EPSKI DIPTIH I JEDNA ZALUTALA PESMA O BOMBAMA, KOJA,TAKVA KAKVA JE, NIKADA NIJE SMELA DA BUDE NAPISANA
1
Bacio sam bombu. I on je bacio bombu. I ona
je bacila bombu. Svi smo bacali bombe, nadole,
uvis i ustranu. Ja sam znao zašto sam bacio bombu.
I ti si znao zašto si bacio bombu. I ona je znala zašto
je bacila bombu - niko ne baca bombe bez razloga.
A bombe nisu znale zašto su bačene, tako su napravljene.
Bombe imaju elegantne vratove i osigurače zbog
osiguranja, malo su bucmaste i nose oznake tipa cx4.
Ima ih različitih vrsta, a svima je zajedničko što pucaju
glasno. Ne postoje, dakle, tihane bombe. Neke su punjene
sačmom, veličine zrna bibera, neke su narezane iznutra,
kako bi mogle da se raspadnu na tačno onoliko delova
koliko je potrebno, ni manje, ni više. Dolaze u duginim
bojama, ali to nikoga ne bi smelo da zavara, jer ko prođe
ispod bombe u letu nema čemu da se nada. Bombe se
bacaju rukama i nogama, trbuhom i zubima, oni što znaju
da gledaju popreko uspevaju da ih bace i očima. Tehnike
kojima se bacaju su različite. Postoji kopljanička, zatim
Diskobolos tehnika, tehnika bacanja kamena s ramena,
bacanja kladiva, pikavca, kuglaška tehnika, i tako dalje.
Bacanje bombe ne podrazumeva veliko naprezanje,
zato što bombe nisu mnogo teške, i naležu na dlan
smoothly, kao kruška, ili jabuka. Samo je zategneš u
željenom pravcu, i to je to. Kad sleti tamo gde treba,
čuje se BUUUM!, i sve ode u pizdu materinu. Mehanizam
koji ih pokreće nije mnogo komplikovan. Eksplozivno
punjenje i upaljač sa sporogorećom smešom. Ko ima
problem da shvati kako bombe rade može da sledi jedan
link sa Wikipedije, koji će ga odvesti do pitoresknog članka
izvesnog Artura Grejema: Get good with the Granade...
It Pays!, i sve će mu biti jasno. A možda i neće, jer kad
ovaj naslov uneseš u Google prevodilac, dobiješ prevod –
Popravi se sa bombom ... Isplati se!, što ni u jednom
slučaju nema smisla, jer bomba ne može ništa da popravi.
Dok leti, bomba izgleda ko debeljuškasta ptica, ili
buba iz familije tvrdokrilaca, zahvaćena totalnom
akromegalijom. Mogu da se bacaju u svako doba dana,
ujutro, u podne i uveče; i po svim vremenskim uslovima,
dok pada kiša, greje sunce, pirka prijatni vetrić. Zbog
lakoće kojom se bomba baca, sasvim je svejedno u kakvom
se raspoloženju bacač nalazi, da li je srećan, tužan, ili nešto
treće. Neke bombe mogu da se bace pod zemlju. Tako
se njihovo dejstvo produžava i na nekoliko generacija.
Kako ove bombe izgledaju nije bitno, jer ih niko ne vidi.
Ako neko misli da bombe nemaju svoje mesto u poeziji,
grdno se vara, što se veoma lako dokazuje stihovima Branka
Miljkovića, koji kaže da će Zemlja možda biti bomba u
raskrvavljenom nebu. Što se tiče upotrebe reči bomba,
jedna od njih posebno privlači pažnju, naime, neke žene
se povremeno nazivaju bombama, što je, naravno,
obična budalaština. I tako... Sigurno bi još mnogo toga
moglo da se kaže o bombama, ali ja, eto, u ovom trenutku,
mogu da kažem samo ovoliko.
2
“Policija na smetlištu otkrila krvave kese,
testeru, sekiru i sredstva za čišćenje”. 48 sati
ranije, u predvečerje osmog dana, dok je veštim
pokretima meso odvajao od kostiju, razmišljao je:
na koji način tunel efekat omogućava bićima
eterične prirode, recimo anđelima, da prodiru kroz
ciglu i druge čvrste materijale, o pojmu alfa-raspada
i sličnim tricama i kučinama; a zatim o svrsishodnosti
ligamenata, koji su njegov posao otežavali toliko da je,
na trenutak, pao u grozno očajanje. Kada je, konačno,
uspeo da potrga žile, ipak je odlučio da se reši creva,
fuj!, pre nego što rastavi kosti, jer ako žabu moraš
progutati, bolje je progutaj sad, ako je već nisi progutao
odmah. Dok je zavodio red, nad glavom mu se nadvi
senka Enrika Fermija, i on dalje pomisli: kako je
neobično što se kvarkovi i leptoni tako jednostavno
potčinjavaju njegovoj volji; da je Dekart, sigurno, bar
dopola bio u pravu dok je mnivao Strasti, a zatim pisao
kako hipofiza nagoni dušu u različitim pravcima, tamo
gde treba, i onda kad treba; kako je život odviše kratak
da bi čovek saznao sve što želi, pa zbog toga mora
da veruje da će nekako preživeti ovo kasapljenje,
što je baš bez veze; pa o mnogim drugim čudima ovog
sveta, koji je najbolji od svih mogućih zato što je
jedini moguć; i da su u hadronskom sudaraču, na
jedvite jade, potvrdili da bi Anaksagora bio u pravu
da je tvrdio ne samo da je beskonačno malo postojalo,
nego i da postoji. Kad je obavio posao, beše zadovoljan
kako je sve udesio, pa krenu da nauku hemije upreže
u sanitarne svrhe, al' u tom tenutku nešto glasno
šušnu, i on se osvrnu oko sebe, pa kad kraičkom
oka primeti da mu se iz mraka približavaju penzioneri
i druge socijalno ugrožene kategorije, upita se: “Šta
ću sad?” – i pre nego što nađe odgovor na ovo pitanje,
pobeže glavom bez obzira, šta god to značilo. Nakon
što je ustanovio da je odmakao dovoljno, zastade
pored jednog automobila i strahovito prdnu, siguran
da se devetog dana neće pokajati. A penzioneri,
dobro upoznati sa neophodnim procedurama, hitro
prionuše na posao, da se meso ne ohladi, a zna se i da
su bubrezi najukusniji ako se peku pre zamrzavanja.
Da ne bi onakve otimačine, moglo bi se reći da je
sve prošlo u najboljem redu, ali šta ćeš, kad više
ljudi voli iste stvari, neko but, neko plećku, neko
krmenadlu. 48 sati kasnije – “policija na smetlištu
otkrila krvave kese, testeru, sekiru i sredstva za čišćenje”
Kad su izvršili uviđaj, i delove puzle posložili kako
treba, neko od nadležnih je pozvao popa, ali niko nije
znao zašto. Kad ovom objasniše šta se dogodilo, čoveku
lepo vaspitanom u ličkoj partizanskoj porodici, on ne nađe
ništa pametnije da kaže nego: “Jeba ti bože mater svoju”.
3
29. februara 2021, na godinu prestupnu i dan vražji,
predsednik juhahaha republike Jutututu, izvesni
Aleksandar Balakaha, održao je konferenciju za
štampu, povodom neobičnih zbivanja u jednom od
prigradskih naselja prestonog grada Jututuna. U prva
dva reda sedela su deca iz vrtića i osnovnih škola, u
trećem i četvrtom srednjoškolci, u petom i šestom
studenti i postdoplomci, dalje su se nizali redovi
uglednika: učitelja, nastavika, profesora, popova i
akademika, i tako sve do kraja dupke pune sale.
Na početku izlaganja predsednik je izdao PEGI
upozorenje, rekavši da će prisutni biti izloženi
scenama nasilja, nakon čega je izgovorio: “Njaaaa,
pegi-šmegi”, našta poneko odgovori sa “Hi, hi!”,
a poneko i sa “Ha, ha!”. Ohrabren ovakvim prijemom,
izlaganje je nastavio na sledeći način: “U zemlji
seljaka, na brdovitom Balkanu, u opštinu Grocka,
naselju Ritopeku, grupa ludih, zločestih dečaka
pogubila je Peru, Jovu i Marka”. Ovakvoj se
teatralnosti nisu nadali ni oni koji behu najviše
svikli na politička proseravanja; a predsednik,
kad u publici opazi nekoliko kiselih lica, uozbilji
se, kao što dolikuje, i poče da iznosi detalje, na svoja
velika, pozlaćena usta. Reče: “ Jednog su sekli
danima, vodeći računa da dušu ne ispusti, a da
i sam ne bi uvideo šta ga je snašlo, u svako od dva
oka pobodoše mu po tri hemijske olovke, marke
Parker&Kerol. Doživeo je ovaj i da se najede svojih
creva i govana, zbog čega se, verovatno, setio svakog
puta kada je nekom rekao da jede govna. Drugi je imao
više sreće, jer mu glavu odsekoše odmah, pa ga ništa
nije bolelo, dok su mu udove odvajali od tela. Treći
je posmatrao kako mu uzimaju meso od buta, melju ga
i prave pljeskavice, a zatim jedu, ne bez podozrenja,
ti ludi, ludi, zločesti dečaci. Kad su ustanovili da ukus
nije ništa lošiji nego kod “Pere Ždere”, jeli su slasno,
otkrivajući nove horizonte. Na snimku se vidi da je i ovaj
jadnik ogladneo, i da je od dželata tražio da se
najede večnosti. Onaj alfa medju njima mu reče da
ne može, pa ostalima viknu - "Očmaruj!", a oni odmah
stadoše da očmaruju. Posle su im svima kožu odrali
i/ili obrali na šiljak, a ostatke istopili nekom kiselinom” .
Zbog isključivo verbalne prirode predsedničkog obraćanja,
jedan akademik je izrazio protest, tvrdeći da jututunski
rod nije kadar za takvo zverstvo, i da ništa neće
poverovati, ako to ne vidi svojim očima. Odlično
pripremljen, predsednik stade da pokazuje slike,
i svi su lepo mogli da vide istrgnute jezike, smrskane
kosti, oderanu kožu, odsečene prste i kurčeve.
Akademik, naprosto zatečen predočenim, odšrafi
belu razbarušenu glavu, i nabi je sebi pravo u dupe.
“Nemojte tako, jeste ovo strašno, ali mi imamo rešenje”
reče predsednik, pa nastavi – “Opšte je poznato da naša
zemlja ima najbolje uslove za snimanje dugometražnih
filmova u celoj Vasioni. Eto, pozvaćemo Džona
Karpentera, da kod nas snimi neki film.” Nije preterano
reći da su svi bili oduševljeni, al’ tad se iz poslednjig reda
javi jedan neverni Toma i reče da je Karpenter umro,
i da od tog posla nema ništa. Na ovo predsednik reče
da će onda pozvati nekog drugog, al’ neko drugi ustvrdi
da to nije tačno i da je Karpenter živ, zbog čega se
povela žučna rasprava na ovu temu. Ubrzo predsednik,
svojom mudrošću, umiri sukobljene strane, rekavši da
će nadležnim službama dati da to provere, pre nego što
zvanično upute poziv. Potom je u mikrofon izgovorio:
“Doklesovoćetrajhlatiunacetijebemodišemisegnjeli”,
i pošto mu je bilo jasno da nikom nije jasno šta je
rekao, odluči da napravi dužu dramsku pauzu sa
dahtanjem. Ovo se nije svidelo mališanima iz prvog
reda, jer je sve postajalo odveć dosadno, pa jedan
od njih gromoglasno viknu: “Daj još krvi precedniče!”.
Predsednik tad ustade od stola, zgrabi kantu punu krvi
i izruči je na glavu onom mališanu; našta on radosno
poskoči, ponosno podiže tri prsta u eter, i s ljubavlju
uskliknu: “Voimjaocaisinaisvjatagoduhaamin!”
Fotografija: Paul Klee "Ostarjeli Feniks"