1.
– Te si crteže i poruke ostavljal tati na grobu dok si bio mali – prošapće sestra. – Ja sam ih kupila za tobom jer me je bilo strah kaj će ljudi u selu misliti o tebi. Nisam htjela da te se boje, iako si i mami i meni bio jako čudan nakon kaj je tata umro. Čudno dijete i bok. Ma kurac, nisi mi bio čudan, bilo me je strah. Imao si, kolko ono, šest godina i znao si mene ili mamu iz čista mira pitati bismo li te voljele da znamo da si učinio nešto uistinu strašno. Ili bi me pitao tiho, da mama ne čuje, bih li ja s tobom išla otkopavati grobove. Dijete od šest godina. Često si razgovarao sam sa sobom. Jednom sam ušla u sobu, a ti si stajao nasred svoje sobe i gledao u najmračniji kut stropa i govorio si jedva razumljivo, napola na nekom čudnom jeziku. Sjećam se da si govorio neke nepoznate riječi. Kad si shvatio da te gledam, pogledao si prema stropu i rekao tome nekome da sam ti ja sestra i “neka me ne diraju”. Onda je počelo još bolesnije. Prestao si jesti, sve ti se gadilo, bojao si se ostati sam kod kuće, bojao si se izaći na dvorište, a nisi nam htio reći čega te to toliko strah. Pišao si u krevet. Jednom sam se usred noći probudila jer sam skužila da je netko u mojoj sobi i vidjela da si to ti. Stajao si u pidžami pokraj mojega kreveta, drhturio si od zime, plakao i šaptao “tu su, našli su me”. Znalo bi ti biti bolje na par dana, pa bi onda odjednom mama našla modrice i ogrebotine po rebrima i leđima, kao da te je netko izudarao, a ti nisi htio reći tko. Znao si baciti kamen na susjeda, pljunuti na prolaznika, paliti i sakrivati stvari. I uvijek bi se uvjerljivo kleo da to nisi ti učinio. Da ne znaš tko je, ali da nisi ti. Jednom sam te vidjela kako bacaš kamenje na trešnju u našem dvorištu i udaraš je nogama i rukama dok si nisi napravio otvorene rane na koži. Pitala sam te koja ti je pička materina, a ti si naposljetku rekao da si ljut jer ti je mama bacila neku drvenu kutiju u smeće, i da radije tučeš drvo jer se bojiš da mami nešto ne napraviš. Bježao si od kuće, ni toga se ne sjećaš? Usred zime su te našli kraj Mure, skoro smrznutog. Imao si na sebi pidžamu i jaknu. Pa si onda poslije pobjegao u šumu. Toga se valjda sjećaš? Kad si bio u bolnici dva tjedna, i upalu pluća si dobio? Ti si sve to zbrisao i gotovo. A mi smo se usrale za tebe. Već je izgledalo da bude te socijalna služba uzela, jer su ljudi u selu počeli govoriti. A poslije… Kad su počela samoubojstva, jedno za drugim, se toga sjećaš? Jebote… ti si stalno bio blizu nekoga tko bi se kasnije ubio. Ajde ti sad objasni ljudima na selu da je to samo slučajnost.
2.
– Hešto! Pujto! – viknuh glasno. Morao sam svoj poziv ponoviti još nekoliko puta prije no što su se pojavili iz mraka.
– Kaje to bilo s kokošaj? – upitam ljutito. – Vi dva ste ih morali pazite! De ste bili?
Njih dvojica se pogledaju, Pujto se iskesi i prosikće:
– Tou smo bile, nigdi drugdi.
– Očeš još? Jo ti ih ve odma zakolem. Nesi si ih f svojo hižo, v rit si ih purini či so ti kokoši boljše od nas – nasmije se Hešto.
Zacrnjelo mi se pred očima, zaletio sam se svom snagom na manjega. Zgrabio sam ga, proklizao po blatu na koljenima i htio mu zariti cijelu šaku u njegovo ogromno zeleno oko. Prekinulo me u grlu kad sam iz neposredne blizine spazio da iz njegovih usta umjesto jezika izlazi snop debelih ružičastih crva koji su se naglo pružali, skupljajući se i šireći, prema mojim očima. Odgurnuo sam ga, okrenuo se prema drugome i svom ga snagom nogom tresnuo u glavu. Pao sam na leđa, a on se otkotrljao prema staroj konjskoj zaprezi. Ustao je, jednim me skokom dohvatio po ruci i otrgnuo komad tkanine veličine maramice s jakne. Kroz kaput su mu iz laktova izašla dva golema nokta kojima je u trzajima zamahivao prema mojoj glavi. Kod drugoga zamaha umalo me promašio, ali me ogrebao po licu, od uha sve do brade. Koračao sam unatrag i htio s leđa otvoriti vrata žičane ograde. Nisam mogao pronaći polugu.
– Prosnete kokoši! Prosnete kokoši! – vikao sam. Njih dvojica uvijek su nestala u tami kada bi baka izgovorila to.
– Bole bi ti bilo ka si nas nigdor nej pozvo vum z kmice – reče Pujto. Konačno sam otvorio vrata, izašao, zatvorio ih i naslonio se na njih svom težinom. Gledali smo se kroz žicu.
– Kaj si mislijo ka z nami moreš delati kaj očeš? Ka nas moreš hititi vum s hiže? Ve buš vidijo kaj je pekel. Ve buš vidijo kaj je črna mater zemla. Mij bumo ti pokazali.
– Kaj očete od mene? – upitao sam, bezuspješno hvatajući zrak.
– Tau kaj mi očemo nam nemreš dati. Tau si mij saumi zememo – reče Hešto i iskesi se. – Prvo bumo zaklali druge kokoši, onda bumo ti bako zaklali. Z nožom bumo jo spikali, f hrbet. Vujčija i jegovo ženo, jim bumo gluave fkrej odsekali dok bodo spali. Tje bumo ti mamo vužgali. Poljali bomo jo z benzijnom i vužgali.
– Se štere imaš rad bumo ti zeli, a tebe bumo ustavili za kraj.
Živijo buš saum f hiži i saki šteri bude dojšo k tebi, i jega bumo zaklali – nadoda Pujto i pljesne rukama.
– Reko bom vas, najte misliti ka nem – htio sam povikati, ali je iz moga grla izlazio samo očajan šapat.
– Komo boš nas reko? – upita Pujto s nadmenim smiješkom.
– Pa tebi več nišči nikaj ne verje, semaj si več lago.
– Dojšo bo moj tata i… – nisam znao nastaviti, pa sam potrganim rukavom obrisao suze. Osim suza, obrisao sam i krv s lica.
– Tvoj tata nebre dojti. Nebreš nam lagati. Znuaš tij de ti je tata? Ne znaš. Ali mij znuamo.
Pomislio sam da će me iz pakosti mučiti, no Pujto je jedva dočekao da mi otkrije.
– Tvojega tatija imajo svečoari, gori v šumi, v bregaj. Ideš po jega?
– Svečari ne postojijo. Niti murske deklice ne postojijo. Ja sem bio doli pre Muri, v pol noči i nej su se pokazale! Ne postojijo! – rekao sam iako nisam bio siguran u to.
Ušao sam u razred, blatnjav, poderane jakne, lica umrljana od suza, zemlje i krvi. Sva su djeca zanijemjela, drugarica je rekla “Isuse”, ali se valjda sjetila da ona ne vjeruje u te stvari, pa je dodala “ljudi moji”.