Prva smrt koju sam doživjela bila je smrt gospođice Sabine, moje zlatne ribice. Došla sam doma iz škole i u akvariju ugledala neku drugu ribu.
„Di je gospođica Sabina?“, pitala sam mamu.
„Pa evo je.“, rekla je sigurno.
„Nije to ona. Gospođica Sabina ima buljave oči, a ova ima normalne – uvučene.“, objasnila sam.
„Kad riba naraste, oči uđu u se i smanje se. Vidiš da je narasla.“
Promatrala sam zlatnu ribu u mom akvariju. Znala sam da to ne može biti gospođica Sabina, ali odlučila sam se pretvarati da je. Nisam znala zašto, ali nešto duboko u meni govorilo mi je da smrt nije dobra i da je bolje glumiti da ne postoji. Pitala sam se je li i onaj divlji zec moje prijateljice, kad su nam poslužili zečetinu za večeru nedugo nakon što su objavili da je pobjegao iz kaveza, doživio tu istu smrt o kojoj se ne priča.
A onda je umro moj dide. Iznenada, udarilo ga je srce nakon što je zalio pomidore u vrtu. Dok je on na kauču disao svoje posljednje sekunde žvačući zadnji mentol, ja sam ležala u krevetu, u kući preko puta njegove. Bila je subota, sjećam se, jer sam subotom imala satove gitare.
Uzela sam futrolu kako bih izvadila gitaru, a onda sam čula krik. Jedan pa drugi. Spustila sam nježno gitaru na krevet. A onda urlik. Izletjela sam iz sobe. Mama je u položaju čučnja, u spavaćici koja je pokrivala mali krug poda ispod nje, ponavljala mantru dok je iz ladice ormara divljački tražila potkošulju:
„Samo da nije dide, samo da nije dide, samo da nije dide…“
„Je li to baba kričala?“, pitala sam.
„Ne znan, ne znan ništa. Idi bratu u sobu, budi s njim, ja iden vidit šta je! Bit će dobro!“, rekla je još jednu laž, navukla staru trenirku i zalupila vratima. Istrčala je iz stana u papučama.
Otišla sam bratu. Bio je mlađi osam godina i još uvijek je spavao. Sjela sam kraj njega i bojala se. Nisam znala čega se točno bojim. Bojim li se za babu ili dida. Bojim li se smrti, a nikad je nisam ni vidjela. Bojim li se za brata jer je mali, a baba i dide su stari. Onda sam ustala i ostavila brata. Zalupila sam vratima još jače nego mama i istrčala iz stana. U spavaćici.
Spavaćica koju sam nosila bila je prekratka. Odmah se moglo vidjeti da moje nabujalo, pubertetsko tijelo više ne može stati u nju, rubovi suknje doticali su mi koljena, a rukavi laktove. Bila je i vidljivo preuska, ali sam je odbijala zamijeniti za dvodijelnu pidžamu koju su mi roditelji kupili.
Mama je nosila spavaćice i zato je uvijek izgledala lijepo, čak i ujutro. Tata je nosio dvodijelne pidžame i zato je izgledao ozbiljno, kao da se umjesto za u krevet, sprema za na posao.
Zaustavila sam se ispred vrata babine kuće, pogledala u njih i nisam znala želim li ući. Nekoliko sam puta uhvatila ručku i pustila. A onda su teške i guste kapi krvi počele curiti iz mog nosa, razlijevale su se po tlu i po ružičastoj spavaćici. Obrisala sam nos dlanom, uhvatila ručku i stepenicama se popela prema hodniku. Stala sam na zadnju i obrisala rukavom krv s nosa.
Čujem ih. Baba viče. Tata plače. Stric plače. Nitko me ne vidi. Krv još uvijek teče iz nosa poput slapova Plitvica koje sam nedavno vidjela na crkvenom izletu i ne mogu je zaustaviti. Kaplje po podu i ostavlja mrlje dok gledam dida iz daleka, kroz odškrinuta ulazna vrata u dnevnu sobu. Leži na podu, a Smiljan ga ljubi u usta. Jeca dok ga ljubi. Ruke je naslonio na didova prsa i na „zalivaču“, didovu staru majicu koju nosi samo u vrt kad zaljeva pomidore. Baba je mrzila tu majicu. Isto kao što je mama mrzila moju kratku spavaćicu.
Dide i ja, oboje u odjeći kojoj je istekao rok trajanja, jedno preko puta drugog i svatko na svom pragu. Ja se sporo krećem prema njemu, a on bježi od mene.
„Dite božje, šta radiš tu!“ viknula je teta Jasna i brzo me povukla za ruku. Prvo mi je pokrila uši, pa oči, a onda je odustala i ugurala me u babinu sobu.
„Je li dide…?“, pitala sam.
„Doć’ će sad hitna. Ništa još ne znamo“, rekla je i pogladila me po glavi, brišući drugom rukom krv s moga lica.
Zavezali su mu glavu krpom. Teta Jasna želi da ga poljubim i pozdravim. Ja ne želim, ali hodam naprijed prema krevetu u koji su ga smjestili, jer svi slušamo tetu Jasnu.
„Poljubi ga, poljubi ga, pozdravi svog dida,“rekla je.
Stojimo dide i ja jedno pored drugog, i nijedno nije tu.
„Moj dide vam nikad ne bi pustia da mu stavite ovu krpu oko glave“, rekla sam šaptom ili u sebi. Poljubim ga, samo zbog tete Jasne. Obraz mu je teška koža. Dotakla sam rukom grubu tkaninu odijela koje nikad prije nisam vidjela.
„A di je zalivača?“, pitala sam. Ali nitko mi ništa nije odgovorio.
Iz sobe u kojoj je ležao, neprimjetno sam se išuljala i uputila prema dnevnom boravku, promatrajući ljude koji su se motali po hodnicima; prolazili su kroz ulazna vrata i kroz ona koja smo otvarali na drugoj strani kuće, samo kad bismo kroz njih unosili drva. Odjeveni u crninu, navirali su poput mrava na šećer u širokom luku oko dida. Kao da je neka fešta, žvakali su pršut koji je mama poslužila na srebrnim platama i kidali debele komade kruha. Lijepili su se jedni za druge, promišljali svoje bolesti, zahvaljivali Bogu što su teško pronašli komad tkanine bez boje u ormaru i što je njihova kuća prazna; kao da se mrava ikada možemo u potpunosti riješiti. Pričali su tiho jer je sramota pričati glasno, a neki su se smijali i skrivali usne rukama, osvrtali su se oko sebe da ih ne vidi moja baba.
Na kauču u dnevnoj sobi sjedio je didov rođak, barba Tonči. Sjela sam do njega i uzela mentol sa stola.
„Dide ti je umra.“, rekao mi je kao da je to neka vijest s televizije.
„Znan da je umra.“, odgovorila sam razdraženo i zdrobila mentol zubima.
Barba Tonči je imao neki psihički poremećaj zbog kojeg je redovno pio tablete za glavu. Pričao mi je da je nekad davno i on svirao gitaru i učio engleski, ali ja sam samo vidjela da u dućanu kupuje dvadeset margarina i trideset čokolada, onoliko koliko ima dana u mjesecu.
„U mene su zakopali tvoju ribu.“, rekao mi je.
„Gospođicu Sabinu?“, pitala sam razrogačenih očiju.
„Nikakvu gospođicu, nego ribu.“, odgovorio je ljutito.
„Oćete mi pokazat di su je zakopali?“
„Oću, al ne smiš in reć, jer je tvoja mater rekla da ti kažen kako je riba narasla i da su joj se zato smanjile oči. Pa nisi glupa da viruješ u to“, rekao je i uzeo didov mentol.
„Da, nisan glupa! I ribe mogu…“
„Umrit!“ završio je i ustao.
Barba Tonči je imao velike debele obrve, ćelavu glavu i dva metra. Spustili smo se malim stepenicama uz potok do njegova vrta.
„Evo tu.“, rekao je.
„Ali tu su pomidori!“
„Ne znan…Biće ih je tvoj dide jutros prisadia. Nije ih prije bilo. Mislin da je nosia nove sadnice.“
Uhvatio se zbunjeno za bradu, promatrajući mladice koje su se sunčale u vlažnoj zemlji. A ja sam gledala veliku stabljiku iznad groba moje ribe. Kako raste i okreće listove prema suncu.
„Zašto ih je prisadia na gospođicu Sabinu?“, pitala sam ga.
„A možda nije tia da ti riba bude sama“, rekao je dotaknuvši nježno list pomidora.
Taj dan spremili su didovu zalivaču duboko u ormar da je baba više ne gleda, a ja sam po prvi puta odjenula novu, dvodijelnu pidžamu.
