiju. – tiho je dodao velečasni.
– Dobro, doktore, de nam onda, kad ste već počeli, ispričajte do kraja. – rekao je Pišta.
Doktor je uzeo bocu, natočio svima, otpio i započeo.
– U redu. Dakle, prija jedno dvi godine došla Klara kod mene u ambulantu. I sva onako živčana i neispavana mi kaže da ju progoni nevidljivi čovek.
– U, jebemti… – prekrižio se Pišta.
– I ja sam omak vidio – nastavi doktor – da nešto tu gadno ne valja. Pitam ju kako ju progoni, a ona kaže da joj stalno divani da mora „odbacit strah i mržnju“. I tu se ona i rasplakala, pa sam joj do inekciju za smirenje, napiso joj uputnicu za psihijatriju i reko da ode što prija. Ona se prvo malo nećkala, al sam joj onda objasnio da joj jedino oni možu pomoć pa se malo primirila i rekla da će otić. Kažem, bila je tako sva umorna i očajna da je bila spremna prihvatit bilo kaku pomoć.
– Pa jel išla na psihijatriju? – dobacio je Iva.
– Jeste. Omak sutra ju je Ivica autem odno i išo u bolnicu š njom. Tamo su joj rekla da je šizofrenija i da bi bilo dobro da ostane malo u bolnici, al Ivica ni’ do jer ga je Klara moljila da ne ostane u bolnici. Pa su tako dolazili par dana zaredom kod tog psihijatra, on joj je pripiso neke jake likove za šizofreniju i naručio ju na kontrolu.
– I šta j bilo? Bit će da nije pila likove pa joj se pogoršalo. – zaključio je Pišta.
– Ma nije, pila je ona redovno likove. Sam’… – zastao je doktor.
– Sam’ šta? – čekao je Iva.
– Nisu joj pomagali. – doktor slegne ramenima – Mislim, to je dosta čudno. Ti likovi su tako jaki da bi se tribo pritvorit u tele, a ne čut glasove. A, eto, ona je i dalje čula. Da se razumimo: bila je ona sva nadrogirana od tog. Al, eto, glasovi nisu prolazili.
– I?
– Šta „i“?
– Pa šta j bilo dalje? – pitali su se Iva i Pišta izbečenih očiju.
– Ne znam ja. Za dalje morate pitat popu.
Obojica su isti čas, kao opareni, okrenuli poglede prema velečasnom koji se nije dao uznemiriti, nego im je smireno odgovorio:
– Crkvena posla nisu za birtaški divan.
– De, velečasni, neka sad kvarit zabavu. Ispričaj momcima kako ste obavili egzorcizam.
Ta informacija je dvojicu vatrogasaca dovela u ekstatično uzbuđenje:
– Kad?
– Kako?
– Ko na filmu?
– Jel se pojavio sotona?
– Kako j to izgledalo?
Velečasni se trudio ostati miran, ali bilo je i više nego vidljivo da mu je pažnja iznimno godila.
– Heh! Slušajte, ne mogu ja o tim stvarima divanit bilo komu. Na šta bi to ličilo?
– Pa, velečasni, nismo mi bilo ‘ko. – rekao je Iva i stavio velečasnom ruku na rame – Naši smo! Eto, ja sam nesritnu ženu danas ugasio, a doktor i vi ste joj probali pomoć. Svi smo mi valak iz iste ekipe.
– Tako je! – složio se Pišta.
Doktor je samo potvrdno podigao ramena i složio grimasu. Velečasni se malo nećkao i vrtio po svom stolcu dok su ga vatrogasci napeto promatrali.
– De mi na natoči još jednu. – rekao je iznenadno razdragan velečasni i pružio Ivi čašicu.
– Takog vas voljim. – rekao je Iva točeći, dok je Pišta zadovoljno tapšao velečasnog po ramenu.
– Slušajte, nije to sam’ tako: napravit egzorcizam. Ima tu cila procedura ko i u svemu ostalom. Prvo je tribalo otić kod biskupa u Suboticu. Bez njegovog amena nema ništa. Ja sam lipo poslušo sve što Ivica i Klara imu za reć i reko sam njim da ne mogu ništa bez biskupa. Onda sam lipo nazvo biskupa i sve mu ispričo i biskup je reko da dovedem Klaru da ju on upozna.
– Vi’š, i biskupa su upoznali… – pomalo ljubomorno je zaključio Pišta.
– Bome. – odgovorio je velečasni i nastavio – Metnio sam ih u kola jedne subote i pravac kod biskupa.
– A biskup?
– A biskup ko biskup! Sve je saslušo, lipo ljubazno malo š njima podivanio i onda se tio divanit sa mnom nasamo.
– E, ovo mi je najbolji deo! – samozadovoljno se smijuljio doktor.
– Nekate ga sad, doktore… – branio je Iva velečasnog.
– I pita mene biskup šta ja mislim. Reko’, ja mislim da je demon i da bi tribalo egzorcizam. Mislim, ako njoj taj glas stalno divani i ako nikaki likovi ni doktori ne pomažu, to mora bit to. A on će mene: pa zašto bi joj demon divanio da odbaci strah i mržnju? I još kaže da bi on to svakom i u svakom trenutku savetovo.
– Dobro ti je i reko. – zaključio je doktor i strusio čašicu.
– Pa ima smisla… – zamišljeno je rezonirao Iva.
– To bi svako na prvu pomislio. Al baš je to najveća Sotonina obmana: da ti uveri da je nešto dobro a, ustvari, zlo se sakriva iza toga.
– Čudim se da biskup to ne zna. Mislim – on bi tribo znat take stvari. – podbadao je doktor, ali velečasni se nije dao smesti.
– I tako sam jedva uverio biskupa da drugog rešenja nema, a on nam je d’o blagoslov da izvedemo egzorcizam na Klari.
– E, to smo čekali, velečasni! Lako za biskupa, o egzorcizmu vi nama divanite. – veselio se Iva.
– Jel bilo onako ko u filmu: vitar, dim, vražji glasovi na sve strane, nameštaj leti… – pitao je Pišta u istom emocionalnom uzbuđenju kao i Iva.
– Ma ništa slično. Nije to ni blizu cirkusa ko što je u filmu. Ja, Ivica i još jedan velečasni (neću reć koji) smo se moljili, a Klara je sidila. Sirota je par put i zaspala. I to je to. Ponovili smo to par put kroz nekoliko miseci i, očigledno, nije pomoglo.
– A kako to objašnjavaš? – pitao je doktor.
– Nema se šta objašnjavat. Ne uspije egzorcizam svaki put.
– Jel to vi u crkve vodite neku statistiku?
– Slušaj, nije ni vrime ni misto da se zamajavaš s crkvom. Gleđ svojga posla.
– Dobro, dobro… Šta se omak srdiš?
– A, jelte, velečasni – ubacio se Iva – jel ona čula glasove i dok ste vi nju obrađivali?
– Nikad. Rekla je da joj glasovi dolazu sam’ kad je sama.
– Pa mogli su ju ne ostavljat samu.
– Trudili su se, al ne mož uvik. Znaš i sam kako je to na selu: nji dvoj sami, a triba radit… Al stvarno su se trudili. Zato je i izdržala dvi godine.
Tom posljednjom rečenicom nastao je kratki muk jer ih je podsjetila da je netko zbilja otišao. I to na dotad neviđeno svirep način.
– Da odbaci strah i mržnju… – sjetno je i zamišljeno prozborio Pišta – pa šta je tu toliko strašno da se čovek ubije, a kamoli zapalji?
– Nije važno šta je čula. – nadovezao se doktor svečanim tonom – zamisli sad da si sâm i da čuješ nečiji glas, a znaš da nikog oko tebe nema.
– Usro bi’ se.
– Eto, vidiš.
Nakon toga su se velečasni i doktor zapleli u pijani razgovor o životu i čovjeku, gdje su razmjenjivani kojekakvi religijski i znanstveni argumenti koji su vatrogascima uglavnom bili poprilično nerazumljivi. Ipak, Pišta se vrlo jasno sjećao nečega što je doktor rekao velečasnom na osobito zanimljiv način: ustavši i uprevši kažiprst u lice velečasnog.
– Život? Šta je život? Uzmeš ugljenik i ostaviš ga da odstoji na suncu par milijardi godina. To je sve. Nikaka filozofija.
