*
Ptice se bude pre zore kao moja depresija.
Sa horizonta nestaje još jedna planina,
pred pustinjom uzmiče sva vegetacija.
Pašću zbog odgovornosti i unakaziti grad.
*
Ovo sećanje je tvrdo i neprobojno,
neuništivo kao genitivna metafora,
ne znam koliko ima komora,
koliko pretkomora,
ako pucam
i promašim,
nadire daleko snažnije,
ako pogodim,
i sebe ubijam.
*
Valjda nikog nisam ubila ni ranila.
Činjenice slabo pomažu, statistike se šteluju.
Ni najvećim ekskavatorima među terapeutima
na mom terenu ne dam da zagrebu.
*
Gnev je dobar provodnik. Tuga –
svodnik. Kada znam
da ne smem
da se okrenem, svaka tetiva,
svaki kapilar, razvodi se
od mene, k tebi
izdaje me kao puls
samrtnika.
*
Lopate su zakopane, sekire obešene,
bageri dremaju ošamućeni od sunčanice.
U meni je hamas i mosad, krš i nar.
Minsko polje na izvolte, kao crna hronika
u tabloidima.
