BAJKA 1
(naracija odsustva)
I ova smrt je na upit.
Voliš li baš sve moje bolesti?
Klimavo si ti sunce, tata,
odmah si mi dao da biram:
nema boga, i sve ti je dozvoljeno!
Krio si pod tuđim bradama
da su svi oni
maze, da svakom moram
biti majka i da nijedan ne ume
da se pokvari kao moja igračka.
Ceo život sam u liftu želje, tata,
hoću da se zaglavim, da zaglavim
kao zlatna ribica na šabat.
BAJKA 2
(naracija prisustva)
Evo i tebi jedno laku noć.
Još jedan opušak ubačen
u bocu, da ne doputuje.
I ovaj mesec će se stropoštati
da, veruj mi, niz naše obraze.
Uvedi me u simbolički poredak,
tancaj me, slabi imunitetu.
Ja sam tvoj neposisan limun,
kost zakopana za crne dane.
Pulsirajmo uvek zajedno,
ovako krivo srasli.
Tancaj me.
Ivana Maksić, “Kćeri, zar ne vidiš da gorim”, Treći Trg, Beograd, 2020.
