Čitav sat nisam odvajala pogled od belog, golog ženskog tela. Moguće da je prošlo i više. Na koži sam još uvek videla otiske pristiju dvojice muškaraca koji su je tog dana grlili, svaki od njih onako kako najbolje ume. Konačno je bila mirna. Kao da joj više ništa nije trebalo. Možda ju je zapravo umorilo sunce, pa joj se zato prispavalo. Stegla je dojke šakama, jednu pa drugu. Bile su nabrekle – malo je zabolelo. Mislim da je već bila trudna. Rukom je obujmila pozamašnu levu butinu; koža se udaljila od kosti i ružno rasteglila. Čitava slika u ogledalu kao renesansna kompozicija. Usnuo beli muškarac među belom posteljinom, riđa mačka iznad njegove glave, nameštaj od tamnog drveta, bela žena koja pipa svoje nabujale grudi i mesnate butine. Anđeli su nam sigurno leteli nad glavama, ali se nisu videli. Palo mi je na pamet kad sam kao devojčica pitala majku može li čovek tokom istog dana da vodi ljubav s dve različite osobe. Ustala sam i protegla se. Moja stražnjica se sigurno zabelasala u ogledalu. Otvorila sam prozor, zapalila cigaretu, izbacila dim u nalet slanog vetra. Može, ali nije dobro da se tako radi, odgovorila mi je. Šta joj je preostalo? O, da, baš je lepo kad se to radi.
Kad se Niko pojavio ranije tog dana, recimo u podne, nisam mogla da ga oteram; predugo nismo videli jedno drugo. Već si pobegla od muža? očekivala sam suzdržan pozdrav, prijateljski zagrljaj, ali ruka mu je odmah pala na moj bok. Šakom je stegao belu tkaninu, a haljina mi se pogužvala. Medeni mesec za jednu osobu, zar nisam izumiteljka najpametnije stvari na svetu? Izgledao je zdravo. Videlo se da mu dobro ide u životu. Jesi li ovde negde na letovanju? Odmahnuo je. Došao sam isključivo da ti poželim sreću u braku. S Nikovim namerama nikad niko nije bio načisto. Pozvala sam ga da ručamo napolju, dole u selu. Nisam gladan, mislio sam da se provozamo.
Ja sam vozila. Zamolio me je za to kako bi on mogao da gleda kroz prozor. Gledao je napred, usredsređen. Iako sam ja vozila činilo se da tačno zna kuda idemo. Vozila sam polako i krišom posmatrala jedno od njegovih bezbroj lica. Nisam ih sva podjednako volela. Želeo je da osećam krivicu. Hoćeš da pustim muziku?, odmahnuo je. Morska pučina je svetlucala i čekala nas ispod puta tek se nazirući kroz krošnje koje su se njihale na blagom vetru. Rekla sam sebi kako ne smem ničemu da se nadam nitida bilo šta želim. Možeš li ovde da staneš? Zaustavila sam auto, pa smo izašli i sišli do plaže, kroz travu i preko kamenja. Nije pokušavao da razgovara, ali mi je pružio ruku dok smo silazili.
Na plaži je izgledao opuštenije. Izuva mokasine i uredno ih slaže pored jednog kamena. Zatim skida naočari, stavlja ih na isti kamen, podvrće nogavice i rukave. Lepa je, talasi mu zapljuskuju stopala, kvase nogavice, sunce bije istovremeno u oči i potiljak. Maj, a voda topla, da se nisi udala, ostao bih koji dan. Prilazi mi, vadi peškir iz ranca, briše ruke, svlači pantalone i košulju. Ko očekuje da ovde napišeš novi roman o grofu Drakuli? Ovo je prava Arkadija, ljubavi. Do mora me odvodi za ruku, onda ja ostajem u plićaku, a on gazi sve dok mu voda ne dotakne pupak. Hajde, dođi, pokazaću ti nešto, pećinu gde ima slepih miševa i morskih zmija, ili ću ti glavu potopiti u vodu i daviti te sve dok se ne pokaješ što si se udala. Maše mi i smeje se, poziva me rukama. Vidi se da ga je sunce negde već dotaklo, njegova koža ima bakarnu boju. Obuci moju košulju, ako se stidiš, izaziva me. Uzima vode i kvasi kosu. Voda mu je na rukama, voda mu je na stomaku, voda mu je u ušima, voda mu je na usnama, slana, svetlucava voda na prstima dok mi otkopčava haljinu, ali ja imam nešto ispod. Pre nekoliko godina smo Niko i ja išli na more, ne ovde, već u jedan veliki grad. Imali smo manje godina i hteli smo da izlazimo. Najbolje se sećam časa kad je Niko stao na ježa. Krv mu jecurila iz stopala. Peklo ga je, a ja sam samo plivala i ubeđivala ga da mu nije ništa. Kasnije smo kupili nar, Niko ga je siledžijski raspolutio i tako okrvavio ruke, ja sam pojela plod, a on uslast olizao prste.
Pustila sam ga da raskopča ono što je bilo ispod haljine. Palo je u vodu i nastavilo da pluta. Odjednom sam htela da mu kažem to što nisam, kako me je iznervirao dok smo još bili na studijama, pa sam primila u stan jednog momka iz Sarajeva. Popili smo more piva, a ipak me je bolelo. Znala sam da će boleti.To uvek mora da boli. Onaj iz Sarajeva je obećao kako će se truditi, a nije. Prigušila sam svetlo, iznela kikiriki, pričali smo o tome zašto nije bilo postimpresionizma u književnosti. Nije imao pojma, videlo se da ga je sramota. Imala sam fotografije uslikane te večeri. Zaista lepe fotografije. Narandžasto svetlo, ja s cigaretom, oči mi zatvorene, smejem se, iza mene velika senka kao oreol, kao anđeo čuvar, kao slika. Kasnije sam bacila fotografije. Nisam želela da se sećam kako sam skinula pantalone, noge mi još belje pri prigušenom svetlu. On mi svukao ono što je bilo ispod. Ja uvek prepuštam drugima ono što je ispod. Onda me je bolelo, onda mi je curila krv. Muškarci uvek obećaju da će paziti a ne paze. Uzeo je prstom moje prve krvi i razmazao mi po butini, pa po grudima i stomaku. Nešto mi je šaputao. Ne sećam se šta zato što me je bolelo, jedino sam mislila na bol. Idi kući, dosadilo mi je, boli me, pogledaj šta si mi uradio, curi mi krv, jedva sam ga isterala. Htela sam da ispričam sve to Niku, uvek me je pitao, a ja nisam odgovarala, kao što mu sad neću reći zašto sam se udala.
Znala sam da će me pitati. S mog stomaka se cedila njegova semena tečnost. Odmah me obriši, naredila sam. Prošlo je mnogo godina i više me ne boli. Otišao je do obale, doneo slane vode pa me umio od grudi do mesta gde bi trebalo da imam dlake, a nemam. Sunce je bilo uminulo. Opkoračio me i legao pored, da kroz krošnju gleda nebo. Evo ti, vrati je na prst, dodao mi je burmu. Metal je bio vreo i nabrekao od stajanja na suncu. Bogobojažljivi Niko, narugala sam se. Nisam htela da mu kažem kako sam upoznala Normanda, ni gde je ovaj studirao, ni da nigde ne radi, ni gde je sad, ni da li živimo u onom stanu što su mi kupili roditelji, ni da li je dobro, ni da li me nekad boli, ništa nisam htela da kažem. Na kraju me pitao zašto sam htela sad na plaži, očigledno volim tog Normanda, svog muža, zašto sam pristala da me on, Niko, ljubi, zašto smo doplivali do obale, talasi su nas nasukali do kamenja, ono što je bilo ispod haljine otplutalo je ko zna kuda, sunce je sijalo baš iznad nas, ja sam sve vreme morala da žmurim a njemu su izgorela leđa. Još jednom mu nisam odgovorila. Siguran odgovor bi dobio tek da me je pitao hoću li opet, ako bih, kada i gde. Iako je već bilo kasno, uzela sam iz njegovog ranca kremu sa zaštitnim faktorom i polako mu utrljala po leđima. Koža je bila vrela, krema se brzo topila. Gledao je k moru. Htela sam da mu kažem nešto, bilo šta isprazno, ali ničega se nisam setila.
Normand je znao za Nikov dolazak. On uvek oseti takve stvari. Nije mi ništa rekao, nisam ni očekivala da će reći. On uvek zna sve, a nikad ništa ne pominje prvi. Ostaće tri, četiri dana, nedostajem mu, kad mene nema, nema nikoga, odvikao se od toga da spava sam i jedu mu se morski plodovi. S Normandom sam ranije takođe bila na moru, ali smo ostali kratko jer mu je iznenada umro otac. On svaki put dobije pege od morske klime. Posle večere sam ga pitala hoće li da odemo na plažu. Nije hteo, znao je da sam tamo s Nikom. Otišli smo nazad, u kuću gde sam bila smeštena. Iznenađena što uopšte hoće, skinula sam haljinu. Konačno ničeg nije bilo ispod. Otvoren prozor, slan vetar, zvezde i zrikavci među drvećem. Neko je prošao pored kuće i čuo nas, to mi je muž, šta ima veze, burma mu je na ruci, ruka tamo gde nemam dlake a trebalo bi, kasnije su mu i usne bile tamo, sve mu je bilo tamo te noći. Nije mi ništa govorio, on i inače retko govori. Ja sam rekla da mi je falio, malo stvarno i jeste. Ostani duže, ovo je zamena za ono propalo letovanje. Normand je sigurno mislio kako lažem. Iako zvuči neverovatno, u mojim rečima je bilo istine. Nisam htela da previše razmišljam o poverenju, to bi upropastilo čitavo veče. Kasnije je Normand zaspao, ne znam kako je uspeo. Ja sam ostala budna i pušila. Nešto je proletelo pored prozora, ptica ili šišmiš. U glavi mi je bila slika, sutra Normand i ja na steni, oko nas more.
„Oko nas more“, Narodna biblioteka Jovan Popović, Kikinda, 2017.
Fotografija: Dunja Ilić
