NAD KNJIGOM EN SEKSTON
Dana mi je poklonila knjigu En Sekston.
Sa 135. strane provejao je sneg
U kosim strelicama i ja sam se zgrčila
U zemičku. U utrobi je čučala
Poslednja menstruacija. Majka je u snu
Rekla da joj je hladno. Za života se nikad
Nije žalila. Uvek je pažljivo otvarala
Vrata kao da strahuje od urušavanja
Građevine i silovitog treska koji bi nas
Mogao razoriti. Zapravo, opasnost je
U ljudima, ali majka je odbijala da zna.
Sumnjala je u postojanost zidova.
Imala sam dovoljno vremena da imenujem
Sve njene samohrane strahove.
Na primer, da ću otići stramputicom.
Zakasniti na autobus. Ostati usedelica.
Postati alkoholičar. Utopiti se,
Otplivam li predaleko. Strmoglaviti se,
Pohrlim li ka vrhu. Sada je kasno
Da otputujem u Indiju. Sve češće
Sanjam mrtve. Tog dečaka, na primer:
Zvao se kao Majakovski i nosio dve zdele
Tople čorbe u očima. Pojeo ga šećer,
Rekli su mi onomad. Zadenula sam crni
Broš za rever i plakala u kupatilu.
Nad našim nesuđenim poljupcem
Gnezdila se kokoš. Tehnički, ona je potomak
Dinosaurusa. Suštinski, ovo jaje je mućak.
CRNO-BELA SLIČICA IZ 1985.
Imam jedno lepo sećanje
U njemu sam i ja
Začuđujuće lepa
Ošišali su me pred polazak u školu
Kako bi mi bilo lakše
Tako su mi rekli
A ja sam plakala kao kiša
U jastuk i u rukav
Jedan me div u snu uzeo za ruku
Biće ovo dobro rekao je
Posle sam saznala
Zvao se Samson
I prva žena koju sam mrzela
Dobila je Dalilino ime i Daliline
Dojke i Dalilinu bestidnost
Imam crvene lakovane cipele
Dva broja veće
Ali nove glanc i moje
Imam majku i oca i oni nemaju rak
I nemaju pojma da će ga dobiti
Da će ih razoriti
Oni ne znaju i zato se smeše
Otac ima beli poluver
Majka je sašila novu haljinu
Meni je sedam godina
I kaktusi u mojoj glavi
Raskošno cvetaju
Prvi je septembar
Leto je na umoru
I ptice su u nesaglasju
Tako je mnogo reči
Čija značenja ne znam
A koja će me docnije
Hronično i neprebolno
Preobražavati
PRINCEZA
Znaš prvi put sam se zabrinula
Za opstanak čestitog sveta
Kad me Andersen uzeo za ruku
Na kapiji je stajala samozvana princeza
Pokisla i paranoična grabežljiva i samoživa
Pustite me unutra insistirala je a potom
Uzdisala je bestidnica nad jednim zrnom graška
Nad jednim nesrećnim jebenim zrnom
Zaboga nesanica i tako to
Zaboga žulja je ispod sedam perina
Kakva je to džangrizava i ohola devojčura
A nju je čekalo sedam tovara zlata
Sedam kula groša i dukata
Za jednu raskalašnu dezorjentisanu ludu
Takve najbolje prolaze takve se najbolje udaju
Takve ti zariju očnjake najdublje pod kožu
Stope ti se sa životom kao suza sa trepavicom
Uđu ti u avliju u dvor u postelju
Nemaš odavde kud
Izješće te žižak
I nisi više žedan i nema više čežnje
Kraljica-majka je umrla
Mrzovoljne princeze vrebaju pred kapijama
I drsko se osmehuju
Dobronamerne roditeljke otključavaju vratnice
Sinovi čekaju da padne konačna odluka
Da mama klimne glavom da zapucketa prstima
To je prava princeza to je savršen prizor
03.23
Ko u ovaj čas
Nije čitao Borhesa
I izgovarao kao mantru
Horhe Luis
Horhe Luis
Kršio prste
Dizao ruke
Od sebe i od poezije
I vraćao im se
Podvijena repa
Spoznavši
Katagoričnost onih
Koji u ovaj čas
Raskalašno hrču
Spokojno snevaju
Zlurado osluškuju
Nisu čuli za Glembajeve
Ko nije dvaput umirao
U 03.23
O rođendanu nekog
Kog je izgubio
Ovako ili onako
Ali svakako zauvek
I vaskrsavao
Kako je znao
I umeo u 03.38
Taj ne zna da nema
Vaskrsenja
Kojima ne prethode
Uzaludna buđenja
I da se ljudi
Meriš li ih srcem
I pameću
Kako su te učili
Naprasno smanjuju
O ROĐENDANU, MAJINOM
( Za Maju T. Iskjerdo, maj, 2023)
Ne može ovo varljivo i smutno proleće
Osujetiti cvetanje runolista.
Nemoćne su zajedljive i uporne kiše:
Opet će zarudeti najjedrije trešnje majevače,
I pućpurikaće prepelice, i negde će dozrevati
Žito.
Jedna devojčica čiji je rukopis drhtav
Jer joj se kontinenti sudaraju između palca
I kažiprsta, upaliće sveću i jedan dobri čovek
Poslaće spasonosni poljubac sa drugog kraja kosmosa:
NJoj, vilovitoj Maji, boginjici starostavnoj, lepotici,
Kćeri Titana koja će nanovo poreći zaludnost i zakasnelost
NJegove ljubavi o kojoj, bezubi, žvakahu oni, nedorasli
Da prozbore o stvarima srca, zlehudi i nišči.
Zaplakaće Ajar Kači i Ajar Uču, a gnevni starozavetni
Bog – osmehnuće se. Izmiriće se, spletkama skolone,
Herine družbenice. Kad Maja voli, zmije zaboravljaju
Sva svoja hladnokrvlja i postaju odane i krotke.
Kao grivne uvijaju joj se oko nadlaktice i šapuću
Bajalice, lekovite poput mandragore i moringe. Njen predak
Je šaman koji je ukraj vatre, gologlav, krotio vetrove
I asonancom stišavavao razornu bol u utrobama žena
Lepih i bremenitih kao život. Donela je u zenicama
Peruanske kišne šume i rasajela baobabe po brdovitom
Balkanu. Maja. Okean joj je obljubio stopala.
Maja. Alto Majo ju je zagrlila pre nego se podala Amazonu.
Lepa mala unuka, Santijoko. Indijanka. Pokahontas
Je utkekla iz bajke kako bi pomirila svetove. Mesečina
Je pokidala predrasude. Galjinoso je kriknula. Albatros je
Utekao dokonim mornarima. Bodler se osmehnuo.
Marija Magdalena je lekovitim suzama ubrzala vaskrsnuće
Spasitelja.
EPIFIZA
Ne razumeš moju totemističku odanost
Plišanim medvedima naročito neprimerenu
Drugom poluvremenu pete decenije
Sve moje opsesije su besmisleno infantilne
Razgovaram sa kaktusima karanfile prezirem
Naročito kada ih upakuju u celofan i još više ih opstruiraju
Crvenom papirnom mašnom o onom banalnom prazniku
Za koji uvek vezujem vaskrsavanje muva i kraj
Umirujuće hibernacije jalovi nagoveštaj ravnopravnosti
U liku dolazeće prolećne ravnodnevice
To proleće me znaš uvek obeshrabri
Razori me nekad sam volela ljubičice
I kaćune i narcise sam volela i crnjuš po šumama
I beloglave visibabe smerno odane ruralnim područjima
Sada brojim do četrdeset šest i mislim da se ne bojim
Da sam oguglala na odlaske i ne tražim objašnjenja
Sa mrtvom majkom se razumem bolje nego dok je još bila
Ovde konačno sam se ohrabrila da joj predočim sve ono
Što me boli lakše je kad joj kažem a i ona sada
Ima više razumevanja blagonaklono se smeši i ništa
Baš ništa mi ne prebacuje negde sam pročitala
Da tuga stegne gore od astme ima li skakavaca
Na brdu iznad oblaka ima li nesuglasja tamo gore
Ovde sve vrvi od protivurečnosti moja četrnaestogodišnja
Kćer je svoj svemir pronašla u ogledalu
Ja svoj nikad nisam ni tražila tako smo se mimoišle
Ona je nezadovoljna sa mnom sa sobom i sa svetom
Oblači prekratke majice ima nečeg vulgarnog u ogoljenim
Omfalosima zjapećim jamicama na trbusima tih malih
Boginjica odevenih u svoju tvrdoglavost i samoljublje
U neiskustvu grlatih prepelica koje fanatično lakomisleno
Srljaju u ono što će posle nazvati kardinalnim greškama
U njima zanovetaju praznine koje posle besmisleno odjekuju
Nekad nekad smo imali treće oko osetljivo na svetlost
Na vrhu lobanje onda je naprosto iščiljelo
I evo nas batrgamo se po svetu slepi kod očiju
