Hepiend
oda varšavskom getu
zaboravljamo ljude
koji su bili isti kao mi
živeli iza zida
i zaljubljivali se u vreme rata
smrt ih je neumorno gonila
nisu znali da li će jutro
dočekati živi
ipak, oni su plesali u tami
i ljubili jedni drugima vratove
Vidi, ovo nema veze s tobom
potreban mi je novi početak
odjednom
sedim u nečijim crvenim kolima
i čekam tako
boga pitaj šta
Tako je počelo moje letovanje
petogodišnja devojčica
izrazito lepa
odsečno i nekontrolisano
zamahuje glavom
gledajući u nebo
Marčelo, stari pas,
živi na terasi,
teško diše, jedva hoda
i hrče kada spava
nikada ne izlazi u šetnje
Azura, majka
pričljiva i rasejana,
pravi mi pastu, razgovaramo,
zatim pušimo zajedno
ona čeka da taj pas umre
tako je počelo moje letovanje
Pesma o moru
nadomak autoputa
prolazim poljem maslina
od lokalaca saznajem
da sazrevaju sredinom septembra
pored su smokve
još uvek tvrde i nezrele
slana tirkizna voda blago talasa
galebovi se oglašavaju u daljini
pakujem dva kamena sa plaže
u kožnu torbu
pronalazim sve što mi je potrebno
Mesta u kojima ćeš se zaustavljati
u vozu si
ređaju se stanice
jedna za drugom
a ti nikad ne znaš
koja je sledeća
kada dođe vreme
siđeš bez reči
ne treba ništa da pitaš
samo pustiš
sve je u redu
sve će biti u redu
Martina Kuzmanović, “Ovo telo je hotel”, PPM Enklava, 2020.
Knjigu možete nabaviti na: Knjižararoman