Sas Tanak
Posedali u krug,
turski sed, jastučići.
Čeka se govornik.
Stiže.
Sva remote.
Dobar dan.
Dižemo ruke.
Mašemo.
Seda u ćoše,
za katedru.
Vadi šminku,
uveličavajuće ogledalo.
Čupa dlake
s lica.
Pričamo.
Remote.
Bosi.
Bez mleka
Kad me one zovu „ej“
samo me razvali.
Po celom telu.
A čije su te žene bile?!
Izvin’te žene,
al’ ja vas dojila.
Izvin’te žene,
malo sam u penziji.
Izvin’te žene,
što nosim patike
i kupujem farmerke.
Izvin’te žene,
što se usuđujem.
Izvin’te žene što
su mi sise presušile.
Izvin’te žene,
nismo imale knjigovođu,
pa ne znam kako
da prebijemo dugove.
Izvin’te žene što
nisam sebe zaštitila
malim očnjacima.
Krmača u teretani.
Ej!
Ukrotiteljka
Ne znam.
Sve vidim kroz tvoje oči.
Direktive ne proveravam,
samo jurnem
ko muva bez glave.
A ti ocenjuješ u dnevniku
koji držiš u gaćama
iz Victoria’s Secret.
Eto, nemam petlju.
Eto, povijam se.
Eto, možeš da me pljuskaš.
Eto, podana sam ti.
Eto, mrznem se.
Eto, čekam slona.
Terapeutkinja pita: „Zašto?“
Odgovor je na vrhu Tare,
zakopan ispod jednog žbuna,
na padini.
