Ponekad slabost Ponekad slabost uđe u mene, sitna u početku, a zatim sve veća. Širi se, valjda, kapilarnim putem, do svakog zapećka stigne; sav se otromboljim, ko vreća neka se zgužvam i strunim, kao da nisam stigao iz daleka. Kao da moja sestra nije magmatska stena, i bambus moj brat sa Hokaida, kojim sve ređe prošetam kao šogun. Tad zaboravim kako je hitro grabila karavela, i vidik pucao sve do Dunhuanga. Reči kao što su energy drink i karamela postaju abrakadabra, kojom se posipam po glavi, da se odbranim od straha. Možda mi to pomogne, onog dana kada udarim u Zid, i kada moje telo, konačno, ostane bez daha. Dvadesetog marta Dvadesetog marta, opet će doći. Dovešće nam krtice, biće sobe pune buba. Nadirući Almagest, to znamenje vlasti. Prvo zeleno, a zatim belo, sa sitnim česticama čađi; i niko, zaista, neće biti mlađi nego što jeste, kad se kazaljke poklope sa zakonima sveta, i preseku ga, na ravne časti. Dobri Klaudije, verovao je svojim očima. Ptičice cvrkuću, zemlja se obnavlja, kiše nas spiraju, i sve se ponavlja. “Ali mama, ja sam se zaljubila u umrlog čoveka”. “E, dete, budi bog s tobom. Obrni se oko svoje ose, četiri puta pljuni na tri strane, počešljaj se prstima, utorkom i sredom; i dok Sunce ponovo ulazi u Ovna, ješćemo svinje, i kolače sa medom”. Već od ranog jutra Već od ranog jutra, ruke mi nisu čiste. Moraću u šumu, da pronađem izvor, vrelo neko, zdenac bistar. Možda, ipak, da prvo slavinu probam, blizu je, a i hlorisana voda ima svoja svojstva. Sešću na pod, i zamoliti dragu da mi četku od kobilje dlake pruži, da mi pepela prinese, i ovčijeg loja. Možda ipak sapun, što je kupila u Lidlu, nova je to stvar, verovatno bolja. Stružem, evo, već pola sata, nikako da spadne štroke. Koji sam ja baksuz, ako je to uspelo Pontiju Pilatu, a i mnogim koljačima stoke, zašto meni tako teško ide. Umrem li, a ostanem prljav, ostaću i nepogreben, da hladan ležim u prašini, i noktom dlanove grebem. Ljudi bez temelja Dođoše mi u goste, ljudi bez temelja. Ponudih im slatko od kostiju Baziliska, raženog hleba i naprstak šalitre, a onda – od ilovače rakija. Lepo se ispričasmo; imaju decu i slične probleme, smeju se tako što krive usta, rukuju se šakama, seru na dupe, i još mnoge stvari čine isto kao ja. Neki su izgubili veru u druge, neki našli radost u malim stvarima, ponekad čitaju unatraške (na ovaj način obilaze teška pitanja); i oni su ljudi, treba izdržati, sačuvati snage, zadržati daha, za još koji dan. Jedna dama reče kako već godinama odbija da koristi metlu, za smoothley letenje iznad krovova; njen drug se trudi da zaboravi kako se koriste sumpor i živa. Nema tu šta da se prigovori, svako ima svoje razloge, svoja htenja, svoja iščašenija. Upitan za stanje duha, ne odgovorih ni reči, već samo tužno slegoh ramenima. Pogled ohrabrenja, pa transmisija nade; iznenada – tu je, u mojim grudima. Otkako znaju za sebe tražili su sve, al’ od mene nisu tražili ništa; i tu smo se našli. Nazdravismo zagrljeni, s čašama visoko iznad glava; jedan rmpalija, s plavim čuperkom na temenu, reče: “Uf, ala prija, ala žeže, ala klija, ova tvoja, domaćine, od ilovače rakija”. Na rastanku, plakao sam kao kiša, jedva sam video kako navlače kukuljice. Odlaze mi, okrenuti licem, pevuše na čelo i mašu očima. Dođite mi, oh, dođite mi ponovo u goste, vi dragi ljudi, ljudi bez temelja. Železničke stanice Oduvek sam voleo železničke stanice. I vozove, i ljude, što se tuda motaju. Nigde čovek ne oseti veću prisutnost smisla. Niko ne putuje bez dobrog razloga, pa i kad je razlog samo putovanje. Ima nešto posebno u vazduhu železničkih stanica, što liči na ukrštene ručice beba, graktanje vrana po onim bođošima iznad, i na onu noć, kada smo na prvom peronu pogubili stariju ženu, izlivom krvi na mozak. Tek u mirisu putnika ima nešto posebno, jer svi oni veoma brzo počinju da mirišu isto, bilo da putuju za Novi Sad, Beograd ili Budimpeštu, pod kožu im se uvlači scent pregorelog mašinskog ulja, pregorelog kamena, i nešto prevrelih izlučevina, u tragovima. U poslednje vreme vodim sinove, da se zajedno motamo oko starih vagona, što su ih i bog i ljudi zaboravili, o kojima jedino entropija još vodi računa. Moji mali sinovi skupa nemaju dovoljno godina da završe osnovnu školu, a ipak su izgradili četiri zamka od tvrdog kamena, tri osmatračnice i čak osam bunara, da me zaštite od zabune koju stvaraju migranati što obitavaju u prostoru između svetova, i lebde iznad šina. Ono što se može videti na železničkim stanicama teško se opisuje, a još teže klasifikuje, kao dan između juče i sutra koji nije danas, kao one budljice što traže stopala i računaju na nedostatak naše pažnje, kao stanični red vožnje i virtuelni otpravnici vozova, pa Romi iz Bogojeva i zvuk “ding!”, koji možda ne znači uvek da je sve u redu, pa gušteri što vaskrsavaju iz drobljenog krečnjaka i senka starog vodotornja, koji, baš zato što postoji u davno prošlom vremenu, iz čistog inata prkosi gravitaciji, slično uzdahu parne lokomotive i škripanju prapotopske drezine, umrle na osmom, ili devetom koloseku. Šta tek reći za oronulog Žućka, što je uobičajio da spava na pragovima, verovatno ubeđen da će se baš svaki put probuditi na vreme. Oči me bole Oči me bole. Ne znam zašto. Rano jutros, bio sam u šumi, gledao sam vevericu kako izvodi salto mortale, i preskače stručak imele. Zeleno je dobro za oči, i veverica je dobra za oči. Jedan prijatelj mi reče da je možda glaukom. Šta god to bilo.Vraćajući se iz šume, išao sam pored kanala. Gledao sam kako vetar povija trsku i mreška površinu vode. Voda je dobra za oči, i mreškanje je dobro za oči. Ali ne može se tako doveka; čovek, na koncu, ima obaveze. Onda sam na pijaci gledao kako se dve gospođe otimaju za stručak mladog luka. Luk nije dobar za oči, to znam, i dve gospođe nisu dobre za oči, to nisam znao. Onaj prijatelj je dodao da se taj problem može rešiti veoma jednostavnom operacijom. Nek jede govna. Pitanje je – da li mi je prijatelj? Natovaren džakom krompira prolazio sam pored crkve svetog Đorđa i, kao i svaki put, gledao sam kako postajem Piron. A krompir je dobar za oči, i sumnja je dobra za oči. Ovo su moja dalja iskustva: za oči nisu dobre čestice koje nastaju sudaranjem čvrstih tela, nije dobra galama, nije dobro kad sretneš i drugog prijatelja, a on ti kaže da ti možda trebaju naočare – on, onako gadan – mene si naš’o, prijatelju!, lak za kosu nije dobar, posebno ako nemaš kosu, nije dobar pičvajz, i srča nije dobra; za oči su dobre sise, kakve bilo, dobra su testa bez aditiva i potenciometri na raznim aparatima. Sada je oko pola sedam; sedim sa Bibom na teresi, sravnjujemo događaje što smo ih doživeli danas, i ona mi, naposletku, kaže da je sumrak dobar za oči, kao i najraniji deo jutra, što je potpuno tačno. Ali mene oči još uvek bole. Videćemo, kako će biti sutra.
