Otesa Mošfeg, “Moja godina odmora i opuštanja”, s engleskog preveo Aleksandar Milajić, Booka, 2022.
Na Moju godinu odmora i opuštanja naišla sam slučajno, skrolujući po sajtovima internet knjižara, nalazeći se svakako u stanju dokolice, a potencijalno i očajanja. Naime, imala sam čak dva preloma na levoj nozi, i nije bilo nikakvog izgleda da narednih nedelja napustim stan. Uprkos prvobitnom negodovanju, usledila su moja dva meseca odmora i opuštanja, s minimumom međuljudske interakcije i mnoštvom izvanrednih knjiga. Jedna od njih bio je roman Otese Mošfeg koji sam odabrala nasumično, privučena naslovom, dok su u virtuelnom svetu pred mojim očima sevale reklame u vidu šarenih plakata i bombastičnih verbalnih najava za očevidno manje vredna dela. Jer, to je česta sudbina dobrih knjiga kod nas – da budu zanemarene, a bogami, i pogrešno pročitane.
Svet romana je istovremeno nadrealan i hiperrealan. Sastoji se od svega nekoliko likova koji su, pak, toliko atipični da će te ih pamtiti godinama. Naspram nemarnog psihijatra koji svoje pacijente nemilice obasipa sedativima, modernog umetnika čiju izložbu u prestižnoj njujorškoj galeriji čine eksponati u vidu prepariranih životinja, ili ljubavnika Trevora koji svesno i namerno održava manipulativan odnos s mlađom devojkom čije je psihičko zdravlje narušeno, neimenovana naratorka ne samo da nije antijunakinja, kako je jednom nazvana, već je doslovno heroina. Epiteti nezahvalne, samožive i hirovite pripali su joj nepravedno, verovatno zato što je diskurs Otese Mošfeg potpuno depatetizovan, i umesto toga natopljen crnim humorom.
U osnovi romana kao da se nalazi arhetipska priča o uspavanoj lepotici. Mlada, obrazovana junakinja, pripadnica višeg američkog staleža, svakako podseća na princezu, a kako bi bajka bila potpuna, imamo i fantastični element – imaginarni psihijatrijski lek infermiterol koji će učiniti da junakinja provede nekoliko meseci u nesvesnom stanju. Čitalac će se sigurno zapitati zbog čega ovakva žena želi da prespava godinu dana svog a la Keri Bredšo života. Pre svega, ona oseća nepodnošljivu tugu zbog nedavne smrti roditelja koji su je, doduše, zanemarivali, a zatim i sveopšte razočaranje u licemernu kapitalističku stvarnost. Junakinja će se iz višemesečnog sna probuditi donekle emotivno okrepljena, ali samo da bi svedočila još jednoj novovekovnoj katastrofi – terorističkom napadu na Svetski trgovinski centar 11. Septembra 2000. godine, i doživela novi gubitak. Iz ovog proističe da je filozofski zaključak romana mogu: zlo pobeđuje. Ding – dong. Buđenje. Dobrodošli u novi milenijum. Čitanje romana Otese Mošfeg verovatno vam neće doneti ni odmor, ni opuštanje, ali katarzu i osnaženu empatiju prema svetu koji gori svakako hoće.
