Počelo je još u porodilištu. Izgubila je sve i preko noći bila svedena na jednu jedinu funkciju. Kao u romanu Margaret Atvud.
Uz bolničku spavaćicu dobila je novo ime kojim će je od sada svi oslovljavati. Ali ne samo nju, već i sve one druge žene koje su se našle pod istim krovom. Dele sobe, hranu, krevete, odeću… dele iste muke i radosti… Pa tako dele i isto ime – Majke.
Lekari i sestre im to odmah predoče. Ne oslovljavaju ih nadimkom ili vlastitim imenom, kao da su im prijatelji koji ih poznaju od rođenja. Ne obraćaju im se ni samo po prezimenu – očevom ili muževljevom – kao profesori u školi. Za njih nisu čak ni broj, što bi ih bar na neki način činilo jedinstvenim osobama. Kao brojevi koje nose zatvorenici ili vojnici. Nekoliko cifara kao lakši način identifikacije, ali samo njihov.
Nisu više ni gospođe ni drugarice. Pa čak ni mile, duše, drage… Nadalje, one su samo Majke.
Kao u onom crtanom filmu Pepa Prase gde samo deca imaju svoja vlastita imena – Pepa i Džordž – dok se svi ostali zovu samo u odnosu prema njima. Tata Prase, Mama Prase, Baka Prase, Deka Prase…
Ubrzo i same počnu da razmišljaju na taj način. Da govore o sebi u trećem licu. Evo mame! Tu je majka! Kao roboti koji rade samo ono što se od njih traži. Mehanički. Bez protivljenja. Po naredbi.
Plašila se da šeta hodnicima porodilišta u popodnevnim i večernjim satima, kad već odavno tamo nema graje i buke radnih sestara i lekara. Kad već više nisu tu ni servirke, ni čistačice, niko sem dežurnog osoblja koje vreme između davanja terapija prekraćuje spavanjem. Iza te jezive tišine na lazile su se samo Majke. Samo su one bile stalno na dužnosti.
Raspoređene po sobama rade bez prestanka kao u fabrikama mleka. Leže po krevetima dok su za njih svojim ustašcima pričvršćena ta mala naborana bića, umazana od krvi i plodove vode. Kad se bebe i odvoje od njih, utonuvši u dubok san, Majke bivaju okružene sestrama za laktaciju, koje pokušavaju da ih obuče za sveti čin dojenja. Kao neko tajno društvo koje već vekovima ljubomorno čuva umeće svog zanata, upućuju ih kako da masiraju svoje grudi, kako da uz pomoć pumpica ili svojih ruku istaču viškove kolostruma, ne bi li do beba što pre stiglo čisto majčino mleko. Uče ih kako da olakšaju bol u dojkama koje su nakon porođaja postale tvrde kao kamen. Ili kako da nauče da lakše žive s tim osećajem, koji ih nikada u potpunosti neće napustiti, sve dok proizvode mleko. Vidaju im prve rane na bradavicama nastale iz nespretnosti i još nenaučene veštine.
Osposobljavaju za ulazak u novi svet bez svog Ja. Novi svet u kome čak ni te grudi nisu više njihove. Podsećaju ih da dojke ne stoje na njihovom telu kao deo njihove žen stvenosti ili lepote, već su od pamtiveka namenjene samo jednoj jedinoj svrsi – majčinstvu.
Uz ime i grudi, otišlo je i njihovo pravo na odmor i san. Ne mogu ni da stoje kako treba od bolova i ošamu ćenosti nakon porođaja, a već moraju da ljuljaju i smi ruju bebe koje su se našle u metalnim krevecima pored njihovih kreveta. Dok poslednjim atomima snage ustaju na njihov sve jači plač, osećaju kako im se krv iz stomaka sliva niz noge. Pridržavajući se za ormarić, trude se da ne padnu. Pokušavaju da ubede sebe da neće ispustiti to nedužno biće preplašeno od sudara sa novim svetom. Bebe su preplašene od novog sveta, a Majke od njih i njihovog plača. Od njihove nevinosti i nedužnosti. Od prevelike odgovornosti. Od materinstva.
Više nema nazad.
Među tim ženama osećala se kao uljez. Metalni kreve tac pored njenog kreveta bio je prazan. Kao i njene grudi. Bez bebe i bez mleka, ali sa novim imenom, nije znala kako da se ponaša. Kako li je uspela da se ušunja, a da niko ne primeti da je stranac?! Strepela je da će se svakog trenutka pojaviti neko ko će je raskrinkati. Ko će otvoreno i jasno reći da je umalo ubila svoje dete i da joj tu nije mesto. Da ovde obitavaju samo najhrabrije, a ne one koje su već u prvim trenucima pokazale svoje slabosti.
Ti prvi minuti koje je provela sa svojom bebom vraćali su joj se u preskocima. Mešali su se sa turobnom stvarnošću porodilišta.
Nakon mučnog i teškog porođaja malo stvorenje joj je na grudima. Kontakt „koža na kožu“. Rekli su joj da je to važno za zbližavanje mame i deteta, da je lekovito za bebu koja se prvi put našla „s one strane stomaka“, da pomaže da majci „krene“ mleko… Rekli su joj da je čvrsto drži i čuva… Da se opusti i uživa. Možda im se čini da je na plaži, a ne na porođajnom stolu… Možda je ona pogrešila u proceni. Ovo bi trebalo da je najsrećnije mesto na svetu. Zašto onda sve vreme ima osećaj da je u mesari? Dete su joj zalepili na grudi odmah nakon merenja, kao komad džigerice. Tri i dvesta, komšinice.
Sreća i radost postoje tek u obrisima. Preplavljuju je samo bol i premor. I strah. Iako je sve već gotovo, trese se kao pred kontrolni iz matematike. Misli samo o posteljici koja je ostala zaglavljena u njenom stomaku i ušivanju poveće rane od epiziotomije bez anestezije. Rukama će joj vaditi taj novi organ koji je hranio njeno dete u stomaku čitavih devet me seci. Sad više ničemu ne služi. Ukloniće ga kao slepo crevo pod upalom i odložiti u staklenu teglu kao ukiseljenu turšiju.
Stoji ispred table pokušavajući da reši matematički problem koji ne razume. Brojevi i funkcije igraju joj pred očima, kao da je pijana. Pijana kao majka. Kreda će joj is pasti iz ruke dok nesigurno upisuje cifru. Umesto profesora podsmešljivo je gledaju doktori i babice. Viču na nju da je nesposobna i glupa. Govore joj da se ne mrda. Da čvrsto drži bebu. Kao da je to tako lako.
I opet škola. Igre bez granica. U ruci joj je metalna kašika, a u njoj živo jaje. Ljulja se levodesno dok se gega ka cilju. Milena je brža. Andrija je sporiji. Može da pobedi, samo ako ne izgubi koncentraciju. Mora da prestane da se okreće i vrpolji. Celo odeljenje navija za nju. Viču: „Pobeda, pobeda“. Ali na dva metra pre finiša, sapliće se. Nije lepo vezala pertle. Obula je nove patike. Poželela je da se hvali. Bolje je bilo da su joj kupili one ružnije „na lepljenje“. Tata je insistirao da budu ove. Govorio je da je već dovoljno odrasla za njih. Mama se protivila, ali je na kraju pristala. Ona ništa nije rekla. Samo je htela da budu roze, a takve su bile samo sa pertlama. Jaje se zalepilo o beton. Pratio ga je njen nos. Milena je pobedila.
„Mnogo su razmažene ove moderne žene. Je l’ i tvoja baba ovoliko kukala?“
Nema snage da im ispriča da je umesto nje kukao deda. U Federativnoj Jugoslaviji žene su se sve ređe porađale kod kuće. Bolnica sa tek otvorenim odeljenjem ginekologije nalazila se na suprotnoj strani grada. Dedi i njoj trebalo je gotovo dva sata do tamo. Išli su pešaka i zastajkivali na svakih par metara kako bi se baba odmorila od jakih kontrakcija i bolova. Deda ju je ostavio u porodilištu bled kao krpa. Nije otrčao do obližnje kafane da pije dok mu se rađa dete. Da maltretira konobarice i muzičare od sekiracije. Nije čak oti šao ni na posao da se pravi da se ništa ne događa, pakujući šrafove u kutije. Sakrio se iza najbliže kuće i plakao satima, dok ga nisu pronašli ljuti vlasnici i izbacili iz svog dvorišta. Prošao je rat, a babin porođaj ga je uplašio više od Švaba.
Tokom trudnoće, tražila je i od drugih Majki da joj pripovedaju svoja iskustva. Nije tačno znala zašto su je zanimale sve te priče. Žene se uglavnom plaše da slušaju o tuđim porođajima kad se njihov približava. Možda se na dala da će ih u važnom trenutku prizvati k sebi. Da će sve te Majke i njihove Majke i Majke njihovih Majki biti tu uz nju. Da će je bodriti, navijati za nju, kao drugari iz škole. Sve te pretkinje koje su se porađale po kukuruzištima, u štalama, na njivama, same ili uz pomoć drugih žena, bez straha da će one ili bebe umreti. A umiralo se.
Pa ipak bila je sasvim sama. Možda je trebalo da plati dulu ili natera muža da pođe sa njom. Možda on ne bi plakao kao deda.
Uzalud provodi sate raširenih nogu. Ništa se ne doga đa. Ne oseća nikakav bol, ali se i ne otvara. Ukočenih leđa, privezana za CTG aparat i infuziju, gleda kako se žene oko nje smenjuju kao na traci. Prati ih netremice, maratonski, kao američke serije. Jedna beba se rodila sa pupčanom vrpcom oko vrata. Nije disala dok joj nisu sklonili omču i dobro izudarali po leđima. Jedna Majka se usrala dok se napinjala. Babica je morala brzo da počisti da se dete ne bi rodilo u govnima. Jednoj su čedo izvlačili vakumom. Povređena mu je ključna kost…
Opčinila ju je jedna zgodna crnka. Izgleda kao da je upravo izašla iz jednog od onih čikflik filmova, gde su domaćice doterane kao manekenke čak i pet minuta na kon porođaja. Pojavila se sa osmehom na licu i izljubila sa doktorkom pre nego što su je smestili u krevet. Žalila se na bolove, onako usput. Probadalo ju je tu oko karlice, pa su joj odmah dali epiduralnu anesteziju. Posle nekoliko uzda ha i jačih napona, pred njom je zaplakala mala devojčica. Stvorila se tu brzinom svetlosti a da se crnka nije ljudski ni oznojila. Neke žene su rođene za rađanje, razmišlja.
Počinje probadanje. Od bolova ima utisak da joj se utro ba cepa. Beba mačetom seče svoj put ka slobodi. Pokušava da se suzdrži da ne vrisne. Želi da i ona bude Spartanka. Otelotvorenje snage. Da stisne zube, kad je najteže. Ali ne ide. Od stezanja u stomaku počinje da plače… Doziva, za pomaže, traži anesteziju, kiseonik… Ali bezuspešno. Niko je ne čuje dok traži malo razumevanja i pažnje. Lekari, sestre, stažisti, babice, pa čak i čistačice, prolaze pored nje kao da je nevidljiva. Kao da se telo od tolikog bola razlilo u neku drugu materiju. Stopila se sa krevetom. Izjednačila sa umrljanom posteljinom.
„Ova je kompletna“, izgovara babica, pre nego što doktor zaključi da grlić jeste otvoren, ali da je beba i dalje daleko od porođajnog kanala. Uzima vazduh i spušta se na njen stomak. Nekoliko puta. Leže u serijama, tačno u ritmu kontrakcija. Da li je i to naučio na fakultetu? Prvi čas indukovanje poro đaja, drugi čas fizički pritisak. Možda ih za ovo podučavaju izbacivači iz diskoteka, a ne univerzitetski profesori. „Kako pijanog gosta naterati da pođe kući – kratka obuka u tri slike“. Prvo ga lepo zamolite, onda ga malo grublje zamolite, a na kraju ga i malo pritegnete.
Od tereta njegovog tela obuzima je mučnina. Nije baš sigurna šta može da povrati, ništa nije okusila satima, ali ako ovako nastavi, izbaciće joj celu utrobu zajedno sa detetom.
„Kaki, kaki, kaki“, horski pevaju babice.
Maleno biće na njenim grudima se ne pomera. Nije ni očekivala da se ovaj punoglavac, koji je do pre par minuta bio vezan pupčanom vrpcom, sada koprca, ali ipak joj se čini da nešto nije u redu. Život i smrt idu ruku pod ruku.
„Izvinite. Beba se ne mrda“, izgovara babici koja je do pre par minuta vikala na nju da je slabić i kukavica. „Čini Vam se“, kratko joj odgovara ne udostojivši je ni pogleda. Zaokupljena je izvlačenjem zaostale posteljice.
„Molim Vas“, zvučala je dovoljno uverljivo. Babica prekida posao i prilazi, a zatim prvi put pokazuje neko osećanje osim prezira. Viče, zapomaže, doziva doktora, dok bebu okreće, udara, masira…
Čula su joj otupela, a sav bol nestao.
Čuje se plač, ali bebe nema. Odnose je zajedno sa nje nom svešću. Dobija totalnu anesteziju ne bi li je konačno zašili. Satima je bezuspešno molila za epidural. Bila je subota. Dežurstvo. Nije bilo dovoljno anesteziologa za sve. Sada se jedan stvorio samo nekoliko minuta nakon poziva lekara. Deluje kao neko božanstvo. Sam Hipnos, gospodar snova. Trebalo je da mu prinese žrtvu da bi joj zatvorio oči. Vidi krila na njegovoj glavi. Nose je u san.
Kada se probudila, nije bila sigurna šta se tačno dogodilo. Da li je na porođajnom stolu umrla ona ili beba? Ko se rodio, a ko zauvek prestao da diše? U sobi se razlio miris pokvarenog jajeta. Bilo joj je pod nosom.
