Sanjam svice. Igraju preda mnom neki čudan ples. Spajaju se i razdvajaju u pravilne geomentrijske oblike. Okružuju me sa svih strana, kao da žele da me sakriju. A onda se poređaju u vrstu, poput dece pred školom. I odu. Možda bi trebalo da ih pratim. Ne usuđujem se.
***
Odahnem. Ipak mi se učinilo. To nije on. Kapljice hladnog znoja grupišu se na mom čelu. Čujem – Vesna, ali mi treba još desetak sekundi pre nego što se okrenem i nastavim s poslom. Uzimam pampers s police i prilazim uplakanoj devojčici, koja se pridržava za zid, dok rida.
“Milice, vreme je da se presvučemo”.
Podignem dete na komodu, skinem joj helanke i odvijem mokru pelenu. Počnem da pevam, pa se mala Milica, iako i dalje crvena od plakanja, smeje. Zatim je u par poteza obučem, a da devojčica ni ne shvati šta se upravo dogodilo. Dok je spuštam na pod, bacim još jedan pogled kroz prozor. Ponovo mi se čini da ga vidim. Zbog moje nepažnje, Milica se zatetura i udari rukicom o vrata kupatila. Iznova joj kreću suze, ali ne mogu da reagujem. Stojim u mestu. Ovaj put ne grešim.
Gledam ga kako stopalom gasi cigaretu, dok jednom rukom zatvara kapiju na šarenoj ogradi dvorišta vrtića. Sa sobom vodi starijeg sina, ali srećom, mlađi nije tu. Možda ga neću ni sresti, pomislim, pre nego što čujem kako mi se Sara obraća.
“Vesna, jesi li dobro?” upita me vidno zabrinuta, dok devojčica još uvek plače. Moram brzo da se priberem.
“Dobro sam. Na trenutak me je zaboleo stomak. Izgleda da ću da dobijem.” Čini mi se da je za Saru to zadovoljavajuć odgovor.
Možda neće svratiti da se javi. Možda neće ući da kaže šta je sa Stefanom. Možda bi bilo najpametnije da odem do ve-cea, dok on odvodi Mihaila u grupicu sa predškolcima, i tamo sačekam da ode kući. Voli glasno da priča, sigurno bih ga tamo čula kako Sari objašnjava da se Stefan razboleo, ako slučajno reši da uđe.
***
Volim odlučne muškarce, spremne da rizikuju sve kako bi mi pokazali da me žele. To osećam kod Marka, već prvi put kada razgovaramo nasamo. Do tada mi se samo ponakad značajno osmehnuo. Posle tog našeg prvog razgovara, počinje da mi donosi čokoladice, poneki cvet. Kada mi pokloni parfem, zatraži mi broj telefona. Ništa mu ne odgovaram. Samo par sati kasnije među prljavom garderobom u ormariću svoga sina nalazi papirić sa brojkama.
Znam šta sve rizikujem, ali ne mogu da odolim. Kao da me neka magnetna sila vuče ka njemu. Sebično želim da me neko toliko voli, da bi čak ostavio ženu i rasturio sopstvenu porodicu.
***
Pričamo, dok sedimo u mom stanu i pijemo vino. Miluje me po kolenu i govori mi kako sam lepa. Zavodljivo ga gledam, dok prstom uvijam pramen svoje kose. Klimam glavom i pravim se da ga slušam kada mi objašnjava zašto je upisao Vojnu akademiju. Dlanovi mu se znoje. Pretpostavljam da je sramežljiv. Da ovo nikada ranije nije radio. Na trenutak se nasmejem svom iskustvu i njegovoj nevinosti.
Zatim mi zazvoni telefon. Poruka od Bogdana. Bacam pogleda, ali ne odgovaram. Čak i ne uzimam telefon u ruke. Ipak vidim na njegovom licu da se nešto promenilo. Postaje ozbiljniji. Ućutao se. Pitam ga šta mu je. Ne odgovara, a obrazi mu se sve više crvene. Onda počnem ja nešto da pričam. Glupo i nebitno. Samo da reči izlaze i da ne sedimo u neprijatnoj tišini. On i dalje ne odgovara, ali boja njegove kože se ne menja.
Stiže nova poruka. Opet Bogdan. Mehanički krećem ka stočiću da uzmem telefon. Hvata me za ruku. Osećam da me steže. Ipak, nasmejem se. Kao da sam dete koje čika roditelje, pokušavajući da uradi nešto što zna da ne sme.
On me i dalje ne pušta. Počinjem da brojim vene po njegovom vratu. Izbijaju na površinu jedna po jedna. Ima ih i po čelu. Zaposedaju mu celo lice. Čini mi se da su mu i beonjače potamnele.
I dalje ne govori. Mene obuzima strah.
Tiho kažem: „Boli me, nemoj…“
Okreće ka meni, dok me još uvek drži za ruku.
Gleda me pravo u oči. Bol polako popušta, a crvenilo njegovog lica dobija svetliju nijansu. I vene se polako vraćaju pod kožu. Onda privuče moju ruku ka svojim usnama i počinje nežno da ljubi mesto na kome se vide tragovi njegovih prstiju. Poljupci sa zgloba polako nastavljaju ka mom vratu, pa licu, a njegove šake ka mojim butinama. A ja zažmurim i pravim se da sanjam.
***
Na početku sve izgleda kao bezopasan fler. Dopisivanje u toku njegovog radnog vremena. Od smene koju radi tog dana, zavisi da li će prva poruka stići u osam ujutru ili u osam uveče. Kasnije se toga ne pridržava. U poslednje vreme izgleda kao čovek koji nema šta da izgubi. Lud u svojoj želji.
To me i plašilo. Svakim danom sve više.
***
Sedim na zatvorenoj ve-ce šolji i osluškujem šta se dešava iza zatvorenih vrata. Čini mi se da luta hodicima kao neka divlja životinja, pokušavajući da nanjuši gde se sakrio njegov plen. Mrak u kupatilu prekida svetlo na mom telefonu. Pali se na svakih par sekundi, otkrivajući moj tajni položaj. Na monitaru iznova i iznova piše – Gde si, Hoću da te vidim, Jesi li na poslu, Volim te, Javi se…
Prekidam nervozno cupkanje nogu, čim mi se učini da osećam prisustvo njegovog tela sa druge strane zida. Verujem da će prepoznati miris mog znoja, ako ovako nastavim. Previše smo puta uprljali posteljinu, da bi mu sada, tako lako, promakao moj zadah. On je ipak vojnik. Takve stvari ih uče u školi.
Tiho podignem svoja stopala, kako ih ne bi video ispod praga.
“O, Marko, pa vi ste još uvek tu”, čujem spasonosni glas upravnice Violete.
“Evo, evo… žurim. Zaboravio sam da ostavim Mihailu vodu, pa sam morao da se vrati. Izvinite, molim vas”, izgovara umiljatim tonom jednog pokajnika.
***
Budim se u bolničkoj sobi. Sama sam. U prostoriji je još jedan krevet, uredno namešten. Odaje da nemam cimerku. Na ormariću, kraj uzglavlja moje postelje, nalazi se šolja čaja i na njoj jedan keks Petit Beurre. Protrljam oči dok pokušavam da se setim da li sam to zaista učinila ili sve ovo sanjam, kao mnogo puta pre.
Ležim u bolničkoj spavaćici, koja čuva tragove svojih prethodnih vlasnica. Tvrda od čestog otkuvavanja, steže me oko grudi. Čini mi se da mi se da osećam kako mi se materica steže i uvija i kako se taj uznemirujući ritam prenosi kroz celo moje telo. Ali ništa me ne boli. Izgleda da anestezija još uvek deluje. Napipavam svoje gaćice i zavlačim ruku u njih. Na prstima vidim krv.
Odahnem. Sad sam sigurna da ne sanjam.
Neko vreme piljim u izljuskani plafon, pre nego što u sobu ulazi vidno raspoložena medicinska sestra. Naježim se od njenih glasnih pitanja.
“O probudili ste se! Dobro izgledate! Niste bledi. Ne vrti vam se u glavi?! Mogli biste da probate da ustanete!”
Pomaže mi da se obučem, a zatim me brzo isprati, i pre nego što uspem da popijem i pojedem svoje sledovanje čaja i keksa.
“Stomak će vas boleti par dana, ali neće biti ništa strašnije od obične menstruacije. Ako se krvarenje slučajno pogorša, obavezno dođite. Najbolje je da kod kuće još malo odspavate. Osećaćete samo olakšanje čim se probudite. Verujte mi.”
Ponaša se kao da smo deo iste, zavereničke akcije, zaklete na večno ćutanje.
***
Sanjam ga svake noći kako me davi. Prilazi mi iznenada, iz nekog mraka, i svojim ogromnim šakama grabi me za vrat. Ne mogu da ih pomeri. Zarivam svoje nokte duboko u njihovo meso. Vidim čak i kapljice krvi po njima. Ali nema pomoći. Ostaju, kao izbetonirane, na mom grlu. U toj borbi za dah, budim se sva u znoju.
***
Odlučujem da ga ostavim. Iako me grize savest što sam se spetljala sa oženjenim muškarcem, to nije razlog. Spremna sam na sve osude, samo da bih bila sa nekim koga volim. Ne strepim ni zbog komentara okoline, ali ni zbog njegove žene, koja bi svakog trenutka mogla da se pojavi u vrtiću i obznani svima šta Marko i ja radimo već neko vreme. Sada se čak i nadam da će saznati. Možda bi me upravo to spasilo – reakcija ljubomorne žene. Da se pojavi kao furija i svima kaže da je ta vaspitačica, koja čuva njeno dete, kurva. Dobila bih otkaz. Ko zna kada bih ponovo našla posao. Ali bih pobegla od njega.
***
Do kuće me odvodi Sara. Ona mi je i našla privatnu kliniku i lekara. Ubacuje me u krevet i pokriva ćebetom. Natera me da popijem čaj i pojedem tost. A zatim me pazi celu noć, dok buncam i budim se sva u znoju.
Nijednog trenutka me ne pita ko je otac. Mislim kako već zna. Možda je ipak samo poželela da ne bude deo ove melodrame, u koju sam je uvukla bez njene krivice. Čak me i ne osuđuje kada joj kažem da sam trudna i da želim da abortiram. Zna koliko volim decu. Zna koliko želim da postanem majka. Uverena je da za mene nemoguće da rodim, čim sam se na ovo odlučila. Vidim joj u očima da me razume, i da joj je žao što ne zna kako da mi pomogne.
Tokom ta dva dana nije samo moja negovateljica, već i opasni Kerber koji čuva moju sobu, moj stan, ali i moj um, od svih demona koji me progone. Zaključava me unutar tih zidova, dajući mi nadu da ću se izvući iz ovog užasa, koji mi se smeši, i ka kome opčinjeno idem, kao da me na dnu te provalije čeka raj, a ne pakao.
Nakon dva dana, odlazi. A sa njom i moj spas.
***
Svojim malim prstima dodiruje moj nos. Ne uspevam još uvek da otvorim oči, ali čujem njeno – Mama. Podižem teške kapke i vidim je kako sedi pored mene i smeje se. Od njenog osmeha zaboravljam da sam još uvek umorna i da mi se i dalje spava. Spuštam je da legne na krevet i ljubim je po stomačiću i vratu, obrazima i očima, dok ona zadovoljno skiči. Mazimo se, pa golicamo i štipamo. Snažno je grlim, ne dajući joj da ode. Plašim se da je puka iluzija i da će se raspršiti preda mnom čim je pustim. Strah mi struji celim telom.
Kada uspe da se izmigolji iz mog zagrljaja, vidim na devojčicinom licu njegove oči. Ona se i dalje smeje željna igre i ljubavi, a meni se vrti u glavi. Čini mi se da ću se srušiti s kreveta. Čujem je kako me i dalje srećno doziva – Mama, mama. Hvata me za ruku jer želi da me vodi sa sobom. Nestrpljivo cupka u mestu čekajući me da se pokrenem. Dala bi mi ceo svet samo da ustanem.
Ali moje telo postaje sve teže. Njene oči mi ne daju da se mrdnem.
Ona ne zna da će nestati čim siđemo s tog kreveta. Ona ne zna da raste u mojoj glavi, kad već ne može u mojoj materici.
Ona ne zna da ja ne želim da se probudim.
***
U njegovom smo autu. Čini mi se da se sve oko mene odvija nekim usporenim ritmom. Vidim kako mu se otvaraju usta i kako nešto govori, ne razaznajući tačno šta. Vidim i kako se niz njegovo obraze spuštaju suze. Ponaša se kao da ih nije svestan. Pomislim kako je ružan kad plače.
U rukama nešto čvrsto drži. Nisam sigurna šta. Ne mogu da prepoznam taj predmet iz pozicije u kojoj sam se našla, ali ni da se pomerim. Čini mi se da je svaki pokret nemoguć, iako nisam vezana. Ne pokušavam čak ni da nešto izgovorim. Kao da sam izgubila glas, onog trenutka kada sam postala svesna šta će se dogoditi. Na momente mi do razuma dopire po neka njegova reč, poput – voli, dete, zašto…
Nalazimo se na nekom zemljanom putu u blizini neke šume. Nikoga nema oko nas. U daljini vidim svice. Maštam kako su to zapravo svetla automobila koji nam idu u susret. Ili vatra od cigarete u ustima nekog vozača, kome ću pogledom objasnila šta se događa, čim nam se malo pribrižavali. Primetiće strah na mom licu ili njegov očaj, i zaustaviće se. Pomoći će mi. Spasi će me. Kad već to nisam mogla da učinim sama.
